Samrtnih devedesetih, u vreme kada smo iz dana u dan tonuli u sve dublje i mračnije beznađe jedan slogan, grafit, parola… nazovite to kako hoćete, nepogrešivo je oslikao naš bezizlaz.
Proleće je, a ja živim u Srbiji!!!
Od tada pa do danas mnoga proleća i godine smo preturili preko glave. Naša deca rođena u vreme kada je nastala ova, uslovno rečeno, izreka danas su zreli ljudi pri kraju treće životne decenije, a ono – proleće je a ja živim u Srbiji ne gubi na aktuelnosti. Čak se čini da svakim novim prolećem ima sve veću težinu. Naprosto uprkos visibabama, ljubičicama i ostalim vesnicima, proleće nikako da stigne u Srbistan. Svo ono beznađe, uprkos vaskolikim “promenama”, koje nas je pritiskalo i gušilo pre nepune tri decenije, guši nas i danas. Sudbinu Srbistancima, da se ne lažemo uz njihov pristanak, kroje manje – više uglavnom oni isti koji su je krojili i onih devedeseti. Tri decenije stariji mnogo perfidniji, bezobzirniji i bahatiji.
Pa ipak, uprkos svom pesimizmu koji nas je ophrvao, čini se da proleće, uz zvižduke i pištaljke, kuca na vrata Srbistana.
Da bahatost i bezobrazluk imaju granica najpre su nagovestili građani Požege ustavši protiv besramnog pokušaja lokalnih, s koca i konopca skupljenih, naprednjaka i njihovih saučesnika da muljaju i bahate se o njihovom trošku. Da ima šanse da proleće, ne samo kalendarski, ipak stigne u Srbistan nagovestile su i Nišlije ne pristajući da se bilo ko u njihovo ime i bez njihovog dopuštenja prema imovini grada i građana odnosi kao prema Alajbegovoj slami. A sudeći na osnovu zvižduka, kojim je u Borčevoj hali pozdravljen čačkonačelnik Todorović biće da proleće stiže i u našu kasabu.
Može biti da su se Čačani nezahvalni rodili, kako tvrde s koca i konopca skupljeni naprednjaci, pa su našli da zvižde baš u trenutku kada nam je pred vratima veliki investitor koji će rešiti sve naše probleme. Tvrde i zanemaruju da još ima Čačana koji pamte kako je svojevremeno uz sasluženje brojnih visokih gostiju, novinarskih ekipa i časnih otaca Ilić magistar Velimir čak i kamen temeljac polagao za legendarnu fabriku za preradu duvana i kako se sve to završilo. Čini se da “napredna” družina zanemaruje činjenicu da Čačani nisu zviždali građaninu Milunu Todoroviću, već svemu što on simbolizuje. Od raznoraznih kadrovskih nameštenja i besramne seče drvoreda, preko čuvenog tetkinog zida do brljotina koje prate izbor novog direktora Ustanove Zračak i JKP Moravac ili onih koje će tek isplivati na površinu.
Da li to proleće zaista kuca na vrata Srbistana?
Aleksandar Arsenijević
ozonpress.net
