Na današnji dan proglašena je jednostrana nezavisnost tzv. Kosova*… pre 18. godina
Od proleća 1999. do danas, put Kosova i Metohije za Srbiju nije samo političko pitanje, već krsni put istorije, pamćenja i odgovornosti.
Na granici države, u vihoru NATO agresije i okupacije, srpska vojska je na karauli Košare i na padinama Paštrika ispisala stranice herojstva. Bitka na Košarama (april-un 1999) i borbe na Paštriku (maj-jun 1999) bile su odbrana granice od prodora OVK uz podršku NATO avijacije. To nije bila „mitska priča“, već stvarni otpor jedne ,,male“ vojske protiv nadmoćnije sile. Mladići su ginuli braneći državnu liniju, uvereni da brane i kućni prag.
A onda je usledio (9. jun 1999), kojim je Vojska Jugoslavije napustila Kosovo i Metohiju, a bezbednost preuzeo KFOR pod okriljem UN.
Neko će reći i politička kapitulacija, ne i vojna.
Formalno, suverenitet SRJ nije ukinut; potvrdila je teritorijalni integritet tadašnje države. Ali u praksi, usledio je egzodus… više od 200.000 Srba napustilo je svoje domove.
Manastiri su goreli, groblja rušena, kuće prisvajane. Svet je gledao… i ćutao, što će mu se obiti o glavu u današnjim vremenima.
Mart 2004. ostao je crna tačka evropske savesti. U organizovanom nasilju širom srpske pokrajine, stradali su ljudi, a više desetina crkava i svetinja Srpske pravoslavne crkve su uništene ili teško oštećene, gorela u plamenu.
To nije bio „incident“, već poruka… da se srpsko prisustvo svede na statističku grešku.
I onda, 17. februara 2008. proglašena je jednostrana nezavisnost. Za Srbiju… akt protivan Ustavu Srbije i Rezoluciji 1244. za deo međunarodne zajednice bilo je to „realnost na terenu“.
Istina je da je pravo postalo podređeno sili, a principi geopolitici.
Godine su prolazile u nadi da će pregovori doneti bar minimum sigurnosti za preostale Srbe. iz 2013. obećavao je Zajednicu srpskih opština… mehanizam kolektivne zaštite.
Ta Zajednica do danas nije formirana. Srbija je, u dobroj veri, ukinula sopstvene institucije na severu pokrajine; zauzvrat, dobila je… odlaganja i teška uslovljavanja.
Briselski sporazum, predstavljen kao „put ka normalizaciji“, doneo je nova tumačenja i nove obaveze, ali bez jasne garancije da će se prethodno dogovoreno sprovesti.
Opet smo slušali o „evropskoj perspektivi“, dok su na terenu tenzije rasle.
Kako smo nasankani? Možda onda kada smo poverovali da će pravednost sama od sebe pobediti.
Možda kada smo pristali da korak po korak ustupamo pozicije, verujući da će razum biti jači od interesa velikih. A možda onda kada smo dozvolili da nas podele iznutra, da se o Kosovu govori samo kao o političkom problemu, a ne kao o temelju identiteta.
U Svetosavskom duhu, Kosovo nije poziv na mržnju, već na odgovornost.
Sveti Sava nas nije učio osveti, već državnosti, prosveti i moralnoj snazi. Rodoljublje nije galama, već istrajnost… nije parola, već pamćenje.
Istorija nas je učila da se država gubi onda kada narod prestane da veruje u sebe. Ali nas je učila i da se dostojanstvo ne može oduzeti. Od Košara do Ohrida, Srbija je prošla put od oružane odbrane do diplomatske borbe i teških ustupaka i uslivljavanja moćnih.
Pitanje je… da li smo iz tog puta nešto naučili?
Sada nam na Kosovu* oduzimaju Zdravstvo i Prosvetu… a glasa i protesta jasnog nema, ni od vlasti ni od opozicije ni od studenata ni od SPC ni od naroda.
To me dosta čudi… taj muk i ćutnja koja boli, sa svih strana. Znam i da smo u dosta teškoj i pat poziciji posle 18. godina teškog pregovaranja i uslovljavanja sa najmoćnijim silama i skoro bez podrške jasne sa strane… ali, uvek ima nade. Šiptari su mi jasni, oni imaju svoj jasan cilj i to vešto i mudro ostvaruju. Zato mi moramo i dalje da se vežemo za rezoluciju 1244. a možda i da se proglasi okupacija.
Kosovo i Metohija nisu samo teritorija. To je zavet da ostanemo narod koji pamti, ali i narod koji gradi budućnost. Bez zaborava žrtava. Bez odricanja od istine. I bez odustajanja od prava da se borimo… mudro, strpljivo i dostojanstveno.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
