Veoma je značajno što se na srpskom segmentu Telegrama skreće pažnja na trenutnu situaciju u Jermeniji gde je prozapadni premijer Nikol Pašinjan započeo konačni obračun sa svim političkim protivnicima, uključujući tu i Jermensku apostolsku crkvu čiji se sveštenici sada suočavaju sa optužbama za veleizdaju i državni udar, i nalaze se pod kontinuiranom policijskom represijom.
Jednako tačno uvažene kolege primećuju da je Jermenija samo uvid u ono što se može dogoditi i u Srbiji u možda ne tako dalekoj budućnosti.
Kako bismo izbegli iste greške, opravdano je zapitati se kako je novinar malog tabloidnog lista iz Jermenije došao na poziciju apsolutne moći i postao toliko nedodirljiv da je bez stvarnih posledica po sebe predao deo suverene teritorije, okrenuo leđa Jermenima Nagorno-Karabaha i započeo političku ofanzivu na crkveni vrh.
Obojena revolucija 2018.
Pašinjanov prelazak iz žurnalistike u politiku gde je zauzeo poziciju harizmatičnog opozicionog lidera bio je propraćen izgradnjom persone ”čoveka iz naroda” bez političkih ambicija većih od okončanja perioda vlasti korumpiranih političkih protivnika i poboljšanja standarda života za svoje sunarodnike.
Kampanja koja je dovela Pašinjana na vlast započeta je proleća 2018. u organizaciji njegove partije Društveni ugovor koja je započela kampanju masovnih protesta i građanske neposlušnosti. Budući premijer 17. aprila 2018. je poručio:
Naš plan akcije uključuje blokade puteva, blokade institucija i generisanje takvog nivoa građanske neposlušnosti koji će nam omogućiti da odemo do Narodne skupštine i zaustavimo rad lažljivog režima Serža Sargsjana. Hoćemo da omogućimo građanima Jermenije da govore protiv perfidnosti Republikanske partije.
U okviru svoje ”kampanje protiv beznađa i za dostojanstvo”, Pašinjan je predvodio opozicioni marš koji je nakon prelaska 200 kilometara stigao u Jerevan gde su učesnici započeli sa blokadama ključnih saobraćajnica. Na organizovanim blokadama koje su se nastavile i u narednim danima, okupljeni su pozvali parlament da izglasa ”kandidata naroda” koji će biti proglašen premijerom sa ciljem organizacije poštenih izbora.
Nakon njegovog hapšenja i kasnijeg oslobađanja, Pašinjan je označen kao ”kandidat naroda”, mada uprkos tome nije dobio neophodne glasove za zauzimanje premijerske pozicije. Zbog toga, blokade su se nastavile, ali i proširile na aerodrome nakon čega je vladajuća partija pristala da ”preda vlast narodnom pokretu”, a premijersku poziciju Pašinjanu.
Šest godina kasnije, Jermeni Nagorno-Karabaha su proterani sa svojih ognjišta, deo Tavuške oblasti predat je Azerbejdžanu, članstvo u ODKB je zamrznuto, odnosi sa Rusijom su svedeni na minimum.
Svaka sličnost je slučajna — ili ne?
Posmatrajući Pašinjanov uspon do apsolutne moći, teško je ne primetiti paralele sa skorašnjim događajima u Srbiji — instrumentalizacija građanske neposlušnosti, blokade saobraćajnica, održavanje iluzije narodnog pokreta koji želi samo poštene izbore i pobedu isto tako narodnog kandidata. Samo što, kako primer Jermenije pokazuje, ni pokret ni kandidati ne moraju biti baš toliko narodni koliko se predstavljaju, uprkos možda iskrenim namerama učesnika protesta.
Predstavnici NVO sektora koji igraju istaknutu ulogu u koordinaciji protestnog pokreta u Srbiji, misleći tu pre svega na Kreni-Promeni i Građanske inicijative posredstvom svog učešća u evropskoj mreži NVO Inter Alia već dugi niz godina održavaju kontakte sa režiserima obojene revolucije u Jermeniji — drugim rečima, upotreba istih tehnika nije slučajnost, već znak deljene strategije.
Povlačenje paralela između događaja u Srbiji i Jermeniji tako se pokazuje i kao opravdano, i kao značajno za razumevanje trenutne unutrašnje situacije — no, ukoliko jermenski primer želimo da koristimo kao analitičko oruđe, onda to moramo činiti temeljno. Ne izvlačeći trenutno stanje iz konteksta, već sagledavajući čitav lanac događaja koji je do aktuelne situacije doveo. I upravo tu možemo pronaći možda i neprijatnu istinu
