Kažu ljudi da na kraju sve dođe na svoje. Ma koliko mi želeli da verujemo da je stvarno tako, prošlost nam češće govori da tako nije nego da jeste. Ali sadašnjost – sadašnjost kaže da je sada stvarno sve došlo na svoje i da nam od toga nema bega.
O NIS-u govorimo, za početak.
Činjenica je da je Srbija, odnosno predsednik Srbije u čijim se rukama sklupčala sva vlast nad ovom državom, godinama igrala na sve četiri strane – u Rusiji se predsednik dodvoravao Rusiji, u Americi Americi, u Kini Kini, a u Evropskoj uniji kome god je stigao, ili preciznije za koga god je ocenio da je u tom trenutku najjači čovek Unije. I to je funkcionisalo. Politika „svakom pričam ono što hoće da čuje“ prolazila je dokle god onom koji sluša nije bilo baš previše stalo da li je to što čuje istina. Jednostavno, nismo bili bitni.
Vučić je vodeći Srbiju čvrstom rukom iznutra, a stalnom pognutošću spolja, svima bio dovoljno dobar. Mogao je da garantuje stabilnost i ostvarivost onoga što obeća, i perverznu sigurnost da nikad neće učiniti ništa što bi bilo koga od velike četvorke zasvrbelo toliko da se počeše. To je naravno značilo da nikad neće učiniti ništa. Da će Srbija uvek biti nit ’vamo nit tamo, neodlučna, neopredeljena i nesvrstana. Jedna država „ja nisam odavde i mene ništa ne pitajte“, „ja sam mali i ništa ja ne znam“ i „ja samo gledam svoja posla“.
Jedna država margarin, klizava, mekana i razmaziva, bez svog oblika i bez ikakve čvrstine.
Zato je Srbija navodno za Evropsku uniju, ali nikako da sebe prilagodi toj Evropskoj uniji. Navodno protiv nezavisnosti Kosova, a dala Kosovu sve činioce državnosti. Navodno za Rusiju, a prodavala oružje Ukrajini.
Dok među velikim silama nije bilo oštrog sukoba, naše dezorijentisano dodvoravanje svima, da parafraziram legendarnu definiciju srpske politike koju je u mnogo jezgrovitijoj formi odavno dala moja koleginica Jasmina Lukač, moglo je Vučića da održava na površini, a nas ostale ispod te površine.
Od kada se globalna scena zaoštrila, to više nije bilo moguće jer su svaka naša reč i svako naše ćutanje sada svima zapravo značajni, ali je Vučić, čovek koji je odlučio da bude donosilac svih odluka u Srbiji, to propustio da primeti ili, verovatnije, nije umeo novoj stvarnosti da se prilagodi, misleći da je stvarno izveo veliku obmanu: da mu Putin veruje da je za Rusiju, EU da je za demokratiju, a Tramp da je za Trampa. Sada vidimo da mu niko ne veruje ništa i da su svi odavno prozreli našu politiku jeftinog oportunizma. A niko ne poštuje jeftine oportuniste.
Kada se neko ponaša kao crv, onda se i drugi prema njemu tako ophode.
Tako nam se i desio ovaj NIS u kom, bez obzira na sva melodramatična obraćanja, Srbija ni za šta nije pitana. Rusi toliko ne poštuju Vučića da 10 meseci nisu hteli NIS da prodaju – Srbiji. Amerikanci ga toliko cene da su pretili sankcijama čak i Narodnoj banci.
Pa zar Trampu ništa nije značilo to što se četiri puta rukovao s Vučićem? Pa zar se ne seća da mu je i olovku dao? I ključeve od Bele kuće? I hoklicu. Pa kako Vučić nije mogao svom prijatelju da objasni da ćemo se smrznuti ako nam njegov drugi prijatelj Putin zavrne gas? Zar to njemu ništa ne znači, a i hotel smo mu dali da pravi i na bilborde ga tabloidi metnuli?
Šalu na stranu, ali potezi koje predsednik Srbije smatra državničkim majstorstvom deluju jednostavno infantilno.
Da li stvarno misliš da možeš da korumpiraš predsednika Amerike, brutalno arogantnog multimilijardera, tako što ćeš njegovom zetu pokloniti zgradu za hotel? I to uradiš na najcrvastiji mogući način, koji ponižava i boli svakog građanina Srbije koji se seća 1999. godine.
Pa uzeće ti taj Generalštab i opet te izgaziti i ismejati.
Nažalost, to znači da će izgaziti i sve nas.
Najporazniji trenutak ove naše naftne telenovele došao je onog dana kad je Vlada Srbije održala javnu sednicu „uz prisustvo predsednika Republike“. Sednicu su prenosili svi. Predsedavao je Vučić u monumentalnom ambijentu Palate Srbija, a ne u komparativno običnoj zgradi Vlade. Svi su imali pločice sa imenom, sem njega – Vučića. Premijer je hvatao beleške dok govori Predsednik. Misteriozne reči „specijalna operacija“ pomenute su nekoliko puta, kobajagi tajnovito, da se TV gledaocima probudi mašta. Vučić je govorio autoritativno, naredbodavno, oštrim tonom, strog prema svima oko sebe. Ništa pametno nije rekao. Ministri su ćutali ili plašljivo odgovarali kako i dolikuje prenosu uživo. Nije doneta nikakva odluka. Nije ponuđeno nikakvo rešenje.
Poraznost te sednice bila je u tome što je pokazala da je u ozbiljnom trenutku za ovu zemlju, predsednik države umeo da smisli samo još jednu marketinšku akciju koja će ga održati na vlasti i što je uopšte u takvom trenutku razmišljao o takvoj marketinškoj akciji. Poraznost je bila u tome što smo shvatili da država nema pojma šta da radi. Da nema nikakvo rešenje sem da nam ponudi da zabijemo glavu u još jednu PR predstavu, da zaseni prostotu.
Tako i prolazimo.
