Jedna beba umrla je majci u stomaku pre nego što se rodila, u vreme kada je osećala trudove i kada je dobila injekciju. Umrla je u porodilištu Opšte bolnice Leskovac. Dvoje roditelja ostalo je da tuguje za svojim nerođenim detetom. Majka je posle toga krvarila u potocima. Dve porodice ostale su bez novog člana – jedna u Grdelici, druga u Nemačkoj. A tragedija pogodi i one koji su kroz sličnu prošli.
Svaki gubitak člana porodice, iz bilo kog razloga, jeste tragedija. Jeste bol čija oštrica s vremenom otupi, ali nikada ne zaraste do kraja. Nikada se ne zaboravi i nikada se čovek s njom ne miri.
O jednoj takvoj tragediji pisali smo juče – o smrti bebe muškog pola,kojoj roditelji nisu čuli prvi plač, koja bi, da je nije dotakla palica smrti u majčinom stomaku, za koju godinu trčkarala po ulicama i poljanama, završila škole, možda zasnovala svoju porodicu i nastavila lanac života. Jedna beba – a toliko neostvarenih generacija.
Da li je pisanje o ovakvim slučajevima javni interes?
Direktor Opšte bolnice Leskovac, Nebojša Dimitrijević, kaže da takve informacije nisu od javnog značaja. Citirao je član zakona o poverljivim informacijama o pacijentima, iako Jugmedia nije tražila detalje o pacijentkinji, već samo profesionalnu reakciju druge strane. Kao i uvek, činili smo to iz profesionalnih razloga, naročito kada jedan deka javno optužuje lekare za nemar na porođaju njegove ćerke.
Za medicinare je ovo „slučaj“, „događaj“. Za porodicu – tragedija. Za javnost – upozorenje.
Iz komentara čitalaca saznali smo da ovo nije usamljen slučaj. Pre mesec dana, tvrde, još jedna beba umrla je u istom porodilištu. Pisalo je više njih, ne samo jedan. Da li je bilo od javnog interesa bolnice da se ta smrt sakrije?
Srbija je mala zemlja, a sve manja iz dana u dan. Više od javnog interesa je da se piše upravo o ovakvim „slučajevima i događajima“. Zato je odgovor doktora Dimitrijevića – tužan i ružan. Umesto saosećanja, izostala je i najobičnija ljudska reč: „Žao nam je“. Umesto brige, stigla je lekcija autoru teksta. A to je pre svega nedostatak lekarske etike.
Zato ne čudi što su reakcije čitalaca pune epiteta koje ovde neću ponavljati zbog Zakona o informisanju.
Dimitrijević navodi da će „događaj biti podrobno ispitan“ i da će „ukoliko se utvrde nepravilnosti, odgovorni snositi posledice“. Koliko puta sam već tu rečenicu napisala, citirajući upravo ovog dugogodišnjeg direktora? I nikada – ništa. Nikada ili skoro nikada nije bilo odgovornosti.
Jer, džaba što im je država, čitaj predsednik Vučić, dopremila najsavremenije aparate u porodilište, ako ostaju ljudska neodgovornost i ravnodušnost. Mašina može da pomogne, ali ne može da zameni savesnog čoveka.
Ipak, da ne bude generalizacije, valja reći i ovo: U leskovačkoj bolnici ima posvećenih, stručnih i savesnih lekara koji se bore za živote svojih pacijenata. Upravo zbog njih, i zbog porodica koje traže utehu i sigurnost, ovakve tragedije ne smeju da se guraju pod tepih.
Svaka beba koja se nije rodila jer je zakasnila tuđa reakcija, svaki život ugašen zbog nemara, više je od statistike i „događaja“. To je rana u srcu porodice i rana u telu društva. Pisati o tome nije samo pravo – to je obaveza. Jer ako ćutimo, pristajemo da životi vrede onoliko koliko se neko usudi da prizna.
