Momčilo Bajagać je u stihu svoje pesme tvrdio kako „godine prolaze nervoznim korakom“.
Četiri decenije docnije, brzina prolaska – metaforično, ne kalendarski – drastično se povećala, a nervoza koraka je prešla u kolektivnu ljudsku neurozu.
Odista, kada se suočimo sa odbljeskom važnih zbivanja i bitnih ljudi u sopstvenom životnom retrovizoru, vidimo mnogo neracionalnog, odveć emocionalnog, samim tim iskrivljenog, zaboravom zagrljeno. Sta je od svega toga istina, a šta samo utisak? Šta je fikcija?
Stoga nam je potrebna perspektiva. Da viđeno i doživljeno stavimo u realan kontekst: događaji, datumi, akteri…
Ovih dana sam se setio 2011. godine. Vrlo važna godina. Poslednja u dekadi formiranoj nakon Oktobarskih demokratskih promena, a koji mesec pre nego što će Srpska napredna stranka i njeni trabanti narodu Srbije ponuditi, kao, nešto novo i bolje, a zapravo, turobni deža vi.
Kakva je uistinu ta godina bila? Ko su bili ključni akteri? Nudim mini izbor u vrlo svedenoj, krajnje subjektivnoj paleti: politika, sport i mediji.
Predsednik države Boris Tadić, šef tada još vrlo snažne Demokratske stranke. Parlamentom je rukovodila Slavica Đukić Dejanović, iz Socijalističke pratije Srbije.
Premijer Mirko Cvetković delegiran od DS, pratio je – koliko je to bilo u njegovoj moći – rad ljudi pristiglih iz prilično široke koalicije koju su, uz spomenute DS i SPS, činili i G17 plus, Srpski pokret obnove i Partija ujedinjenih penzionera Srbije.
Upućeni insajderi su tvrdili da je to bilo vreme neprestanog međusobnog „krbanja“ u dokazivanju lične moći i autoriteta, sujeta i ambicija, ministara poput Mlađana Dinkića i Božidara Đelića, Dragana Šutanovca i Vuka Jeremića, Milutina Mrkonjića i Verice Kalanović, i, naravski, svevremenog Ivice Dačića. Da, bio je tu i jedan lik iz „dinastije“ Krkobabić. Ne znam tačno koji, budući da su svi – bili i biće – isti. Razlikovali su se samo po krštenicama.
Predsednik Skupštine Vojvodine je bio Šandor Egereši iz Saveza vojvođanskih Mađara, a predsednik pokrajinske Vlade Bojan Pajtić, član DS. Iz te partije su bili i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, kao i njegov novosadski kolega Igor Pavličić.
Sport? Odbojkaši i odbojkašice Srbije su evropski šampioni, baš kao i vaterpolisti. Rukometaši „samo“ srebrni. Trojica naših tenisera su bili među 12 najboljih na svetu. Neprikosnovenom Đokoviću na vrhu, društvo su pravili Tipsarević i Troicki. Zimonjić je bio najbolji igrač u dublu.
Mediji? Direktor RTS bio Aleksandar Tijanić, a RTV Blažo Popović. Direktorka Programa B92 je bila Ivana Kosanić Podunavac. Vlasnik Pinka Željko Mitrović. Savetom Republičke radiodifuzne agencije je predsedavo vladika Porfirije, a članovi, uz ostale, bili i Goran Karadžić, Gordana Suša, Živojin Rakočević…
Glavni urednik Politike je bio Dragan Bujošević, Večernjih novosti Manojlo Vukotić, a novosadskog Dnevnika Aleksandar Đivuljski. Privatne novine Danas je uređivao Zoran Panović. Dnevnik Blic, u vlasništvu švajcarske medijske kompanije Ringier, vodio je Veselin Simonović. Takođe Ringierov nedeljnik NIN uređivao je Nebojša Spaić. Privatni nedeljnik Vreme je vodio Dragoljub Žarković.
Čekaj, da li su to ključni akteri vremena „žutih lopova“? Baš svi? Tu besmislenu frazetinu su izmislili likovi koji su, avaj, voljom građana, seli u ministarske fotelje i poslaničke klupe, sredinom 2012.
Znali su dobro kreatori te laži da će ista – za godinu-dve svakodnevnog papagajskog ponavljanja – ući u uši, a potom i u glavu, (pri)glupim, ili odveć naivnim gledaocima i čitaocima, u međuvremenu od novog režima, zarobljenih medija. I, jeste!
2011.
Pokušajte da je stavite u sopstvenu perspektivu. Deceniju i po docnije.
Dovoljno da se sagleda na pravi način. Sa manjkom emocija i viškom racija. Zbog godina koje smo proživeli, ali i onih koje dolaze…
