Kako je danas u Srbiji moguće zauzeti poziciju degolovskog Pokreta otpora? Razume se, kontekst je takav da rešenje nije u imperativu svaki svoga ubijte subašu, iz epske narodne pesme, niti čin samospaljivanja na trgu, u centru grada. Ali gde je rešenje?
Niče na jednom mestu kaže da su ljudi kožna bolest planete. Time je možda hteo da se podsmehne antropocentričnom, humanističkom pogledu na svet, ili da poruči kako je lako zamisliti planetu bez ljudi. Slično bismo mogli da kažemo i za Srbe: Srbi su kožna bolest ove zemlje, što znači da nismo (više) ukorenjeni u nju, već više ličimo na neku alergiju na njenoj površini, koja može da nestane za čas, bez glasa i bez traga.
I kada bi trebalo da sada napišem zašto to mislim, ne bih znao odakle da počnem: da li od rasprodatog bankarskog sistema ili od rasprodate prehrambene industrije, od kartela nemačkih apoteka ili izdavačkih kuća za izdavanje udžbenika, od iznutra privatizovanih, ili spolja anektiranih institucija, ili od medija koji predaju Kosova i negovanje autošovinizma predstavljaju kao patriotizam, ili od sramne, više puta ponovljenje, uzdržanosti najvećeg broja tzv. „poslanika“ kako „pozicije“, tako i ,,opozicije”, prilikom pokušaja da se Nezavisna država Hrvatska imenuje kao genocidna tvorevina, ili od namere da se Cer i Jadar preobraze u litijumsku pustinju, odnosno u ništa, ili od upornog zaklinjanja u bratstvo i jedinstvo sa Tompsonom i Naserom Orićem, ili od timarenja Kuće cveća da bismo mogli da se kunemo na vernost onome sa čijeg puta nećemo da skrenemo (iako mu kosti sigurno nisu mirotočive) čime svetu postavljamo principijelnu zagonetku: da li smo mi tek budale zaostale u vremenu i prostoru ili samo krpe bez kičme.
Višijevsko iskustvo
Pritom, najveći strah je strah od ogledala, odnosno od istorijskog ambisa u koji bi se mogli zagledati. U tom ogledalu, videli bismo jednostavnu istinu da smo, prosto rečeno, zaista postali nedostojni istorije naše, jedne lepe, hrabre, ponosne istorije male države, koja je, da parafraziram Kašanina, bila velika zemlja. I pošto taj ambis, kao i svi ambisi, uostalom, ima snagu da nas uvuče u sebe, mi ćemo ga zatrpati, a ogledalo ćemo razlomiti na komadiće, kako se u njemu više nikada niko ne bi ogledao.
To je naš trenutak sada: ono što sledi, kada uskoro rasprodamo sve što nam je ostalo – dakle i ono malo što nam je još uvek ostalo od obraza – biće stvaranje tzv. „novih srba“, koji odgovaraju našoj želji da konačno postanemo pokorne sluge Megalopolisa. Podsmehnućemo se i Kosovskom zavetu, i „nebeskom narodu“, ne razmišljajući o tome da se možda tako podsmehujemo i stotinama hiljada onih nesretnih Srba, naših sunarodnika, koji su ubijani i klani širom bivše zajedničke zemlje samo zato što su Srbi, odnosno samo zato što nisu na vreme postali neko drugi (ko im je za to kriv?, šapuće mi u uho „novo-srbin“).
U istorijskom smislu, analogija toj „novoj“ Srbiji biće Višijevska Francuska maršala Petena
Taj „novi srbin“ biće „racionalan“ i „pragmatičan“, što u prevodu znači: lišen bilo kakvih crvenih linija, bilo kakvog istorijskog utemeljenja i bilo kakve obaveze prema bilo čemu. Umesto dvoglavog orla, koji nas podseća na Vizantiju i pravoslavlje (oh, kamo sreće da smo katolici, nastavlja da mi šupuće „novo-srbin“) na njegovoj zastavi će se naći kišna glista, koja je do nas dopuzala iz one dve čuvene rečenice Kišove Mansarde: ,,Ne volim ljude koji se iz svega izvlače kao kišne gliste. Bez ožiljaka i ogrebotina.”
Ta kišna glista će simbolizovati najdublji poriv „novo-srba“: provući se bez ožiljka i ogrebotine, a neki alibi za takav „uzvišeni“ cilj će se uvek naći.
U istorijskom smislu, analogija toj „novoj“ Srbiji biće Višijevska Francuska maršala Petena (1856-1951), inače marionetska država nacističke Nemačke u doba njenog tour de force-a. (I ovaj nemački se, kao i većina ostalih, istopio negde na putu za Ural).
Alen Badju u svojoj knjizi Značenje Sarkozija ideju petenizma određuje ovako: „Masovna ideja petenizma, koja je doprinela njegovom trenutnom, ali veoma široko rasprostranjenom uspehu između 1940. i 1944. godine, bila je da će (…) Peten zaštititi francuski narod od najkatastrofalnijih posledica svetskog rata tako što će im dozvoliti da ostanu na distanci. Strah koji je nastao 1914-18. [u Srbiji, 1999.] stvorio je strah neophodan za petenizam 1940. godine [u Srbiji, 2025. godine]. Peten je rekao da bi trebalo da se više plašimo rata nego poraza. Bolje je živeti, ili barem preživeti, nego praviti probleme. Francuzi su to ogromnom većinom prihvatili.“
Francuzi su se, drugim rečima, demobilisali, a petenovska varijanta francuskog „patriotizma“ bila je groteskna, jer je podrazumevala i lojalnost okupatoru. Srećom po Francusku i Francuze, ton njihovog učestvovanja u Drugom svetskom ratu nije dao maršal Peten, već, ipak, general Šarl de Gol (1890-1970), vođa Slobodne Francuske i pokreta otpora.
Međutim, i ta sreća je bila privremena. Decembra, 1969. godine (manje od godinu dana, pre nego što je umro), De Gol je u razgovoru sa Malroom dva puta ponovio misao da Franucska više nema ciljeva. U prevodu to znači da je većina Francuza (i dalje) htela samo da (pre)živi i ništa više od toga. De Gol je očigledno shvatio da cilj=preživljavanje za Francuze nije bila samo reakcija na vojnu katastrofu iz 1940. godine, već dostignuti nivo nihilizma. Francuzi su se tako od galskih petlova pretvorili u „kosmopolitske“ kišne gliste odnosno – u lojalne kukavice.
Putevi otpora
I tako dolazimo do ključnog pitanja ovog teksta: kako je danas u Srbiji moguće zauzeti poziciju degolovskog Pokreta otpora? Razume se, kontekst je takav da rešenje nije u imperativu svaki svoga ubijte subašu, iz epske narodne pesme, niti čin samospaljivanja na trgu, u centru grada. Ali gde je rešenje?
Činjenica da pozicija i najveći deo opozicije, i pored grubih reči koje razmenjuju, zajedno odbijaju da donesu deklaraciju kojom bi se osudio genocid nad srpskim narodom u NDH, pokazuje da se od političke kaste u Srbiji ne može puno očekivati. To je zato što najveći deo ovdašnje političke kaste, generalno, ima samo jedan cilj: da preživi.
Kao jedina mogućnost borbe ostaje spontano povezivanje ljudi koji još uvek žele da se bore
A preživeti u Srbiji znači biti lojalan onome ko ima najveću moć, a to je Megalopolis. Oko ovog stava postoji priličan stepen konsenzusa i među političkom kastom, ali i među biračima: da nije tako, onda bi nacionalne stranke danas imale ubedljivu većinu u odnosu na a-nacionalne ili autošovinističke, što nije slučaj. (Situacija potencijalno može da se promeni onda kada suverenistička opcija postane instrument preživljavanja za političke partije. Da bi se to moglo dogoditi, potrebno je da se trenutna geopolitička situacija iz korena promeni. Primera radi: raspad EU ili NATO pakta. Dok se to ne dogodi, suverenitet i preživljavanje će biti na suprotnim polovima političke scene u Srbiji.)
Kakav nam onda tip otpora preostaje? Kada u političkom polju nedostaje želja za borbom – i kada ta želja nedostaje u najširim biračkim masama – onda je jedina mogućnost borbe spontano povezivanje ljudi koji još uvek žele da se bore. Ti povezani ljudi ne mogu da donose političke odluke, ali mogu da se suprotstave Megalopolisu u borbi za svest ljudi.
U idealnom slučaju kolektivna svest ljudi može stvoriti pritisak i na vlast odnosno političku kastu u celini (primer je otpor Rio Tintu, koji je uspeo da ujedini i suvereniste i one koji to u većini slučajeva nisu). U većini ostalih slučajeva, borba za svest ljudi je borba za očuvanje nacionalnog osećanja, ponosa, inata, nasuprot Megalopolisu koji nesmetano, već dugi niz godina, ispumpava iz naših glava bilo kakvu svest i sećanje na ideju Svetosavlja, na Kosovo i Metohiju, na genocid u NDH, kao i na herojstva iz Prvog svetskog rata.
Jasno je: bez ovih temelja, srpski nacionalni identitet podseća na šator čiji su krajevi zabodeni u pesak, a koga već i malo jači vetar može da odnese na bilo koju stranu. (Neke u Norvešku, neke u Kanadu ili SAD, neke u Nemačku, neke u Australiju ili Novi Zeland).
Odbrana vrednosti
Da li ćemo uspeti da odbranimo naše nacionalne temelje, na kojima bi se, u budućnosti nešto ponovo moglo izgraditi, zavisi od sposobnosti običnih ljudi da se međusobno povežu i da zajedno upumpaju (novi i stari) sadržaj u već poprilično izduvani nacionalni balon. A uslov tog povezivanja je jedan određeni mentalni stav na kome moramo da radimo.
Prva komponenta tog mentalnog stava je svest da borba tek sada počinje. Ovde se prisećam čuvenog Napoleonovog generala Dezea, koji je sa svojom jedinicom zakasnio na bitku kod Marenga, 1800. godine. Kada se konačno pojavio, zatekao je bojno polje prepuno francuskih leševa, dok su se Austrijanci pevajući kretali prema Beču. Na pitanje Napoleona kako ocenjuje stanje na bojištu, Deze je izvukao sat i odgovorio: Prva bitka je izgubljena, ali još ima vremena da se započne nova. Posle tih reči, poveo je svoje vojnike u juriš. Deze je poginuo, ali su Francuzi do kraja dana odneli pobedu.
Dezeovsko osećanje da ima vremena za novu bitku potpuno je suprotno trenutno preovlađujućem stavu da smo poraženi, da je sve gotovo i da svako treba da se spašava sam za sebe, ne razmišljajući o drugima. Atmosfera poraza ne izaziva kod ljudi otpor prema okupatoru, već prema onima koji se ne osećaju poraženima. U ogledalu onih koji nisu poraženi, poraženi sebe vide kao kukavice, a niko ne voli da se suoči sa takvom istinom.
Iz ovog razloga, najvažnije je osloboditi se upravo tog osećanja poraza, iza koga se krije potreba da živimo najudobnije moguće u datim okolnostima.
Druga komponenta potrebnog mentalnog stava je odustajanje od pitanja ko je kriv ,,za sve ovo”. (Suverenistički intelektualci? Glasači? Pera? Žika? mali Perica?). Potrebno je prekinuti sa tim neprekidnim prebacivanjem krivice sa jedne strane na drugu, kao i sa nadmenim prozivanjem ljudi i rečeničkim konstrukcija tipa: „ja sam govorio“, „da su mene slušali“ i ostalim sličnim glupostima, koji služe samo kao alibi da se mirno i bez savesti potpiše kapitalacija i pronađe svoje mesto u kompradorskim strukturama (jasno, što bliže vrhu).
Najvažnije je osloboditi se osećanja poraza, iza koga se krije potreba da živimo najudobnije moguće u datim okolnostima
Treće svojstvo ovog mentalnog stava je radikalna spremnost da se ljudima veruje i da im se ukaže poverenje. Shodno Aristotelovom savetu za uspešnu tiranidu (uopšte, treba učiniti sve da ljudi što manje upoznaju jedni druge, jer međusobno poznavanje rađa međusobno poverenje) Megalopolis neke ljude drži na medijskim crnim listama (da se drugi ne bi upoznali sa njima), a mesta u medijima gde se ti ljudi još uvek nekako pojavljuju okružuje trolovima i botovima koji ih blate, bez ikakvih argumenata.
Sem toga, Megalopolis stvara atmosferu u kojoj se licemerno podiže kriterijum ispravnosti tako da ga mogu ispuniti samo sveci, a kako niko od nas nije svetac, onda iz toga ljudi treba da zaključe da smo, je li, ,,svi isti” i da nikome ne treba verovati. Tako Megalopolis radi na stvaranju atmosfere krajnjeg cinizma, u kome su sve ovce crne, što odgovara situaciji u kojoj je dobar deo ljudi već pretvoren u usamljene i nemoćne biočestice, lišene energije za otpor.
Da ne bi postao jedna takva biočestica, čovek ne treba da traži ono što je u čoveku nemoguće naći (savršenstvo) već ono što ga sa tim čovekom, uprkos razlikama, spaja, jer se samo na toj zajedničkoj osnovi može početi graditi poverenje, oprezno poverenje, doduše, ali ipak poverenje.
Prilika za podvig
Četvrta osobina mentalnog stava je to da moramo biti svesni da u trenutku kada borba tek počinje ne možemo očekivati spektakularne pobede. Takve nerealne ambicije često su izraz unutrašnje slabosti koja, tražeći nedostižno, skriva od sebe istinu da nije spremna da se bori ni za ono što je dostižno. Onaj ko je spreman da se bori i povezuje, taj prihvata i činjenicu da je naše vreme na ovom svetu ograničeno i da je cilj borbe da se borba nastavi i posle nas. Takvo osećanje vremena pregnantno izražava ona rečenica koju je voleo da citira i Pekić: dato nam je da delu radimo, ali ne i da ga završimo.
Najzad, peta komponenta ovog mentalnog stava je svest o tome da je borba protiv Megalopolisa planetarni događaj. Kada sam 2011. godine napisao knjigu Crnjanski, Megalopolis, slutio sam da je ono što se nekada nazivalo civilizacijom Zapada, preobrazilo u nešto drugo: hrišćanske, humanističke, demokratske osnove Zapada, zamenila je njihova negacija, koja se danas rutinski otkriva u pojmovima kao što su posthrišćanstvo, posthumanizam, postdemokratija, gde ono ,,post” samo prikriva prefiks ,,anti” koji stvara jedan potpuno novi svet, za koji većina nikada nije glasala.
(Kada vam dete ili unuk u nekom trenutku zapreti da će zvati policiju, samo zato što ste viknuli na njega, nemojte da kažete da živite u nenormalnim vremenima: to je sasvim normalno u Megalopolisu, u kome roditelji nemaju nikakve veze sa svojom decom, osim što ih hrane i oblače)
Da se taj preobražaj sveta ne bi video, ljude treba suziti, najbolje do nivoa jednoćelijskih organizama. Zato Megalopolis uvek teži da stvari redukuje: obrazovanje na „praksu“, politiku na korupciju, život na fiziološke potrebe, porodicu na samce, zajednicu različitih prijatelja na „eho“ prostorije, i najzad, Srbiju, najpre na aglomeraciju Novi Sad/Beograd, a onda samo na Beogradski i Novosadski pašaluk.
Suprotno tome, borba protiv Megalopolisa je izraz volje za totalitetom, volje za povezivanjem u zajednice koje prelaze i granice i obale reka koje tradicionalno imaju ulogu da nas ograničavaju. Da li ćemo u toj borbi imati uspeha, to sada ne zavisi ni od Megalopolisa, niti od političke kaste, već od nas samih.
Ukratko, danas se uopšte ne razlikujemo puno od vojnika srpske vojske koji su u zimu 1915. odlučili da pređu albanske vrleti, ne pristajući na poraz i dezerterstvo. Pritisak koji osećamo je veliki, ali je isto takva i prilika za podvig. I zato je ovaj život tako lep – upravo ovde, na ovom mestu, na kome se nalazimo, i upravo sada, zime Gospodnje 2025. godine.
autor:Slobodan Vladušić je srpski univerzitetski profesor, književnik i esejista. Ekskluzivno za Novi Standard.
