Podeljena Srbija svakog dana gleda kako će ova kriza, koja polako ali sigurno prelazi u agoniju, da se završi. Niko valjda ne želi nepalski scenario, gde je bezumna vlast pobila dvadeset mladih ljudi, a čak oko sto ranila. Ali veliki broj onih kojima je baš stvarno dosta ove naše kompromitovane vlasti, pa padaju ili u očajanje ili u agresiju, sigurno misli da je pravedno da se perjanice srpske propasti fizički privedu pravdi i da neko na vreme javi Đuri da zatvori aerodrom.
Kako sada, spolja gledano, izgleda, vlastodršci u Srbiji se konsoliduju, polako uzimaju dizgine u ruke i preuzimaju inicijativu od pobunjenog naroda koji se umorio, povukao i krenuo da prati igru. Kao da svi sede i čekaju „šta će studenti da urade“. Pa se tako studenti prozivaju da najzad obelodane onu svoju famoznu izbornu listu, mada izbori nisu na vidiku. Zašto onda da objavljuju izbornu listu i ljudima koji se na njoj nalaze stavljaju mete na čelo, da režim na njih gađa iz svih medijskih oružja, niko i ne pokušava da objasni.
Mnoge ljude primetno su zahvatili rezignacija i defetizam jer misle da se režim vraća u sedlo. Zato bismo pozvali da se ugao gledanja raširi, to jest da se malo pogleda šira slika. Vučićevom režimu gori pod nogama i to se čak vrlo lako može uočiti.
Kako? Tako što to pokazuju i podaci i samo ponašanje čoveka koji je u svoje ruke prigrabio sve odluke u zemlji, pa se preko njega sve i prelama. Sva krivica biće njegova, bez obzira na to što on sam, bez pristajanja i ispomoći baš velikog broja ljudi, to ne bi mogao da sprovede. Prvo fakti: privredi od koje se ipak živi uopšte ne cvetaju ruže, naprotiv. Ne postoji preduzeće koje se ne žali da mu pada poslovanje, da ga ubija neizvesnost, da se ovako još dugo ne može izdržati i da na horizontu vide mogući slom, a ne vide poboljšanje.
O tome govore i podaci koje možete pronaći i u kolumni Bogdana Petrovića u Novoj ekonomiji: u prvom polugodištu ove godine rast BDP-a je svega dva odsto; realan pad dobiti preduzeća, sa uračunatom inflacijom, još prošle godine bio je čak 15 odsto u odnosu na 2023. Kako će biti ove godine, treba se pribojavati. Ukupni prihodi privrede prošle godine porasli su za svega 5,6 odsto u odnosu na prethodnu, malo više od inflacije, dakle realno mizerno.
Prihodi od svih poreza realno su pali, osim poreza na zarade. Strane investicije naglo su zakočile, dok su domaće zakočile odavno. Pošteni privrednici koji nisu u sprezi sa režimom znaju da im je svaki dan poslovanja rizičan, pa zato pokušavaju da sačuvaju ovo što imaju, to im je već uspeh. Ulaganje bi bilo hazard.
Tu dolazimo do obećanja: znajući ove podatke, svemoćni predsednik države krenuo je prvo da krivi studente zato što privredi loše ide, ali mu se to nije primilo. Onda je hteo da ih podmiti jeftinim stanovima, ali tek je to bio fijasko. Zato je omladinu krenuo da tuče i hapsi, a obećanja usmerio na izvesniju ciljnu grupu. Prvo penzije, najavljuje povećanje, pa potom minimalci, sa čim se Socijalno-ekonomski savet nije složio, ali je Macutova vlada eto terala po svome. Ako je premijer uopšte i obavešten o čemu se ovde radi, bilo bi iznenađenje.
A nije se čak ni Socijalno-ekonomski savet složio sa povećanjem minimalca jer zna kakvo je stanje u privredi – mnogi poslodavci i ovaj sadašnji minimalac jedva mogu da isplate. Pola isplaćenih plata u Srbiji ne dobacuje ni do prosečne zarade. A stanje se, kako smo na početku rekli, ove godine još i pogoršava.
I na kraju – tup! Ko ima nelegalnu nekretninu i sto evra u džepu, predsednik će mu lično omogućiti da tu nekretninu legalizuje i da bude „svoj na svome“. Osim milion i po domaćinstava koja u neuknjiženim i nelegalnim kućama žive godinama i decenijama, ovo će posebno da obraduje predsednikove tajkune na ivici ili sa one strane zakona, koji nesumnjivo vrše pritisak da eventualnu smenu vlasti dočekaju kao „svoji na svome“. I oni kubure sa prilivom novca, dočim je pad građevinske industrije rekordnih 16 odsto. A to ih čini nervoznim i opasnim, pa im se hitno moralo nešto dati da se smire.
Evropa počinje da se komeša, još nedovoljno i tek pod pritiskom sopstvene javnosti, ali je točak krenuo.
Stislo je, dakle, sa svih strana. Novca je sve manje, a troškovi su sve veći. Ne može sve da stane u jedan tekst, i ovo je za sada dovoljno. Za defetizam građana koji se bore za oslobađanje zemlje od mafije dakle nema mesta. Panika je ipak na strani vlastodršca i biće samo gore iz meseca u mesec. Jesen tek počinje, a gde je zima.
