Najnoviji hrišćanin kojeg su cezari bacili lavovima bila je vest o tome da izabrani lekar može da odobri dve nedelje bolovanja pacijentu.
Na sreću, menadžment naše kompanije čuo je glas sindikalaca, pa su rekli da, okej, neće biti dve nedelje, nego 30 dana. I onda će nakon 30 dana raja morati na komisiju koja će lavovski da brani Cezarovo robovlasništvo od beskrupuloznih manipulatora koji, eto, baš u vreme žetve, setve, polazaka u školu, pristavljanja zimnice ili ajvara – moraju na bolovanje.
Međutim, evo predloga, ako ima ko da me čuje.
Zašto ovde stati? Zašto ne bismo uveli strogu komisiju za godišnji? Evo, konkretno, ja sam bila prinuđena da uzmem godišnji odmor da okopam par njiva, stavim zimnicu za tri vojske i obiđem rodbinu u Australiji, peške.
Zapravo, radim dva posla u isto vreme, pa sam za ove tri nedelje godišnjeg u jednoj firmi, bila u rukama mnogo goreg poslodavca i prepuštena poslu koji daleko jače koči u leđima i brže dovodi do burnout-a.
Opis posla bio je takav da smo pre službenog puta menadžment morali da pripremimo za isti, dok smo uporedo morali da brinemo i o njihovim potrebama u trenucima priprema i kancelarijskom prostoru prepunom papirologije, nevezano za put. I sve moraš: od planiranja zabave tokom dnevne vožnje, posebno za direktora prodaje jer ima visoke standarde.
Pa onda spakovati gomilu strpljenja i Vikipediju u glavi za najstarijeg člana upravnog odbora i sva njegova smaračka pitanja tokom puta, nadajući se svim snagama da će se izvršna direktorka, kao što to često ume, zaraditi oko nekih njenih šema koje ima u fabrici snova. Takođe, posao je bio i da se isplaniraju pauze za potrebne zoom mitinge, ali i poslovne angažmane na samoj destinaciji.
Sve njihove košulje, odela, laptopove, akt tašne, kao i cipele uglancane do visokog sjaja, morale su da budu uredno spakovane odmah pored dušeka u obliku outlook mejla sa atačmentom i kanticama za kopanje po kontaktima u potrazi za najnovijim vrućim klijentima.
Sve tri različite kafe sa mlekom, bez šećera i sa sojinim kofeinom spakovane u njihove „world’s best boss“ šolje. Bilo je takođe potrebno da se pripreme i novčana sredstva za reprezentaciju u vidu najbukvalnijeg bacanja para na ona sranja što hvataju plišanu igračku i uvek je ispuste, kao i za obavezno vruće i sveže pečeno pecivo okruglog oblika koje, tokom bolovanja odobrenog od strane komisije, operateri call centara prodaju po plažama.
Kolega i ja smo morali da budemo i vozači, i asistenti, i sekretari, i sobari, hrišćani koji ginu na 40 Celzijusa boreći se sa lavovima, gradeći zamkove od peska, noseći cele kancelarije na naduvavanje na plažu i nazad, svaki dan po dva puta službenom „škodom“. Ne znam šta da vam kažem, bili smo i modni stilisti, pripovedači, finansijska inspekcija i inspekcija za kad-je-dosta-luna-parka i šećerne vune, jer ih sutra čekaju važni sastanci sa potencijalnim klijentima iz Neos Marmarasa.
U opisu posla, ispostavilo se, bilo je i to da budemo bove, da budemo prevozna sredstva, da obične dosadne power point prezentacije sinhronizujemo u zabavno, kao i da, po nalogu izvršne direktorke, vadimo luk iz girosa, te da nam se takvi propusti više ne ponove, inače sledi smanjenje plate koju, kod ovih poslodavaca, primamo isključivo u domaćoj emotivnoj valuti – fiksno minimalac, a procenat koliko zaslužiš. U oglasu za posao, da budem iskrena, ništa od toga nije bilo navedeno.
Nezgodno kod zloupotrebe godišnjeg odmora radi rada kod ovakvog poslodavca je što zimnici vidiš kraj, a ovde kraja nema, bogami ni početka. Moderni direktori se uvek bude jako rano i sa jasnom porukom dostavljenom vrlo suptilno zabadanjem koktelskog suncobrančića direktno u oko, jer „ustaj robe i vodi me na zabavu odmah“. I kao što to najčešće biva, vremena za hrišćansku kafu nema, a ako nisi unapred „milprepovao“ – neš’ jest’.
Ali okej, nije sve tako crno, dese se tu i tamo neki lepi momenti na timbildingu kad, i dalje rintajući ko konj, uhvatiš zrno ljudskosti i ljubavi u pauzama između konstantnih i neumornih zahteva izvršne direktorke, koja je na tom položaju svega dve i po godine, ali je uspela da, zahvaljujući bogatom iskustvu i magičnom šarmu, celu kompaniju podredi svojim ambicijama.
Isto je i kada direktor prodaje napokon ostavi svoje targete na sekund po strani i konstatuje da je more zapravo jedna velika blatnjava barica po kojoj skačemo, samo što nije blatnjava i ne skačemo, nego plutamo i nismo Pepe. Ili kada Kendal Roj prestane da pluta po vodi u svom svetu, pa dođe i bude zapravo koristan, dva minuta.
No, jutro nakon godišnjeg umora dočekalo nas je svečano, hriščanski – kolega se ukočio u potpunosti. Iz tog razloga je suncobrančić morao da zabode u koktelčić, ali onaj medicinski, intramuskularni.
Kako radna efikasnost ne bi trpela, Snežana iz kadrovskog morala je da se prebaci u odeljenje logistike, preuzme posao svog kolege i nastavi da zapisuje i ispunjava zahteve menadžmenta. Iako vrlo sumnjičavi u vezi sa povredom u kičmenom delu, dozvolili su kolegi da odleži svoje koktele.
No, i pored vidnih, bolnih i mučnih povreda, menadžment ne mari. Beskrupulozno i onako komisijski, sa prisutna sva tri člana (korupcije bez), zaključuju da zabava sa lavovima ne sme da stane i da je godišnji umor obavezan po zakonu, bili sposobni za njega ili ne. Sva je sreća, pa je Danica skratila tu muku sa dva meseca na sat i po.
