Petog oktobra poginula je jedna mlada Srpkinja. Zvala se Jasmina. Pominjem je na svakoj liturgiji. Da li je se i vi ponekad setite?
I beše Peti oktobar pre četvrt veka. I beše događaj koji danas pljuju svi, pa čak i oni koji su u njemu učestvovali. Tog dana poginula je jedna devojka. Zvala se Jasmina[1]. Nije bila strani plaćenik, niti mondijalista, već časna Srpkinja, kao i minimum 99 odsto onih koji su u petooktobarskom prevratu učestvovali. Nisu se borili za vlast i za sopstvenu poziciju, već za bolju, lepšu i pravedniju Srbiju. Bili su obmanuti i prevareni. Bili su naivni, kao i neki od nas kojima je Peti oktobar doneo profesionalno učešće u političkom životu Srbije i određene funkcije.
Doneo je to meni, koja sam prvo postala poslanik u Saveznoj skupštini SCG, a potom i ministar u Vladi Republike Srbije. Svoje učešće u opozicionom političkim radu od 1990. i kasnije profesionalno – koje je trajalo manje od četiri godine – ne bih nazvala profitnim periodom u mom životu. Za to vreme ništa materijalno niti bilo kako korisno nisam učinila ni za sebe ni za svoju porodicu.
Uostalom, nisam bitna ja, već svi oni koji su u najboljoj želji i nameri, više od jedne decenije, radili na tome da do Petog oktobra dođe. Nismo bili strani plaćenici, već naivne patriote, a naivnost ima svoju cenu. (Bojim se da će je imati i danas!)
Danas Peti oktobar napadaju uglavnom oni koji su – takođe na svoj način, fizički ili navijački – u njemu učestvovali, delili sa nama istu zabludu i nehotično doprineli istoj prevari. Napadaju Peti oktobar i sadašnju vlast i neki koji su u ovoj i ovakvoj sadašnjoj vlasti učestvovali, i to na najvišim pozicijama. To je u redu. Svako ima pravo da se pokaje. I ja se kajem. Zato sam izvan politike već dvadeset godina i nikada se više u nju neću vratiti.
Petog oktobra 2000. godine poginula je jedna mlada Srpkinja. Zvala se Jasmina. Pominjem je na svakoj liturgiji. Da li je se i vi ponekad setite?
