Kad narod postane svoj najveći neprijatelj

Kada naučimo da nam je brat vredniji od svake ideologije… tada će Srbija ponovo stajati uspravno.

Postoji jedno prokletstvo koje se kao olovni pokrov nadvilo nad srpsku istoriju: da najveća opasnost po Srbe, kroz vekove, nisu bili samo tuđi mačevi, nego srpske ruke podignute jedne na druge.

Taj nevidljivi krug samorazaranja ponavlja se od srednjeg veka do danas, i nikada nije bio slučajnost.

Naša nesloga uvek je dolazila u času kada je nečija tuđa ruka to podsticala, režirala i jedva čekala da nas dovrši… i sve to i kroz sitne lične interese.

Janičari, oteta srpska deca koja su udarala na svoj narod

Turski danak u krvi odveo je na hiljade srpskih dečaka, pretvarajući ih u janičare i vaspitavajući ih u oisebnim vojnim školama… vojsku koja je često bila surovija prema Srbima nego sami Turci.

To je prvi veliki istorijski primer koliko dalekosežno postaje zlo kad se Srbin odvoji od svog korena.

Kao da je najstrašnije kada na rod udari onaj ko govori istim jezikom, a više ne zna da mu pripada.

Jasenovac – jedni od najveći koljači Srba bili su… Srbi

Tama Jasenovca je bezdan koji se teško gleda, ali mora da se gleda, govori, piše i priča.

Uz hrvatske ustaše, u samom vrhu zločinaca bili su ljudi srpskog porekla – Maks Luburić, Pero Brzica…

To je naša tragedija: da iz našeg roda ponekad potekne zlo koje ga najviše uništi.

Drugi svetski rat: partizan, četnik, ljotićevac, nedićevac… bratoubistvo kao nacionalni sport

Dok se Evropa borila protiv Hitlera, Srbi su vodili više unutrašnjih ratova nego spoljašnjih. Ideologije… tuđe, ubačene, nametnute, podelile su narod koji je juče zajedno krstio decu i slavio Krsnu slavu i išao na liturgiju.

Partizani, četnici, ljotićevci, nedićevci… svako je verovao da nosi istinu.

A istina je bila samo jedna: da Srbi ponovo kopaju raku sami sebi.

Crna Gora: isti koren, isto ime, a mržnja dublja od mora

U zemlji koja je dala najveće junake srpske slobode, danas ta braća stoje na suprotnim stranama, zavađeni politikom, ideologijama i spoljnim uticajima.

Ono što su neprijatelji vekovima pokušavali, razbijanje srpskog nacionalnog korpusa, postignuto je tek onda kada smo mi sami popustili… kada se ugasilo Svetosavlje i rodoljublje.

Bečko-berlinska škola… otimanje istorije uz našu tišinu

Od 1878. ,,formira“ se Bečko-berlinska istorijska ,,škola“, koja je sistematski negirala srpsku srednjovekovnu državnost i stvarala osnove za stvaranje nekih Slovena i njihovu podelu… „južnih Slovena“.

Dok su drugi pisali svoju verziju naše istorije, mi smo se svađali i sve to olako prihvatali.

Oteta kulturna baština… knjige, arhivi, rukopisi

Srpske knjige, rukopisi, povelje, letopisi, vekovima su odvođeni u Beč, Budimpeštu, Dubrovnik, Veneciju, Zagreb, Francusku, Ameriku…

Mi smo više puta opustošeni, i često nismo imali snage ili volje da svoje blago vratimo… niti smo to pokradeno i oteto potraživali.

Ono što ne sačuvaš… kao da nikada nije ni postojalo.

ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage: prekid državne tradicije
Kada je kralj Aleksandar Obrenović zverski ubijen i sa terase bačeni on i kraljica Draga na pločnik dvora, to nije bio samo državni udar… to je bilo ubistvo kontinuiteta, legitimiteta i moralnog stuba države.

Imali smo i brutalno odsecanje glave Vožda Karađorđa da bi se dodvorili i bili još veći podanici Osmanskog carstva kada je Miloš Obrenović izdao nalog za ubistvo Vožda.

Seme tog zločina kasnije će izrasti u političke pučeve, ideološke progone i kulturu nasilja u društvu.

Prihvatili smo Tita, a okrenuli leđa sopstvenoj kruni

Umesto Srpskog kralja, posle rata došlo je vreme hrvatskog komuniste.

Prihvatili smo tuđina i tuđu ideologiju, i u ime „bratstva i jedinstva“ odrekli se sopstvene tradicionalne državnosti.

Svaki narod koji pljuje na svoju krunu, pre ili kasnije ostane i bez krune i bez glave… i bez duše predaka.

Danas… društvo gde je svaki Srbin „stručnjak“ za svađu

Danas smo podeljeni kao nikada:

na leve i desne,
na proevropske i proruske,
na građanske i nacionalne,
na „naše“ i „njihove“.
Svaka društvena mreža, mediji su bojno polje.

A neprijatelj?

Stoji sa strane, gleda i trlja ruke.

Ne mora da nas pobeđuje… mi to radimo umesto njega.

Jedan od krivaca… obrazovni sistem koji je bez rodoljublja i Svetosavlja od 1918.

Sve ovo ne bi bilo moguće da smo imali obrazovni sistem koji gradi karakter, moral i ljubav prema otadžbini.

Umesto toga:

Istorija je svedena na suve činjenice, bez duha, bez emocija, bez pouke.
Srpski jezik se uči mehanički, bez dovoljno negovanja epske tradicije i svetosavske misli.
Geografija ne uči dovoljno decu da vole svoju zemlju.
Likovno i muzičko ne razvijaju osećaj za nacionalni identitet, već se svode na puku formu.

*Svetosavlje… temelj srpskog duhovnog i kulturnog postojanja, gotovo da ne postoji u nastavi.

*Dok Jevreji decu uče:

ko su, šta su, odakle su, šta im je sveto, šta mora da se pamti i šta nikada ne sme da se ponovi i zaboravi.

Mi svoju decu učimo da sve relativizuju i da ne govore glasno da su Srbi, da ne bi „uvredili nekoga“.

A narod koji decu ne uči da vole svoje, osuđen je da sutra živi u tuđem i po tuđim okvirima i mislima.

To je naša nasušna potreba… ako vidimo danas koliko ima odroda od srpstva, autošovinista, autonomaša i ljudi koji mrze sve što je srpsko i rodoljubivi.

Zaključak… ako se ne promenimo u glavi i u srcu, neće nas spasiti ni istorija ni pravda

Svi veliki padovi u srpskoj istoriji imali su jedan koren… podele.

Sve velike pobede imale su jedan temelj… jedinstvo.

Ako danas ne vratimo rodoljublje u škole, Svetosavlje u dušu, istinu u istoriju, i bratsku ljubav u narod…

bićemo nova generacija koja je svesno ponovila sve greške svojih predaka… pošto ništa naučili nismo iz njihovih grešaka.

Naša budućnost zavisi od toga da li ćemo prestati da sami sebe pobeđujemo.

A prvi korak je… da naučimo decu da vole ono što su.

Sve što smo izgubili, izgubili smo zbog nesloge; sve što ćemo spasiti, spasićemo u jedinstvu.

ŽIVELA SRBIJA.

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija