Ne diraj generaciju rođenu od 1945. do 1965. Ozbiljno. To nije samo razdoblje — to je posebna vrsta preživljavanja.
Do pete godine već su znali čitati majčino raspoloženje po zvuku lonca na šporetu. Sa sedam su imali ključ oko vrata i jasnu poruku: „Ručak je u frižideru, podgrej ga.“ Sa 9. su znali napraviti doručak bez recepta, a s 10 su bežali od nečijeg psa s kantom na glavi i kolenima koja su svedočila o ratovima po livadama.
Cele dane provodili su napolju. Bez mobilnog. Bez Wi-Fi-ja. Bez nadzora. Zamena za to? Livade, potoci, bare i povratak kući u mraku s kolenima koja su izgledala kao karta bojišta. I preživeli su.
Kolena su se lečila listom kupusa, a kad bi bolelo, čulo se: „Nije puklo — ne boli.“
Hleb mast i aleva paprikaJeli su hleb, mast i alevu papriku, pili vodu iz creva za zalivanje, s tolikim brojem mikroba da bi i današnji probiotici kapitulirali. Alergije? Nepoznat pojam. Znali su barem petnaest načina kako da skinu mrlje od trave, krvi, ulja, močvare i mastila — jer se kući moralo doći „čist“.
To nije sve. Prošli su kroz sve faze tehnološke tranzicije:
– tranzistorski radio,
– crno-beli televizor,
– VHS videorekordere,
– kasete, Walkmane,
– CD-ove i diskete, danas imaju hiljade pesama na dlanu — i svejedno im fali šum stare kasete.
Kad su dobili vozačku, putovali su celom državom — bez hotela, klime i GPS-a. Samo karta u kaseti kola, sendvič od jaja u gepeku i osmeh na licu. Bez Google Translatea. Bez rominga. Bez filtera. S instinktom i zdravim razumom.
To je poslednja generacija koja pamti svet bez interneta. Bez stalne komunikacije. Bez punjača. Znaju razliku između čekanja u redu i instantnog klika.
Imali su sveske s receptima, a ne aplikacije. Rođendani su se slavili skromno — ili se zaboravlalo na njih.
To su ljudi koji:
– sve popravljaju izolir-trakom, ekserom, glinicom i šrafcigerom,
– imali su jedan TV kanal — i nije im bilo dosadno,
– znali su da “prelistaj” nije pokret prsta, nego okretanje telefonskog imenika,
– i verovali: ako se ne javiš na telefon — znači da si živ, pa ćeš se javiti kad stigneš.
Oni imaju imunitet iz doba nestašica, reflekse sa ulice i strpljenje odgojeno čekanjem u redu za mleko i hleb. To su poslednje prave nindže. Spremni na sve.
Ne diraj tu generaciju. Videla je više, preživela dublje, osećala jače. I možda još uvek u džepu nose pepermint bombone starije od tvojih diploma.
Preživeli su detinjstvo bez autosedišta, bez kaciga i bez kreme za sunčanje.
U školu su išli bez laptopa. Mladost su proživeli bez skrolanja i selfija. Bez aplikacija za smirenje — jer su imali karakter. I ne traže odgovore na Googleu. Jer nose znanje u sebi. I uprkos svemu — imaju više stvarnih uspomena nego ti digitalnih slika u oblaku.
Zato kad pogledaš nekoga ko je rođen između 1945. i 1980., ne vidiš samo godine. Vidiš školu života bez premca. Generaciju koja nije imala sve — ali je znala ceniti svaku sitnicu.
I zato još uvek stoji čvrsto, dok mnogi drugi tek traže tlo pod nogama.
