Simpatični dečak iz emisije „Važne stvari“ sasvim sigurno nije izneo svoje mišenje, jer to što je saopštio značajno nadilazi njegov uzrast, zrelost i mogućnost razumevanja, već je, izvesno, reprodukovao ono što je čuo u svom okruženju
Preporuke Evropske komisije (ovde)sugerišu nam da deca i mladi ljudi imaju pravo da izraze svoje mišljenje, da učestvuju u društvu, kao i u donošenju odluka koje ih se tiču, posredstvom interneta i drugih informaciono-komunikacionih tehnologija.
„Ovo se zasniva na standardima Komiteta ministara, koji navode da sva deca i mladi mlađi od 18 godina treba da imaju pravo, sredstva, prostor, priliku i, gde je potrebno, podršku da slobodno izraze svoje mišljenje, da budu saslušani i da doprinesu donošenju odluka o pitanjima koja ih se tiču, pri čemu se njihovim mišljenjima daje dužna težina u skladu sa njihovim uzrastom, zrelošću i razumevanjem…“, doslovno je navedeno u pomenutoj preporuci Evropske komisije.
Posredi je, dakle, mišljenje, u našem slučaju deteta koje treba da izrazi to svoje mišljenje i da bude saslušano po pitanjima koja ga se tiču, u skladu sa uzrastom, zrelošću i razumevanjem.
Kako je politička scena u Srbiji primitivno-binarna, uz postojanje međusobno potirućih polova, uvod u ovaj tekst zahteva da se, već na njegovom početku, ogradim od mnogobrojnih zloupotreba dece, pre svega u srpskim taboliodima, te da naglasim da ovaj tekst nije niti može da bude relativizacija ili opravdanje za tu vrstu pomenutih medijskih zločina protiv dece kojih zaista do sada nije bilo malo.
„Važne stvari“
Sledeći predočeni standard, postavljen od strane Evropske komisije, najpre treba da utvrdimo da li je naš mališan, inače sklon skejtingu, zaista izneo mišljenje u programu RTS-a, ili je, pak, reprodukovao ono što je čuo u svom okruženju.
Psiholozi kažu da je mišljenje kognitivni proces kojim osoba interpretira informacije, formira stavove i zaključke, te rešava probleme. Mišljenje, kažu psiholozi, može da bude konceptualno, dakle zasnovano na idejama i apstraktnom razmišljanju, ili pak vrednosno, kada se, nakon upoznavanja sa činjenicama, pa makar i pogrešnim, daje njihova ocena.
Imajući ovo u vidu, simpatični dečak iz emisije „Važne stvari“, sasvim sigurno, nije izneo svoje mišenje, jer to što je saopštio značajno nadilazi njegov uzrast, zrelost i mogućnost razumevanja, već je, izvesno, reprodukovao ono što je čuo u svom okruženju.
Ukoliko pojam mišljenja svedemo na reprodukovanje onoga što nam, na ovaj ili onaj način, nametne okolina, zapravo se odričemo prava na vlastito kritičko mišljenje i to je najgora poruka koju, kao društvo, možemo da uputimo pomenutom mališanu i njegovim vršnjacima, ukoliko već generaciji njihovih baka i deka zameramo zavisnost od tabloida i tabloidnih emisija na televizijama.
Da li se postavljeno pitanje ticalo dečaka? Ticalo ga se samo posredno, zbog blokade škole koju pohađa.
Ali, pitanje voditelja nije se odnosilo na prekid nastave. Odnosilo se na kakvoću protesta. Pitanje, stoga, esencijalno jeste političko. Glasilo je: „Kakve su to blokade i protesti?“.
Kakvoću protesta dečak ne može, niti je mogao da objasni i to je voditelj trebalo da zna. Dečak je odreagovao na pitanje stečenim frazama o pravdi i borbi za budućnost. Budući da nisu autentično dečje mišljenje, tim frazama nije bilo mesto u emisiji, ali to ne znači da su pomenute fraze bilo kome nanele štetu.
Mišljenje dečaka sklonog skejtingu moglo bi, hipotetički, da se odnosi na potrebu da njegov kraj dobije kutak za vožnju skejtborda ili neophodnost da se obnovi igralište, umesto što se pokušalo da se dobije odgovor na jedno u suštini političko pitanje.
Jasna tendencija
Odakle, međutim, potiče tolika fama o pukom detalju jedne inače sasvim solidne dečje emisije? Zašto su dve međusobno potiruće „Srbije“ na nju reagovale tako žustro, svaka sa svojim „argumentima“?
Slučaj dečaka iz emisije „Važne stvari“ prvom polu srpske političke kaljuge predstavlja dragocen izgovor koji treba da abolira sva nepočinstva povezana sa decom, proizašla iz njihovih prljavih medijskih kuhinja.
Drugom polu srpske političke kaljuge važno je da narativ o devičanstvu protesta, koji je sve manje studentski, a sve više protest „druge Srbije“, bude regenerisan i produbljen. Taj narativ sugeriše nam od početka da su studenti politički bezgrešni, a kada im se pridodaju srednjoškolci za koje se tvrdi da i te kako treba da učestvuju u protestima na ulicama i još, pride, osnovnoškolci sa svojim političkim stavovima, toj nevinosti bez medijske zaštite naprosto nema kraja.
Svako ko prvima kaže da su preterali, a drugima da dečak nije izneo mišljenje, na čemu su ovi drugi izgradili čitavu vlastitu kampanju po medijima i društvenim mrežama promovišući objave i mišljenja eksperata, rizikuje da na njega obe strane ospu drvlje i kamenje.
Ova epizoda uklapa se u tendenciju snižavanja starosne granice za dobijanje prava izbornog glasa na 16 godina, što je nedavno urađeno u Velikoj Britaniji i koja je prisutna u Evropskoj uniji, uz sve češće predloge da se najstarijima to pravo ograniči.
Isto tako, ova epizoda ukazuje da je srpskim novinarima, onima koji to jesu, potrebno politički neangažovano udruženje. Ponuda medijskih udruženja razapeta je između novoosnovane novinarske asocijacije koja zastupa prvopomenutu stranu, a koja će na slučaj našeg malog skejtera bacati drvlje i kamenje, i grupacije udruženja koju predvodi NUNS, koja će dokazivati da dečak njegovog uzrasta može politički da rasuđuje o protestima (koliko juče bio je to slučaj i sa intervjuisanom devojčicom), da može da zna jesu li protesti pravdonosni ili nisu, odnosno kakav nam život protesti donose.
autor:Branko Žujović, novinar iz Subotice. Ekskluzivno za Novi Standard.
