Sećam se razgovora u kojem je jedna žena sa ponosom objašnjavala da svoju decu uči da nikada ne viču, da ne lupaju vratima, da bes nije lep i da pristojan čovek mora da zna da se obuzda.
Sećam se da se svojoj deci čak i ekstremno ljuta obraćala nestvarno mirnim tonom, istim kao kad im pred spavanje čita priče. I svi oko nje klimali su glavama jer, dabome, to je podizanje bića u nekom sasvim novom naprednijem vremenu, prilagođeno klimi u kojoj (mantalo mi se po glavi ovoj negativnoj) izgleda neće rasti.
Šta se desi kad odrasteš bez tog refleksa? Kad ti oduzmu jedini instinkt koji ti jasno signalizira da nešto nije u redu? Možda tada postaneš savršeno dete naprednih roditelja i savršen građanin ove zemlje: poslušan, umiren, otupelih ivica, spreman da prihvataš (kao ultimativna osobina), i da ne dižeš glas.
Psiholozi će reći da bes razara, da stvara stres i vodi u sukobe. Filozofi će ga vekovima stavljati u isti koš sa ludilom, divljaštvom, iracionalnošću. Ali pogledajte istoriju: nema nijedne promene bez besa, nijedne pobune bez vriska, nijednog pomaka napred bez tog nepristojnog impulsa. Ako sve to znamo, zašto se i dalje trudimo da ga ugušimo? Zašto dozvoljavamo da nam ga uguše i zašto dođavola zaboravljamo da se ljutimo?
Osećate li bes kada čujete da žele da uguše i ovu šaku preostalih nezavisnih medija u Srbiji ne bi li i na njima pričali o „tihoj većini“ i njihovoj beskrajnoj pristojnosti koja je sve samo to nije? Osećate li možda bes kada javni servis servira informacije u potpunosti suprotne istini kao da oči u vašim i tuđim glavama ne postoje i ne vrše svoju funkciju?
Kada kažu da se policija sirota samo brani od divljaštva, a očima gutate snimke u kojima pendreci sviraju kraj po nečijim leđima tako lepo uigrano kao stoput ponovljena školska pesmica izvedena na metalofonu, savršena i za peticu? Kada studentu zabrane da uđe na svoj rođeni fakultet? Kada očima i ušima progutate sve one unapred naučene pesmice „naroda koji samo želi da uči“ na lažnim demonstracijama čija izvedba parira prelošim reklamama u kojima su ljudi operisani od glume i recitacije?
Ma da li ste, makar malo besni, kada u lajvu čujete režimske demonstrate kako pitaju režimsku reporterku šta da kažu? Kada savetnik potpredsednika vlade u emisiji ne može prostu rečenicu da završi punih 10 minuta dok drugi celu emisiju namincava šolju ne bi li pokrio rupu na košulji koja samo nije pukla od nepodnošljive lakoće poštenjaštva, pristojnosti i samoželje za učenjem?
Osećate li bes kada vidite koliko ta svepristojna rulja razvlači ljude na društvenim mrežama samo zato što ukazuju na kriminal, lopovluk, gaženje i mlaćanje? Kako rulja linčuje ženu što je napisala, onako usput, gledajući svoja posla, da joj je dete bilo na eksurziji u Srebrenici te dobaci režimskim medijima da je, onako bestidno, razvuku po svim portalima kao najvećeg državnog neprijatelja ikada?
Osećate li bes što mašina melje svakog koga rulja u nju ubaci i izbacuje na proizvodnu liniju na kojoj se šepure samo filtrirane informacije dok u škart polako, ali sigurno, odlazi svaka nezavisna misao u pokušaju? Jeste čuli da su došli po tehničara u KCV-u usred radnog vremena i uhapsili ga?
Čujete li nekad usput kako ljudi dobijaju otkaze jer podržavaju studentske proteste? Kako padaju sa table kao da ih dvogodišnjak u svom tantrumu baca jer ne igraju kako je hteo? Kako se direktori, uprave, menadžeri, pravila, ma ceo svet menja očas posla kao kad novopečena mama tokom istog tantruma sprema 17 jela ne bi li ubola ono koje će gospodar svemira i progutati?
Da li ste ljuti kada shvatite da oni spolja, čija su usta vazda bila ljudskih prava ne reaguju na tako gruba kršenja istih i kada, pitajući se zašto je to tako, dolazite do one slepe ulice u kojoj ste iznenada, neočekivano i nasamareno sami, bez gugl mape i lampe, samo sa svojim unutrašnjim… besom?
A osećate li bes kada vam objašnjavaju da će sve biti bolje jer su plafonirali marže, kao da se pravda deli u supermarketu i kao da će hleb postati slađi čim predsednik poteže flomaster po tabli? Osećate li bes kada se ponosno govori o „istorijskoj odluci“ da marža ne može biti 40 nego 20 procenata, dok na kasi opet ostavljate pola plate i izlazite s tri kese kao sa trofejom?
Kada vam serviraju predstavu u kojoj su trgovci odjednom pitomi, banke odjednom blage, a realnost se menja jednim dekretom? Osećate li bes kad vam, kao deci, crtaju grafikone i premeštaju brojeve, dok vi znate da se jedina cifra koja se menja nalazi u vašem novčaniku, i to uvek nadole?
Možda je zato i najopasnije ne to što nas biju, hapse, lažu i pljačkaju, nego što nas uče (i to izgleda od malih nogu) da na sve to reagujemo tiho i bez trzaja. Jer onaj trenutak kada zaboravimo kako izgleda bes, kada izgubimo refleks da prasnemo i da kažemo „e, vala dosta“, to neće biti trenutak pobede vlasti, to će biti trenutak našeg nestanka.
Na kraju, kad jednom zaboravimo kako se ljuti, ko će nam uopšte objasniti zašto smo ikada izašli na ulicu?
kad je drzava siromasna sa losom ekonomijom ona pokusava na sve nacine da izmuze od naroda novac da sebe namiri .
Srbija je siromasna jer rasipa i vlada ogroman lopovluk i to traje decenijama.
Sve sto treba da uradi drzava da umanji efekte lopovluka koji je enorman i da smanji troskove a ona to nece.