Pa zar opet i dokle tako, srpski skupštinari?! Ili ste vi zapravo članovi hrvatskog Sabora?

Aktuelno javljanje medija: „Odbijen predlog u Skupštini Srbije: Ništa od rasprave o Rezoluciji o genocidu u NDH. U srpskom parlamentu nije bilo volje skupštinske većine da se na dnevni red stavi Rezolucija o genocidu Nezavisne države Hrvatske (NDH) nad Srbima, Hrvatima, Jevrejima i Romima tokom Drugog svetskog rata. Na današnjem zasedanju Skupštine Srbije, na predlog da se o ovoj rezoluciji raspravlja, „zeleni“ taster stisnulo je samo 13 poslanika („Mi – snaga naroda“, „Mi – glas iz naroda, Pokret socijalista…), nije glasalo 166 poslanika, dok niko nije bio protiv, pa je rezolucija odbačena.“

Pa zar opet i dokle tako, srpski skupštinari?! Ili ste vi zapravo članovi hrvatskog Sabora?

Istu poraznu sudbinu je doživeo i svojevremeni predlog Smilje Tišme, jedne od retkih preživelih mučenica Jasenovca.

Poštovanu i dragu gospođu Smilju Tišmu sam pre mnogo godina upoznao i sretali smo se na raznim manifestacijama u Beogradu, Banjaluci, Njujorku, Jerusalimu… Radilo se uvek, kao što se može pretpostaviti, o Jasenovcu, toj ne jedinoj, ali najstrašnijoj paradigmi Srbocida hrvatske države 1941-1945.

Radilo se o kulturi sećanja, bez koje jedan narod ne zaslužuje više to ime.

Naravno da smo se svakom takvom prilikom ( i ne samo mi) pri pokušaju dijaloga sa ne-Srbima na Zapadu, po pravilu suočavali sa odbojnošću, nipodaštavanjem, relativisanjem i poricanjem Srbocida, no to nikada nije bio razlog za odstupanje ili čak odustajanje od zastupanja istine.

Onda je njoj dopalo a kome će drugom, već jednoj, zahvaljujući Božijoj milosti preživeloj tog zemaljskog pakla, da u Skupštini Srbije predloži Rezoluciju o osudi genocidnog ubistva bespomoćnih i nevinih žrtava, muškaraca, žena i dece u logoru smrti tadašnje hrvatske države.

A kako su se povodom toga tada, kao i dans, poneli srpski skupštinari tj. strančari?

Da li je moguće da su oni potvrdili tačnost i aktuelnost gorke konstatacije velikog Arčibalda Rajsa iz daleke 1928. godine:

„Funkcioneri su vam, po pravilu, najgoreg kvaliteta. Često nisu ni sposobni da obavljaju posao koji se traži od mesta koje zauzimaju (…) žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. (…) Vaš narod je veliki ljubitelj političkih ili bolje rečeno, stranačkih vođa (…) Tako su vam političari iskvarili zemlju. (…) A, na nesreću, političari su vam svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Ukaže li se neko mesto u vlasti, bilo ono važno ili osrednje, svejedno, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze. Može on biti i najveća neznalica, najnečasniji čovek, ako je „štićenik“ političara-strančara stranke na vlasti, pobediće i čoveka najkvalifikovanijeg i u stručnom i u moralnom pogledu.”

Ovu poraznu kvalifikaciju je, još jednom, on daleko pre Drugog svetskog rata i Srbocida formulisao, ali srpski skupštinari su sve učinili i čine i dalje, da je potvrde

Oni ostaju pasivni, nemušti, nezainteresovani.

Za nepismene, a ako je taj izraz isuviše grub, pomognimo se jednim predivnim starim srpskim izrazom, za beslovesne, ti doslovce nemušti su dakle odbili da ugrade jedan kamen-temeljac u kulturu sećanja naroda, koji ih je izabrao da ga vode, štite i čuvaju. Oni su isto tako doslovce, odbili da podignu istorijski spomenik žrtvama sa najvećeg srpskog stratišta u istoriji na relativno malom prostoru i za relativno kratko vreme.

Kako označiti takvo ponašanje i delanje?

Tja, ako ništa drugo, ti „najviši narodni predstavnici“ revnosno ispisuju jedno žalosno poglavlje istorije, od tada naime mogu da biraju šta im više pristoji – Rajsovo „najveća neznalica“, „najnečasniji čovek“, „štićenik političara-strančara“ ili pak „žarište truleži i iskvarenosti“.

Mada, pretpostavljam, isti bi se odlučili za „svemoćni političari“.

Nije naročito bolno, što je posle toga samo logično da se svi današnji sledbenici hrvatskih i bosansko-muslimanskih počinilaca Srbocida (i genocida nad Jevrejima i Romima) 1941-1945. grohotom smeju i osećaju potvrđenim u svojoj mržnji i preziru prema „srpskoj nižoj rasi“ i njenim parlamentarnim političarima-strančarima, po principu – kakav narod, takvi i njegovi predvodnici.

Nije bolno, jer na to smo navikli, da njihovo mentalno ozdravljenje nije ni na vidiku.

No bolno je i za duboki stid, da su tu sramotu iznedrili, još jednom, najviši srpski politički predstavnici, koji je narod izabrao da ga vode, štite i čuvaju. Da li će se birači pitati, koliko je bio promišljen njihov izbor?

Kada su u pedesetim godinama prošlog veka Nemci u istočnom Berlinu probali malu pobunu protiv domaćih komunističkih i sovjetskih vlastodržaca, njihova vrhuška je potom objavila: „Narod nas je razočarao!“ i time pružila još jedan dokaz, da su ignorancija i arogancija sestre-bliznakinje.

Na to im je Bertolt Breht poručio: „A vi onda birajte sebi novi narod!“

Mi ne možemo da biramo neki novi narod, ali možemo da biramo drugačije ljude na važne političke funkcije. No od ovih niko nije zaslužio reizbor! Neću ići toliko daleko, kao nedavno jedan komentator, koji je, inače s punim pravom, napisao da je to izgledalo „kao glasanje u hrvatskom Saboru a ne u Skupštini Srbije“.

No rado bih pitao dotične skupštinare, da li su ikada čuli za Nikola Makijavelija i njegov postulat o vrednovanju političkog delanja: „Nije važno šta neko kaže ili uradi, važno je kome to koristi.“

Jasenovačkim novomučenicima? Njihovim potomcima? Kulturi pamćenja?

Možda doduše ovom poslednjem a u samo negativnom smislu u odnosu na njih same, bilo da se čovek prikloni proceni Arčibalda Rajsa, bilo da se odluči za moguće objašnjenje neznanja, lenjosti, ignorancije i arogancije, pa u ponekom slučaju šta više i zlonamernosti.

Ovako ili onako, oni su listom pali na ispitu minimalne odgovornosti, morala i dostojanstvenosti. Kako je moguće da ih niko ne pozove na odgovornost, da ih mediji ne stavljaju neprestano na stub srama? Zar naša istorijska svest i samopoštovanje zaista tako beznadežno zaostaju za Jermenima, Jevrejima, Romima?

Zar je u tom svetlu zaista čudno da SAD i ostale „NATO-demokratije“ opušteno očekuju da će Srbi ranije ili kasnije priznati da je bezakona agresija Zapada i komadanje ostatka srpskih zemalja bio „civilizacijski i za Srbe zapravo spasilački čin“, da su „zločinački Srbi izvršili besomučnu agresiju na njihove miroljubive susede i izazvali raspad druge Jugoslavije na kraju 20. veka“, da su „srpski masakar nevinih kosovsko-albanskih civila u Račku i genocid nad nevinim bosansko-muslimanskim civilima nepobitne, istinite činjenice“, da je „neophodno temeljno denacifikovati Srbe, promeniti im svest“?

Drugim rečima, kako da očekujemo da nas bilo ko poštuje, ako mi sami to ne činimo?

Da li je, da postavimo i to pitanje, ovo porazno ponašanje srpskih poslanika zapravo pokazatelj, da se sa ovim poslednjim, sa promenom svesti već dobrano uznapredovalo? Jer je Zapad, za razliku od njih, iščitao i shvatio Njegoševe reči: „Da, kad glavu razdrobiš tijelu, u mučenju izdišu členovi“?

Dozvoljavam sebi, zaključno, da dam jedan predlog, kako dalje. A to je, da se na svakoj sledećoj sednici Skupštine ponovo stavi predlog Rezolucije na glasanje i da predlagači počnu svoje izlaganje, obrazloženje upravo tim Njegoševim bezvremenim stihovima, njegovom sudbonosnom opomenom:

„A ja što ću, ali sa kime ću ?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigdje nikoga…
Moje pleme snom mrtvijem spava,
suza moja nema roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno,
ne prima mi plača ni molitve;
u ad mi se svijet pretvorio,
a svi ljudi pakleni duhovi.

Crni dane, a crna sudbino !
O kukavno Srpstvo ugašeno,
zla nadživjeh tvoja svakolika,
a s najgorim hoću da se borim !
Da, kad glavu razdrobiš tijelu,
u mučenju izdišu členovi…

Kuda ćete s kletvom prađedovskom?
su čim ćete izać pred Miloša
i pred druge srpske vitezove,
koji žive doklen sunca grije?“

Možda se jednom probude oni, koji „snom mrtvijem“ spavaju, ko zna?

Autor: Vladimir Umeljić