Sreo sam čoveka

0
276
Milan Ružić (Foto: Sputnik/Youtube)

Naleteo sam na čoveka koji živi na planini. Nebo mu je bilo u očima, himne anđela u ušima, koža mu je disala sa zemljom. On nije imao nikakvih muka osim samoće, a samoća nije imala nijednog prijatelja osim njega. I nisu se žalili ni jedno ni drugo. Bili su savršeni prijatelji. Prepoznao me je kao svoga i nudio mi da pijemo kafu, ali sam znao da bi ta kafa pila nas, pa sam odbio. Morao sam da idem nazad, jer sam sreo ono što se ovih dana ne sreće nigde.

Usta koja govore smisleno, noge koje koračaju iznad zemlje, kapa koja ne štiti od sunca i kiše, nego pod sobom drži uspomene. Usta željna razgovora, uši žedne reči, kuća željna ljudi.

Sve što sam znao, zaboravio sam kada sam njega video pod plavim nebom ispred bele kuće, pored šarenih krava i smeđeg konja nikad uzjahanog, jer je onom koga sam sreo bilo žao da životinji troši leđa, pa je svoja tovario kao da su konjska.

Disao je na kredit, smejao se na lizing, dugovao je samoću onima iz velikog grada. I nisam znao kako da odgovorim na toliku ljudskost, na pitanja koja ne dotiču i ne zagrevaju najviše sfere ljudske pameti, ne golicaju dosetljivost, već guraju dušu da izađe na usta i kaže šta na njoj leži.

Okolo je bilo snega, a bilo je i vode, bilo je i sunca, bilo je i blata. Sve je moglo da ga ošteti i uprlja, ali on je stajao čist kao sunce nad nama. Nije hteo da odem. Hteo je da govori. Želeo je da se naše reči druže, dok za nas nije imalo veze šta ćemo i gde ćemo.

Da Vas podsetimo:  Great shit happens

Bio je željan mojih ušiju. Oči su mu navikle na krave i konje, a uši na kapu da se štiti od došaptavanja vetra. Odavno u njegovo uho ulaze samo zvukovi cvrčaka, rzanje konja, mukanje krava, lavež psa, zavijanje vuka i udar groma. Želeo je reč. Bio je gladan nje, a ja sam mu je mogao dati. I pružio sam mu je iz svojih usta, golu i smislenu na jeziku. Odletela je s vetrom u njegove uši i obradovala ih žedne i gladne.

Gledao me je očima plavim od neba i ispošćenim od sunca i suza, a ja sam znao – sreo sam čoveka.

I gde god sada bio, časni viteže pešterske visoravni, znaj da su moje misli s tobom, a preneće ti ih vetar zviždeći kroz odžak kada budeš spavao.

Odavno nisam sreo čoveka, niti je moje oči tako napojila dobrota, a tvoje uši reči, kao onoga dana kod Savine stolice gde On i dalje sedi plačući Uvac negde u beskraj gde možda još uvek ima ljudi, a za svima onima koji su izabrali da to više ne budu.

Sresti čoveka… Kakva sreća i kakva retkost negde u ćošku sveta, na rubu ljudskosti, ni na kraj pameti.

autor teksta:Milan Ružić

Izvor: Iskra.co

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime