Penzioneri uz javni sektor (izuzimajući delom prosvetu) čine socijalnu bazu Vučićeve vlasti i rejtinga.
SNS socijalistima nije dala nikakve ideološke koncesije za koaliciju (mada za SPS su realno bitne klijentelističke koncesije dok su takozvane vrednosti pusta fraza), čak im je SNS preotela PUPS i s njim ceo penzionerski narativ i većinsku podršku tog dela društva.
Umesto relativno logičnog dvopartizma sa dvotrećinskim proevropskim konsenzusom, kakav se nazirao 2011/2012. koji bi činile velike partije levog i desnog centra – DS i SNS, i kome bi većinu (ako situacija nije urgentna da se pravi velika koalicija) obezbeđivale takozvane kontrolne partije, među kojima bi bila i SPS (i na čemu je radio i strani faktor), Srbija se survala u etatistički sistem dominantne partije i nesistemske opozicije.
U decembru prošle godine, Vučić je izjavio da se Ustav neće menjati kako bi on mogao ponovo da se kandiduje za funkciju predsednika Republike. Po treći put. Ali, rekao je i ovo: „Možda ćemo menjati Ustav u vezi sa nekim drugim pitanjima, ali po ovom – to se neće desiti. Bar ne tokom mog mandata“. To „u vezi sa nekim drugim pitanjima“ može da znači, između ostalog, da se predsednik bira u parlamentu.
autor teksta:Zoran Panović
Možda bi nekome zazvučalo i simpatično, nekome sigurno više cinično, ali verovatno Aleksandar Vučić, i kad bi mu palo na pamet, ne bi citirao Ivicu Dačića iz izborne noći 6. maja 2012, kada je lider socijalista euforično izjavio: „Možda se ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer“. Jer su Tomislav Nikolić i Boris Tadić otišli u drugi krug, a SPS ostvarila dobar rezultat na parlamentarnim izborima.
Iako iz perspektive predsednika Srbije stvari trenutno stoje baš tako (zna se premijer, ne zna se predsednik i način na koji će se birati), možda bi ovo citiranje ipak bilo neprimereno. Ne prvenstveno iz razloga da bi bilo nekorektno, zajedljivo prema vernom koalicionom partneru – Dačiću i SPS. Iako joj je manir da bude razmetljiva, ovakva razmetljiva predviđanja vlasti (citiranje ili parafraziranje Dačića) u marketinškom smislu bila bi netaktična, za razliku od nekih drugih smišljenih režimskih razmetljivosti, pa je otuda produktivnije ići na proračunatu skrušenost ili kako Vučić pre koji dan reče: „Što se tiče pitanja premijera, predsednika, nit je vreme niti je mesto. Prvo to mora da bude moja odluka, onda mora narodna odluka. Posle 14 godine, mnogo je teško da ne želite promenu nekoga koga gledate 14 godina. Mi smo postigli određene rezultate, koje ljudi više ne cene jer su naviknuti na to“.
I dosta toga je stvar percepcije. Uneti zebnju da neka nova vlast neće moći da održi postojeći nivo potrošačkog društva, investicija, isplaćivanja plata i penzija, takozvanog ugleda u svetu. U suštinu – u podtekstu je uvek, i kad je SNS u pitanju, ona parola SPS iz 1990. – „Sa nama nema neizvesnosti“.
No dobro. Idemo ponovo u izbornu noć 6. maja 2012. godine. U izborni štab SPS. Predsednički kandidat i nosilac izborne liste SPS-JS-PUPS Ivica Dačić, bio je vidno raspoložen jer je izborni rezultat pokazao, kako je Dačić rekao, da ne postoje samo Boris Tadić i Tomislav Nikolić i da postoji i treća Srbija, ona koja govori u ime naroda. Dačić je te noći baratao sa cifrom od pola miliona glasova za SPS i više od 40 poslaničkih mesta. Njegova predsednička kandidatura bila je, naravno, samo u funkciji da se pogura koaliciona lista na parlamentarnim izborima. Pun samopouzdanaja, Dačić je te noći najavio da već od sutra počinje kampanju za naredne predsedničke izbore, koje će „sigurno dobiti“. I da, ironično se osvrnuo na one koji su prognozirali da će stvoriti dvopartijski sistem – „Kako može sa 24 odsto da se stvori dvopartijski sistem?“ Toliko je, naime, dobila SNS, a DS 22 odsto. „Nešto im fali u toj računici ili su zaljubljeni“, rekao je Dačić. Da, bio je to najbolji rezultat socijalista posle 5. oktobra 2000. godine.
Šta je ostalo od te noći kad se pogleda iz današnje perspektive: Niti je postojao, niti postoji nikakav „treći put“ u Srbiji. Niti „treći put“ nekakve levičarske – socijalističke ili socijaldemokratske Srbije, kao što ne postoji ni „treći put“ nekakve „srpske desnice“. Umesto relativno logičnog dvopartizma sa dvotrećinskim proevropskim konsenzusom, kakav se nazirao 2011/2012. koji bi činile velike partije levog i desnog centra – DS i SNS, i kome bi većinu (ako situacija nije urgentna da se pravi velika koalicija) obezbeđivale takozvane kontrolne partije, među kojima bi bila i SPS (i na čemu je radio i strani faktor), Srbija se survala u etatistički sistem dominantne partije i nesistemske opozicije. Gde je SPS „slavska levica“ u velikom Vučićevom šatoru. Na neki apsurdan način, „dvopartizma“ postoji danas, ali on je taborskog tipa, i nije optimistički očekivati da se racionalizuje i iz predpolitičke, vulgarne podele na „ćacije“ i „blokadere“ prevede u iole normalniju podelu na radikale i demokarte. U suštini, iako postoji iluzija mnoštva političkih entiteta i subjekata, svi se u suštini mogu svesti na radikale ili demokrate. I do daljnjeg bez iluzije o nekakvom „trećem putu“. I tu demarkacionu liniju ne remeti ni logično pitanje – „a šta je onda Nova DSS“, a što mi je nedavno postavio jedan kolega. Jer „treći put“ teško da su.
U toj majskoj izbornoj noći, Dačić je kazao da će prvo razgovarati sa svojim koalicionim partnerima – DS, ali i da ne beži od razgovora sa SNS. Ne da nije pobegao, već je postao premijer kako je najavio, ali se izjalovila nada da će neke sledeće predsedničke izbore „sigurno dobiti“. Politički kapital mu je postala opcija da se ne kandiduje na predsedničkim izborima kako bi omgućio Vučiću pobedu u prvom krugu. Iako baš lojalan koalicini partner, SPS je došla u poziciju da je SNS čak ne udostoji ni koalicionog ugovora. Relativni uspeh u očuvanju integriteta SPS je taj da je uspela da se izmigolji iz projekta takozvanog Vučićevog pokreta za narod i državu koji se nije primio ni kod naprednjaka. Umesto tog „svenarodnog poketa“ izdvojila se naprednjačka lojalistička avangrada. Pred kojim je vazalna SPS inferiorna. Ali, s druge strane, bez SPS nema iluzije Vučićevog takozvanog narodnog jedinstva. Socijalisti su nekad izvrdavali zajedničku listu sa SNS, a sada je im je ona spas. Čak više ni Vučić nema luksuz da pusti socijaliste da idu samostalno na paralmentarne izbore. Sparing mečevi na vanrednim lokalnim izborima u nekoliko opština prošle godine to su potvrdili.
SNS socijalistima nije dala nikakve ideološke koncesije za koaliciju (mada za SPS su realno bitne klijentelističke koncesije dok su takozvane vrednosti pusta fraza), čak im je SNS preotela PUPS i s njim ceo penzionerski narativ i većinsku podršku tog dela društva. Penzioneri uz javni sektor (izuzimajući delom prosvetu) čine socijalnu bazu Vučićeve vlasti i rejtinga.
Da je Vučić februara prošle godine održao miting u Čačku i da je na njemu usvojena aklamacijom deklaracija da Čačak ostaje u Srbiji, Čačak bi sigurno i danas bio u Srbiji. Tako je u Sremskoj Mitrovici 15. februara prošle godine na lojalističkom Vučićevom mitingu aklamacijom usvojena „Deklaracija o Vojvodini“. Predstavljena kao deklaracija protiv separtizma. I uprkos tobožnjoj ugroženosti, Vojvodina je zahvaljujući Vučićevom i lojalističko-narodnom samopregoru ostala u Srbiji. Kao što je ostao i Čačak samo bez mitinga i deklaracije.
Miting u Jagodini – 24. januar prošle godine nije u bilansu bio tako uspešan. Kao kontramiting i odgovor na studentsku pobunu i masovnu podršku koju je dobila, ovo je bio miting reklamiran kao prvi skup povodom osnivanja Pokreta za narod i državu. Vučić je tada istakao da je Srbija napadnuta i spolja i iznutra i pozvao na dijalog te koji je napadaju iznutra. Rekao je: „Formiramo pokret velikih promena, za budućnost i novu energiju“. Jednostavno, nije se pelcer primio dobro kao što se primila „borba protiv sepratizma“. Vučić nije imao kapacitet za sličan „antiseparatistički“ miting u Novom Pazaru. Ali, Jagodina je relativni neuspeh. Što se tiče famoznog pokreta jeste, ali nije u pogledu da je nakon smrti Dragana Markovića Palme, Vučić ovim mitingom u Jagodinu i Palminu jagodinsku partiju podveo pod svoje. Jesu Dačić i Palma bili tradicionalni koalicioni partneri, jeste upamćena njihova letnja fotografija na motoru u Grčkoj, ali Vučić je podsetio da je njemu Palma govorio „ko braća rođena“.
Za sve ove godine koalicije sa SNS, SPS je okajavala reformističke grehe protivprirodnog bluda sa petooktobarcima, ali su je u klijentelističkom instiktu samoodržanja, paradoksalno, na nekim tačkama pretekli kontigenti konveriteta – kadrovi koji su iz petooktobarskih partija prešli kod Vućića. Ili ih je on kao umešni ribar ljudskih duša preveo kod sebe.
Nostalgično za članove SPS, zvuče Dačićeve reči od 6. maja 2012 – da ostali moraju da shvate „da smo se podigli iz pepela i da ćemo na sledećim izborima osvojiti više od 20 odsto“. Nije prošlo mnogo a Vučić se starao da SPS nema dvocifren rezultat jer je to psihloška barijera. Po inerciji koalicije sa Tadićevim demokratama (a i SNS je te 2012. bila naglašeno proevropska partija), Dačić je sebe samopoimao i u kontekstu evropske levice. Čestitajući tada novom predsedniku Francuske – socijalisti Fransoa Olandu, Dačić je pomenuo i sebe i rekao da mu je žao što „nije imao dovoljno vremena da pobedi na predsedničkim izborima u Srbiji“. Kandidat Socijalista Fransoa Oland izabran je baš tog 6. maja za novog predsednika Francuske nakon pobede nad dotadašnjim predsednikom Nikolom Sarkozijem u drugom krugu izbora.
Na Devetom kongresu SPS, decembra 2014. pod sloganom „Odgovorno za budućnost“, Dačić je „šešeljevcima“ u SPS uputio javni ukor pred isključenje i precizirao kako je Šešelj najveći promašaj Miloševića. Da li bi danas bilo u SPS snage za takvu izjavu, kad je upravo Šešelj za naprednjačko-lojalističku Srbiju ono što su nekad govorili za Dragoljuba Mićunovića za onu drugu Srbiju – „patrijarh“. Te 2014. ni u SNS još nije počeo proces intezivne rešešeljizacije. Sećam se kad se Šešelj vratio iz Haga novembra 2014. kako me je zvao jedan od uticajnih (i onda i sad) Vučićevih medijskih nadničara i osuo drvlje i kamenje na Zapad što sa povratkom Šešelja potura klipove u točkove moderne Srbije. Ko zna, da je živ, možda bi Milošević u međuvremenu napustiuo SPS kao što je Boris Tadić napustio DS. Možda Sloba ne bi kao Boris, a pre njega i Milorad Vučelić i Zoran Lilić – stari Miloševićevi saborci – pravio nekakve socijaldemokratske partije, već bi se pridružio, ako ne baš Vučiću i Šešelju, a ono možda Aleksandru Vulinu i Pokretu socijalista koji su ostali imuni na revizionizam.
Inače, tog maja 2012 .Dačić je izjavio da je normalno da podržavam Borisa Tadića (u drugom krugu predsedničkih izbora), jer sa njim smo postigli dogovor o formiranju vlade. Ostaće u analima da je na Vidovdan 2012, kad je Dačić dobio mandat (u okretanju ćurka i koaliciji sa naprednjacima), na beogradskom Ušću nastupao veliki Ozi Ozborn. Nije lako iz današnje perspektive razumeti to vreme. Kad je između dva kruga predsedničkih izbora, i činilo se izvesne Tadićeve pobede, Dragan Šutanovac u TV duelu cinično tešio Jorgovanku Tabaković da se ne sekira i da će biti još izbora, teško da je i on mogao pretpostaviti da će jednog dana baš on biti Vučićev ambasador u Vašingotinu. A kad ga je Vučić na prvoj inauguraciji Borisa Tadića pitao – po kom je ovo zakonu, Šutanovac je odgovorio – po zakonu o samoupravljanju. Ko je tada očekivao ovakvo „samoupravljanje“ kako postoji danas u Srbiji i koje nije ono Edvarda Kardelja koji je samoupravljanje instalirao kao vladajuću političko-društvenu i privrednu doktrinu u Titovoj Jugoslaviji.
„Padali su sistemi, nestajala su ideje, menjala su se vremena, ali on je ostao. Tako se ovih dana reklamirao jedan TV nastup Ivice Dačića. Da li „jedan od najiskusnijih i najsposobnijih političkih kadrova koje Srbija danas ima“ (i to je reklama TV nastupa), može da bude akter još jedne, samo fingirane, promene sistema – pa da zaista postane predsednik Srbije – ali biran u parlamentu. To zahteva promenu Ustava. Teoretski, Dačić može da bude i predsednički kandidat Vučićeve koalicije po važećem sistemu neposrednog biranja predsednika, ali ma koliko Dačić bio lojalan, to nije baš opcija koja garantuje da nema rizika. I šta mislite ko kome više veruje – Putin Vučiću ili Lavrov Dačiću? Milan Milutinović jeste bio predsednik Srbije, ali „vrhovni komandant“ je bio Slobodan Milošević jer i vojska bila savezna – Srbije i Crne Gore. Dačić možda ne bi bio baš Vučićev Milutinović jer bi bio i „vrhovni komandant“ ako bi ga građani neposredno izabrali. SPS bi sigurno ojačala sa predsednikom države biranim na neposrednim izborima.
Lider radikala Vojislav Šešelj, izjavio je da Ustav Srbije mora da se menja tako da Skupština bira predsednika Republike, a i da ga smenjuje ako treba. To je, smatra Šešelj, demokratičnije. Što se tiče parlamentarnih izbora, lider radiklala je ubeđen da ako patriotske stranke naprave jedinstvenu koaliciju, nema te suprostavljene koalicije koja bi mogla da ih pobedi. Iskusni Šešelj nije pominjao nikave „patriotske kolone“, već jedinstvenu koaliciju.
U decembru prošle godine, Vučić je izjavio da se Ustav neće menjati kako bi on mogao ponovo da se kandiduje za funkciju predsednika Republike. Po treći put. Ali, rekao je i ovo: „Možda ćemo menjati Ustav u vezi sa nekim drugim pitanjima, ali po ovom – to se neće desiti. Bar ne tokom mog mandata“. To „u vezi sa nekim drugim pitanjima“ može da znači, između ostalog, da se predsednik bira u parlamentu. Čime bi se otvorila mogućnost da Vučić i formalizuje ustavno, ako njegova koalicija to obezbedi na izborima (i pod uslovom da izbori budu legitimni), kancelarski sistem koji je neformalno već bio i uveo dok je bio premijer. Ovom vrstom uslovne orbanizacije, Vučić bi našao novi format za svoju ličnu vlast. I nastavio bi i kao premijer da bude „vrhovni komandant“ nezavisno od toga šta bi o tom pitanju rekao novi ustav. Koga pod Vučićem teško da bi izglasala ustavotvorna skupština proizašla iz izbora za nju. Da li bi Vučić imao snage da instrumentalizuje i takav tip izbora. A takve izbore – za ustavotvornu skupštinu -Koštunica je još 1992. tražio sa DEPOS-om, da ih potom nije pominjao kad je bio premijer, već je i danas važeći „mitrovdanski“ ustav koji se vezuje prvenstveno za Koštunicu, donesen trulim kompromisom njega, Tadića, Nikolića i Dačića. I izglasan „na mišiće“. U dvodnevnom glasanju. Sve sa molbom patrijarha Pavla da se glasa za ustav. Mada, to nije loš ustav. U članu 5 ističe se da „političke stranke ne mogu neposedno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi“. I na toj tački je verovatno najflagrantnije kršenje Ustava.
Formalni lider SNS, neformalni lider lojalista i savetnik predsednika države za regionalna pitanja Miloš Vučević, izjavio je da očekuje da vidi predsednika Srbije Aleksandra Vučića kao premijera Srbije. Davne 1992. u TV duelu na RTS, pisac Brana Crnčević je portparolu opozicionog DEPOS-a Vladeti Jankoviću, rekao da Slobodana Miloševića od lidera opozicije razlikuje to što je „državnik“. I Vučević sad ističe to za Vučića: „Ne mogu da kažem da sam bio saglasan sa svim njegovim potezima u tom trenutku, ali se pokazalo da zna šta radi. To pokazuje ko je pravi državnik“. Mada je Vučević napravio možda i jednu frojdovsku grešku: „On (Vučić) nema komfor da se povuče“. Dakle, „očekujemo ga kao predsednika Vlade“, zaključio je Vučević. Pitanje je da li posle svega što je uradio, Vučić vidi Vučevića kao mogućeg predsednika države. Šta bi bilo neobično da lider najveće partije, bivši premijer i dokazani lojalista bude i predsednik države. Odnosno predsednički kandidat. Da li postoji sumnja da jedan Vučević ne bi mogao da pobedi na primer rektora Vladana Đokića koga je Macutov ministar informisanja Bratina nazvao „skandalom“.
Na pitanja zašto Vučić kao predsednički kandidat nije išao u TV duele sa protivkandidatima, iz SNS su govorili – ako bude drugog kruga ići će, jer su znali da drugog kruga ne može biti. Taj drugi krug je psihološka crvena linija za SNS i za predstojeće predsedničke izbore budu li direktni. Kandidat koji ne može da pobedi u prvom krugu je loš kandidat vlasti, a kandidat SNS koji može da pobedi u prvom krugu je rizičan za Vučića – makar psihološki. Rešenje za kvadruturu kruga – idealan kandidat – u ovom slučaju paradoksalno mogao bi da bude Tomislav Nikolić, ali kad bi mogao onaj Nikolić iz vremena kad prošao „toplog zeca“ partije koju je napravio jer je pomislio da se kandiduje za još jedan mandat.
Videćemo da li će po starom komunističkom maniru početi da pristižu pisma podrške iz raznih krajeva Sbije, pa i Crne Gore i Republike Srpske, sa posebnim naglaskom na pisma sa Kosova, u kome će se tražiti od Vučića da postane ili novi premijer ili da ipak nađe način da se kandiduje po treći put za predsednika. Preko pisama podrške Vučić nam može reći šta zaista želi. Za sada, i bez pisama, čini se da bi da bude premijer.
Pod uslovom, naravno da nema nikave kohabitacije.
