Nakon oslobođenja Vranja, 19. januara 1878. godine, zapovednik Šumadijskog korpusa, dva dana kasnije izdao je zapovest komandantu Druge šumadijske divizije da forsiranim maršem nastupa preko Gnjilana i zauzme Prištinu. Drugoj šumadijskoj diviziji dodao je i dva bataljona dobrovoljaca. Po zauzimanju Gnjilana, 23. januara 1878.godine, komandant Rudničke brigade II Šumadijske divizije, major Radomir Putnik (potonji vojvoda), poslao je naredbu komandantu dobrovoljačke čete, poručniku Milošu Sandiću, da za jedan dan iz sela Bresaljce dođe do Dobrotina, da tu preseče železničku prugu Priština – Skoplje, da onda nastavi sa napredovanjem u pravcu Gračanice, gde bi uspostavio vezu sa glavninom Šumadijske divizije, koja bi od Labljana išla prema Mramoru, tj. prema Prištini.
—
Zapisi iz dnevnika poručnika Sandića
Te januarske noći 1878. godine, dok je sneg škrgutao pod našim umornim nogama, dobili smo naređenje koje je u meni budilo i strah i ponos. Major Radomir Putnik (potonji vojvoda), čovek čiju hrabrost i mudrost niko nije dovodio u pitanje, poverio je meni i mojoj četi dobrovoljaca zadatak koji se činio i nemogućim i sudbinski važnim: krenuti iz Bresaljca, preko Slovinja i Dobrotina, pa sve do same Gračanice, da tamo, u srcu Kosova, donesemo zrak slobode našem narodu.
Krenuli smo nas stotinak, ali već na samom početku, umor i pocepana obuća odvojili su četrdesetak saboraca. Ostali smo mi, šezdesetorica, rešeni da izdržimo, makar nam svaki korak bio teži od prethodnog. Selo Bresaljce nas je dočekalo pusto, samo jedan stari Arnautin, seda brada i blage reči, ponudio nam je svoju kuću za konak. Te večeri, oko vatre, uz malo pečenog mesa, u meni se javila nada da će i drugi ljudi na ovom putu prepoznati našu nameru i pružiti ruku, bez obzira na veru ili narodnost.
Odmor je bio kratak. Već u šest sati ujutru, nova naredba: krenuti ka Slovinju. Noć je bila gusta, sneg sve dublji, ali naša rešenost nije popuštala. U Slovinju nas je dočekao handžija Jovan Prizrenac, čovek oštrih očiju i toplog srca. Uz njegovu pomoć, i doboše i vojničke trube, opkolili smo arbanaške kuće. Kmet Redžip, iznenađen ali razuman, prikupio je oružje od svojih ljudi. Do zore, u kući Stanojla, stajala je hrpa pušaka – kao da je sva težina tog oružja pala sa srca meštanima. Nekoliko uglednih Arnauta došlo je sa molbom da ne diraju žensku čeljad, što smo mi, kao ljudi i vojnici, poštovali. Tu, u Slovinju, osetih prvi put da ovaj rat nije samo sudar vojski, već i susret ljudskih sudbina, straha i nade.
Sa prvim zracima dana, nas pedeset nastavismo ka Dobrotinu. Selo je bilo mirno, kao da je čekalo da se nešto veliko dogodi. Kratko smo se zadržali, a onda, sveže okrepljeni, krenuli dalje ka Gušterici. Tamo nas je dočekao kmet Ćira, sa širokim osmehom i ponudom hleba i rakije. Ljudi su nas gledali kao spasitelje, ali ja sam u njihovim očima video i strah – strah da će ova sloboda biti kratka, da je cena koju će platiti možda previsoka.
Dok smo sedeli u Gušterici, stigla su dva pisma. U jednom – naređenje da odmah po dolasku u Gračanicu pošaljemo odred da pokvari železnicu Priština – Skoplje. U drugom – vest o primirju, zabrana dalje ofanzive. Odlučih da ipak stignem do same crkve u Gračanici, da tu zaustavim nastupanje, makar na trenutak osetim šta znači ući kao oslobodilac u srce našeg naroda.
Dolazak u Gračanicu bio je kao san. Ispred manastira, u svečanim odeždama, dočekali su nas pop Đurđe, pop Stole i mladi jeromonah Agatangel, sa mnoštvom naroda iz Gračanice, Dobrotina, Gušterice, Slovinja i drugih sela. Suze radosti, pesma, zagrljaji – sve što smo proživeli na tom putu, sve patnje i strahovi, u tom trenutku su se pretvorili u jedan osećaj: sloboda. Jedan od meštana mi je šapnuo: „Dok ste vi ovde, svaki je dan kao Božić ili Uskrs.“ Tada sam shvatio da smo doneli više od vojne pobede – doneli smo nadu.
Dok smo držali Gračanicu, stizalo je pojačanje. Iz sela Zebince, preko Paralova, Žegovca, Gornje i Donje Vrbice i Slovinja, do Dobrotina, stigli su poručnik Aleksa Radojičić i ađutant Stevan Niketić sa svojim polueskadronom. Njihovo prisustvo je značilo da nismo sami, da je naša borba deo nečeg većeg.
Ali, mir je bio kratkotrajan. Sa brda iznad Gračanice pojavila se osmanska vojska pod Afis-pašom, opkolila nas i presekla vezu sa Gnjilanom. Poslao sam ađutanta Jevrema Stojanovića u Prištinu, ali se vratio sa vešću da turska komanda nema kontrolu nad Arnautima, koji su već počeli da ubijaju i pljačkaju srpske civile. U Prištini, u naselju Panađurište, stradali su Jovan Janićijević Đakovac i njegov šurak Stojan, dok su njihova deca jedva uspela da pobegnu.
Situacija je postajala sve teža. Niketić mi je javio da je napadnut, pa sam sa svojim ljudima žurno stigao u Dobrotin, postavio straže i zapalio vatre za odbranu. Pismo za Gnjilane nije prošlo – kuriri su naišli na Arnaute, vojnik Popović je ubijen i obezglavljen, a Rajevac zarobljen. Sa svojih četrdeset vojnika krenuo sam ka Slovinju, sahranio Popovića i oprezno se vratio u Dobrotin. Shvatio sam da smo odsečeni, da je svaka odluka pitanje života i smrti.
Jedini na koga sam mogao da se oslonim bio je Jovan Prizrenac. On, „pravi Arnautin“ po izgledu i govoru, poneo je pismo za Gnjilane, obećavši da će ga dostaviti. Istovremeno, od trgovaca sam saznao da je put ka Kosovskom Pomoravlju slobodan. Moj saborac Niketić predložio je povlačenje, ali ja nisam mogao da napustim oslobođenu zemlju bez naređenja. Dužnost je bila jača od straha.
Međutim, municija je nestajala, napadi su bili sve češći, a vest od pukovnika Laze Čizmića iz Poneša da ne može poslati pomoć, naterala me je da donesem najtežu odluku: povlačenje. Poslednji marš vodio nas je preko Dobrotina ka Ponešu, uz još jedan napad Arnauta. Pomoć je stigla od Afis-paše, koji nam je obezbedio prolaz i oslobodio Rajevca. Otpustio sam sve zarobljenike i sa svojim ljudima i meštanima iz Gračanice i okolnih sela, u tišini i pod okriljem noći, napustio „neosvećeno i tužno Kosovo“, kako sam to zapisao u svojim sećanjima.
Dvadeset osmog januara 1878. Gračanica je ponovo pala pod osmansku vlast. San o slobodi morao je da čeka još 34 godine. Ali put kojim smo prošli – ja, moji dobrovoljci, kmet Ćira iz Gušterice, Jovan Prizrenac iz Slovinja, pop Đurđe i pop Stole iz Gračanice – ostaje kao svedočanstvo o hrabrosti, stradanju i nadi jednog naroda. I danas, kad se setim tog puta, znam da smo i u porazu bili pobednici, jer smo bili iskra koja je u najtamnijoj noći osvetlila put slobode.
—
Posle skoro pet vekova, u Gračanicu je stigla vojska koja je govorila njihovim jezikom, nosila njihovu slavu, i u čijim se očima videla vera.
Ta sloboda nije trajala dugo, tako je nalagalo Jedrensko primirje. Velike sile su u diplomatskim salonima prekrojile granice, ostavljajući Gračanicu i celo Kosovo u okvirima Osmanskog carstva.
Oni koji su tog januara 1878. u Gračanici dočekali srpsku vojsku – nisu dočekali slobodu u punom smislu. Ali su je osetili. Bila je to nada koja se, iako kratka, upisala u pamćenje jednog naroda. Morali su da čekaju još 34 godine da bi sloboda stigla kao stvarnost, a ne samo kao zračak u zimskoj noći.
I možda baš zato taj pohod poručnika Sandića i njegovih junaka nije samo vojna epizoda – već priča o tome kako se i u najtežim vremenima, u pocepanim opancima i uz trube u snegu, nosi vera u ono što dolazi.
Autor: Srećko Martinović
Prema zapisu: Sandić M. (1890) – Dolazak srpske vojske na Kosovo (iz srpsko-turskog rata 1877/8.godine). Časopis „Ratnik“: list za vojne nauke, novosti i književnosti, XII, XXIII (III), 292–304.
