Naši „nezavisni“ i „slobodni“ mediji svakodnevno nas obasipaju vestima o velikim spoljnopolitičkim uspesima premijera Aleksandra Vučića i predsednika Republike Tomislava Nikolića. Ne zna se ko je uspešniji, ko ima više proverenih i odanih prijatelja i poštovalaca u belom svetu i ko je, najzad, više učinio na izmeni nepovoljne slike Srbije koja još uvek postoji u međunarodnoj javnosti. Tu ne zaostaje ni ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, koji je uspeo da na poboljšanom engleskom jeziku (verzija veoma bliska načinu kako se govorio engleski u špageti-vesternima) plasira svoje obraćanje u Ujedinjenim nacijama.
U nabrajanju uspeha na spoljnopolitičkom planu posebno se insistira na doprinosu naših „državnika“ u izgradnji sve boljih i kooperativnijih odnosa sa američkom administracijom, što se može videti i u čestim hvalospevima američkog ambasadora Majkla Kirbija upućenim epohalnim naporima Aleksandra Vučića da sprovede zatucanu i nezahvalnu srpsku većinu kroz teške tranzicione reforme. Ali u političkoj analizi možemo se poslužiti i nekom vrstom montaže atrakcija koju smo imali prilike da vidimo u našim medijima prilikom boravka predsednika Republike Srbije na ovogodišnjem zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.
Prateći medijske izveštaje, mogli smo steći utisak da je Srbija svojim spoljnopolitičkim inicijativama uspela da sebi izbori ulogu glavnog faktora u održavanju regionalne stabilnosti, što je od posebnog značaja za SAD i EU. Ali jasno je da ovakve ocene služe samo za naše unutrašnje dnevnopolitičke interese i stvaranje privida da je naša spoljna politika uspela da zaustavi ostvarivanje glavnog cilja najvažnijih međunarodnih aktera – a posebno naših velikih prijatelja SAD i Nemačke – a to je priznanje nezavisnosti Kosova od strane srpske države i stvaranje uslova za obezbeđivanje prijema Kosova u Ujedinjene Nacije.
Zato i možemo da čitamo trijumfalističke ocene o razgovoru Baraka Obame i Tomislava Nikolića, u kojem je američki predsednik rekao: „Vi ste najzaslužniji za uspostavljanje stabilnosti u regionu jugoistočne Evrope i, ako Srbiji bude potrebna bilo kakva pomoć, pozovite.“
U isto vreme na sastanku posvećenom borbi protiv ekstremizma, koji je Barak Obama priredio povodom zasedanja Generalne skupštine UN, Kosovo je tretirano kao suverena država i pored toga što nije član UN. Naša misija u UN je uputila protesnu notu zbog prisustva predstavnika Kosova na skupu o borbi protiv terorizma. U UN ističu da je to bio privatni sastanak u organizaciji SAD, a koji su obezbeđivali predstavnici američke službe obezbeđenja. Izaslanik Rusije u UN Vitalij Čurkin je sa puno prava izjavio da Amerika na ovaj način uvredila i same Ujedinjene nacije.
To je bio jedan u nizu prijateljskih gestova američke administracije koja toliko visoko ceni napore naše vlade na stabilizaciji regiona da sve čini da Hašima Tačija predstavi kao borca protiv terorizma i velikog poklonika ljudskih prava i zapadne demokratije. Takođe se i dalje nesmetano odvija lobiranje albanskih funkcionera za prijem Kosova u Unesko, a šanse da se to i desi su sve veće jer imaju podršku najmoćnijih zemalja kvinte – Nemačke, Francuske, SAD Francuske i Italije, inače osvedočenih prijatelja, političkih savetnika i pokrovitelja našeg premijera i predsednika Republike. Zašto oni ne iskoriste to veliko prijateljstvo i pozovu predsednika Baraka Obamu da pomogne vernoj saveznici Srbiji da spreči prijem Kosova u Unesko kao veoma važnoj etapi na putu za prijem u Ujedinjene nacije.
Umesto toga, Tomislav Nikolić je izjavio da će u UN ukazati na to da je srpska baština na Kosovu godinama bila uništavana i da je krajnje vreme da albanske institucije počnu da vode brigu o njima. Ozbiljno se računa na Srbiju. Osećao sam ponos jer se lepo govori o Srbiji, a cene napori na unutrašnjem planu“.
Šta bi tek bilo da se na Srbiju ozbiljno ne računa i da nemamo tako jasno izraženo prijateljstvo američkog predesednika. To su oni prijateljski zagrljaji od kojih pucaju kosti. A zašto bi se predsednik SAD trudio da spreči prijem Kosova u Unesko kada predsednik Republike Srbije izražava svoju nevericu da možemo uspeti da zaustavimo prijem u Unesko. Postoji još mnogo pitanja i problema koji su od izuzetne važnosti za položaj srpskog naroda, a u čijem rešavanju bi dragocenu pomoć mogao da pruži, na poziv Tomislava Nikolića, predsednik SAD Barak Obama.
Pomenimo samo mnoštvo nerešenih pitanja vezanih za status Srba u Hrvatskoj, stabilizaciju i očuvanje Republike Srpske, sinhronizaciju naše spoljne politike sa politikom EU, odnos Srbije i Rusije, ukupni položaj srpskog naroda na Balkanu i obezbeđivanje zaštite njegovih ljudskih i manjinskih prava, protivljenje srpske javnosti ulasku u NATO.
Zaista, može se postaviti opravdano pitanje kakav bi bio spoljnopolitički položaj Srbije da nemamo ovako dobre odnose sa SAD i da naš predsednik Republike može da se direktno obrati američkom predsedniku za pomoć kad god to zatreba. Bojim se da je to farsična igra gluvih telefona jer odavno je poznato da se ne zna šta je gore – biti prijatelj i saveznik SAD ili njihov protivnik. U to se možemo uveriti posmatrajući i turbulentne procese na savremenoj međunarodnoj sceni.
Marinko M. Vučinić
NSPM
