Sakupljači sekundarnih sirovina – heroji rada bez radnih prava

Svaki dan pređu i do 20 kilometara gurajući kolica puna plastike, metala i papira, zarađujući manje od hiljadu dinara po porodici, dok na njihovim leđima počiva čitava reciklažna industrija Srbije. Sakupljači sekundarnih sirovina, mahom pripadnici romske zajednice, istovremeno su ključni za sistem upravljanja otpadom i potpuno nevidljivi za državu – bez radnih prava, bez socijalne zaštite i bez mesta u planovima zelene tranzicije.
autor:Robert Kasumović1

Sakupljači sekundarnih sirovina igraju veoma važnu ulogu u održavanju čistoće gradova u Srbji jer svakodnevno prikupljaju tone reciklabilnog otpada, koji bi bez njih završio na divljim ili gradskim deponijama. S obzirom na to da, uglavnom, vrše selekciju otpada koji prikupe, oni su značajan snabdevač reciklažne industrije Srbije reciklabilnim materijalom, te su na taj način neophodan činilac njene profitabilnosti. I pored ovih činjenica, sakupljači sekundarnih sirovina ne uživaju prava radnika i radnica, već decenijama rade u sivom sektoru živeći na rubu egzistencije. Zapostavljeni od strane reciklažne industrije, ali i same države, ne uspevaju da izađu iz kruga siromaštva, pa je njihov polažaj u društvu sve nepovoljniji.

Ko su sakupljači sekundarnih sirovina?
Romska nacionalana manjina u Srbiji suočava se sa brojnim poteškoćama. Ne postoje precizni podaci o procentu nezaposlenosti unutar romske zajednice, ali se sa sigurnošću zna da je procenat nezaposlenih Roma drastično veći od republičkog proseka. Pored problema sa stanovanjem, problem nezaposlenosti predstavlja najveću prepreku na putu ka postizanju koliko-toliko dostojanstvenog života Roma i Romkinja. Diskriminacija na tržištu rada udružena sa stereotipima poput onoga da su Romi i Romkinje neradnici, dovodi do toga da je traženje posla, čak i za obrazovane pripadnike romske zajednice, praktično nemoguća misija. Onima koji ne poseduju obrazovanje, traženje posla je još teže iako je činjenica da u Srbiji postoji na hiljade radnih mesta za koja nije potrebno nikakvo obrazovanje.

Razloge za ovakvu situaciju možemo potražiti u tome da se već decenijama odnos vlasti prema romskoj zajednici može opisati kao ignorantski. Upravo takvi Romi, koji se nalaze u bezizlaznoj situaciji, predstavljaju lak plen i lako potkupljivu glasačku mašinu vlastima, pa se o njihovoj integraciji više i ne govori. Realnih pomaka i političke volje da se romskoj populacij obezbede bolji uslovi života nema, pa Romi ostaju zarobljeni u siromaštvu i bedi. Segregirani u romskim naseljima, oni su potpuno isključeni iz svih tokova društva i uvek na marginama svih društvenih događanja.

Međutim, dokaz da Romi i Romkinje mogu da rade kao i svi ostali jesu sakupljači sekundarnih sirovina. Najveći broj pripadnika romske zajednice bavi se upravo ovim poslom, zbog činjenice da im ništa drugo nije preostalo. Kako nemaju mogućnost pronalaženja nekog lakšeg i bolje plaćenog posla, Romi se okreću prikupljanju sekundarnih sirovina kao jedinoj mogućoj soluciji.

S obzirom na to da rade u sivoj zoni i da su pravno nevidljivi, nije poznat tačan broj sakupljača sekundarnih sirovina. Ono što se pouzdano zna jeste da se ovim poslom u Srbiji bavi nekoliko desetina hiljada ljudi i da su to, uglavnom, pripadnici romske zajednice. Kako su Romi raspršeni po čitavoj teritoriji Srbije, sa lakoćom možemo tvrditi da sakupljača sekundarnih sirovina ima gde god postoje i romska naselja. Ipak, oni su najaktivniji u urbanim sredinama, gde se i generiše najviše otpada iz koga oni izdvajaju reciklabilne sirovine.

Sakupljači sekundarnih sirovina nemaju radno mesto. Rade na ulici tokom čitavog dana, a vrlo često i tokom noći kada su u toku dana visoke temperature. Izloženi su kiši, vetru, hladnoći i vrućini, ali i nasilnim pojedincima, koji ih neretko napadaju dok obavljaju svoj posao. U poslovima prikupljanja sirovina vrlo često učestvuju cele porodice, a tokom rada mogu prepešačiti i do 20 kilometara. Najčešće ne mogu priuštiti ni zaštitna odela ni rukavice, pa su zbog prirode samog posla izloženi ozbiljnim zdravstvenim rizicima. Za svoj rad koriste različita kolica ili prepravljene bicikle jer, uglavnom, nisu u stanju da priušte motorizovana vozila zbog niskih zarada.

Iako ulažu mnogo teškog fizičkog rada, njihove zarade su veoma male. Za jedan ceo dan rada, porodica od nekoliko članova zaradi manje od 1000 dinara, a dešavaju se i malverzacije od strane otkupljivača sekundarnih sirovina, poput toga da vrlo često proizvoljno uračunavaju određeni procenat vlage u sirovni i za taj iznos sakupljačima umanjuju zaradu. Na osnovu istraživanja Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), sakupljači sekundarnih sirovina dobijaju tek 49-60% od stvarne prodajne cene sirovine prodate reciklerima.

Nevidljivi deo reciklažne industrije
U Srbiji se reciklira tek oko 15,5 % otpada. Proces reciklaže značajno otežava to što ne postoji obaveza selekcije otpada (odvajanje različitih vrsta otpada prilikom odlaganja otpada), niti organizovan sistem prikupljanja selektovanog otpada. Reciklažna industrija je gotovo u celosti prepuštena privatnom sektoru, a reciklažom se, uglavnom, bave privatne firme. Značajan deo njih uključen je u Udruženje reciklera Srbije. Činjenica da se reciklažom u Srbiji bave privatne kompanije ukazuje na to da je, uprkos svemu, ova industrija i te kako profitabilna.

Sakupljači selektuju sirovine koje prikupe, odnosno odvajaju plastiku, razne vrste metala, papir itd. Kako bi izvršili selekciju sirovina, sakupljači su prinuđeni da deponuju određene količine otpada u svoja dvorišta ili na nekim površinama u blizini romskih naselja, zbog čega neretko dobijaju kazne od strane komunalne policije. Treba napomenuti i to da je u nekim gradovima bilo otežano prikupljanje sirovina, jer su gradske vlasti, poput one u Novom Sadu, angažovale takozvane čuvare kontejnera, pa su sakupljači sekundarnih sirovina kažnjavani prilikom prikupljanja sirovine (otpad odložen u kontejnere smatra se vlasništvom Grada).

Kada prikupe veću količinu sirovine, sakupljači je prodaju otkupljivačima, koji tako selektovanu sirovinu dodatno skladište do prikupljanja značajno veće količine. Kada prikupe veću količinu sirovine, otkupljivači ponovo prodaju tu sirovinu direktno reciklerima, po značajno većoj ceni u odnosu na onu koju su platili sakupljačima. Na ovaj način otkupljivači (posrednici) zarađuju ozbiljnu svotu novca samo deponujući sirovinu i prodajući veće količine reciklerima, a recikleri dobijaju selektovanu sirovinu, čija prerada je jeftinija u odnosu na preradu mešanog otpada.

Prema nekim istraživanjima, sakupljači sekundarnih sirovina obezbeđuju i do 90% otpada od plastične ambalaže reciklažnoj industriji, dok doprinos javnih komunalnih preduzeća iznosi svega 10%. Prema navodima Službe za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije, sakupljači sekundarnih sirovina obezbeđuju preko 80% sekundarne sirovine reciklažnoj industriji.

U Srbiji gotovo i da ne postoji potpuna reciklaža, koja podrazumeva proces u kome se iz mase sekundarnih sirovina dobije novi gotovi proizvod. Srpski recikleri, najčešće, rade samo primarnu preradu otpada, što znači da se vrši mlevenje u granulat, izrada peleta ili baliranje. Ovako obrađen reciklat izvozi se u inostranstvo i prodaje po znatno većoj ceni u odnosu na onu koja je plaćena sakupljačima sekundarnih sirovina. Od naplate taksi i PDV-a u ovom procesu značajan novac zarađuje i sama država.

Iz prethodno navedenog može se videti da na leđima sakupljača sekundarnih sirovina počiva čitava industrija, u kojoj svi ostvaruju značajne profite, dok su sakupljači pravno nevidljivi i ne ostvaruju nikakva radnička i socijalna prava. Prinuđeni da rade u nehumanim uslovima prelazeći i više desetina kilometara dnevno, oni obezbeđuju profite otkupljivačima, reciklerima, ali i samoj državi.

Budućnost sakupljača sekundarnih sirovina
Teško je govoriti o budućnosti sakupljača sekundarnih sirovina s obzirom da ne postoji mnogo osnova za verovanje da će u nekom momentu njihov rad biti priznat i da će od svog posla moći pristojno da žive. Rad u sivoj zoni poslovanja, siromaštvo i nepostojanje druge mogućnosti za rad, stavljaju ih u milost i nemilost onih kojima prodaju sirovinu koju prikupe. Bez državne regulative, sakupljači će još dugo biti u ovakvom položaju jer oni, upravo takvi, najviše odgovaraju sistemu reciklažne industrije, gde svi ostvaruju profite bez ikakve odgovornosti prema njima.

Zbog ovakvog razvoja situacije, poboljšanje položaja sakupljača sekundarnih sirovina u najvećoj meri zavisi od njih samih i od mogućnosti da se samostalno organizuju oko ideje poboljšanja sopstvenih uslova rada. Pokušaji organizovanja sakupljača sekundarnih sirovina u prošlosti bili su bez većeg uspeha. Iako je još 2011. godine u Nišu oformljen Republički sindikat sakupljača sekundarnih sirovina, to nije doprinelo poboljšanju položaja sakupljača u reciklažnoj industriji. I pored nekoliko pokušaja pokretanja, do danas je ostao praktično bez ikakvih aktivnosti.

S obzirom na to da sakupljači sekundarnih sirovina žive na ivici opstanka i da je njihov svakodnevni rad usmeren na golu egzistenciju njihovih porodica, teško je očekivati od njih da se samoorganizuju. Svaki sat koji ne provedu radeći za njih može da znači da sutra neće imati ni dovoljno hrane. Kako su i deca iz porodica sakupljača vrlo često uključena u rad na prikupljanju sirovina, ona zbog toga napuštaju sistem obrazovanja, pa se time problem siromaštva ovih porodica samo dodatno produbljuje.

Sakupljača sekundarnih sirovina nema ni u strateškim dokumentima, koji se tiču organizovanja procesa upravljanja otpadom u Srbiji. Trenutni Zakon o upravljanju otpadom definiše sakupljača otpada kao fizičko ili pravno lice koje sakuplja otpad, ali bez ikakvih dodatnih okvira ova definicija ne garantuje sakupljačima nikakve benefite. Ni Program upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period od 2022. do 2031. godine ne sagledava probleme sakupljača sekundarnih sirovna, niti se u njemu sakupljači pominju.

Ovo samo ukazuje na to da će sakupljači sekundarnih sirovina, u slučaju pronalaženja boljih načina prikupljanja i selekcije otpada, ostati i bez ovih poslova koje trenutno obavljaju. Očekivano je da će pod pritiskom evrointegracija sistem upravljanja otpadom u Srbiji morati da se poboljšava, ali u njemu, po svemu sudeći, neće biti mesta za sakupljače sekundarnih sirovina. Ovo ih na neki način čini najvećim gubitnicima zelene tranzicije, koji zbog prekarnog položaja ne uspevaju sebi da obezbede mesto u savremenom sistemu prerade otpada.

Evidentno je da će veliki deo sakupljača sekundarnih sirovina, bez ozbiljnih intervencija same države, ostati bez mogućnosti za rad. Jedina nada koja ostaje jeste da će na nekim novonastalim radnim mestima u reciklažnoj industriji upravo oni imati prioritet pri zapošljavanju. Do tada, ostaju na ulici kao tihi svedoci surovosti reciklažne industrije Srbije i nemarnosti države koja i sama eksploatiše svoje najsiromašnije građane i građanke.