Sve je isto – samo njega nema

U Srbiji je sve isto kao pre – kako kaže jedna pop pesma – „samo njega nema”. Ali „njegov” duh lebdi nad srpskim parlamentom. Jer samo duhom titoizma i avnojizma se može objasniti treće odbijanje naše skupštine da usvoji Rezoluciju o Jasenovcu
Svi oni koji su rođeni do kraja sedamdesetih godina prošloga veka dobro se sećaju proslave najvećeg državnog praznika SFRJ, nazvanog „Dan republike“, koji je padao 29. novembra. Podsećanja radi, toga datuma 1943. godine u bosanskom gradiću Jajce održano je Drugo zasedanje AVNOJ-a na kome su nacrtane granice budućih jugoslovenskih republika i pokrajina.

Na ovom zasedanju, za koje je kasnije neoborivo utvrđeno da je nelegitimno (jer je po broju učesnika bilo daleko ispod prostog kvoruma) i koje je održano u „Sokolani“ u čijem podrumu su ustaše mučile i likvidirale neke od 3.000 pobijenih jajačkih Srba, oduzete su Srbiji mnoge teritorije osvojene tokom Balkanskih ratova i Velikog rata.

Srbija je jedina od svih jugoslovenskih republika na svojoj teritoriji dobila autonomne pokrajine (Vojvodinu i Kosmet), kojima će Ustav SFRJ iz 1974. godine dodeliti status „države u državi“. Recimo, one su imale pravo veta na svaku odluku „uže“ Srbije, dok matica Srbija nije imala isto pravo prema sopstvenim pokrajinama. Radilo se o jedinstvenoj pravno-ustavnoj normi, nezabeleženoj u svetu. Verovatno po naredbi najvećeg hrvatskog mislioca Josipa Broza.

Divljenje Titu
Dakle, za 29. novembar svake godine „radni ljudi“ iz socijalističke Jugoslavije su dobijali nekoliko neradnih dana. U Srbiji je misionarska radnička klasa sa nestrpljenjem čekala ovaj svečani praznik, za koji bi obično padali prvi zimski snegovi noseći mirise dolazeće zime. Radni ljudi su odlazili u rodna sela da tamo provedu nekoliko neradnih dana, gde su masovno klali prasiće.

Oni koji su za ovaj najveći državni praznik ostali po gradovima, mogli su da kupe svežu ili pečenu svinjetinu na svakoj tezgi, u svakoj prodavnici, mesari, kasapnici ili marketu. Topla para svinjskog pečenja koje se puši i kiseli zadah od krvi skorelog prasećeg mesa, ostajali su u nozdravama mnogih drugarica i drugova iz toga vremena.

Na oba programa tadašnje državne televizije prikazivali su se partizanski filmovi, a posebno „Neretva“ u kojoj je radnja obmotana oko dramskog jezgra rušenja mosta na ovoj hercegovačkoj reci. Odluka partizanskog komandanta Hrvata Josipa Broza da se kod Jablanice minira most i da se krišom tokom noći ponovo osposobi za prelaz – u filmskom ostvarenju Veljka Bulajića (bivšeg Crnogorca a potonjeg konvertita u Hrvate) – tumačena je kao ingeniozno ratno lukavstvo i kao velika vojna veština.

Generacija naših očeva se divila maršalu Titu dok je gledala ovaj film i ritualno ga je priznala za „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Kada se Broz u poznim godinama upokojio, čini se da se nigde nije plakalo tako histerično kao po Srbiji, iako je u Bosni, Crnoj Gori i Makedoniji postojala oštra konkurencija u ovom takmičenju republika-narikača.

Ova generacija Srba – naših očeva – za kratko vreme je dobrovoljno učinila daleko najveću nacionalnu konverziju u istoriji: veću čak i od onih Srba koji su nekada pod životnom prinudom primali islam. Naši očevi su se u jednoj generaciji odrekli bukvalno svega zbog čega su živeli njihovi očevi i dedovi: pravoslavne vere, krsne slave, ćirličnog pisma, Božića i Uskrsa, četničkih junaka, srpske istorije, porodičnih ikona, demokratske monarhije, nacionalnog identiteta i srpskog jezika. I sve ovo zbog ljubavi prema najvećem hrvatskom vojskovođi Josipu Brozu.

Buđenje generacije
Međutim, na samom kraju osamdesetih godina prošloga veka dolaskom Slobodana Miloševića na čelo srpskih komunista, pojavio se masovni nacionalni preobražaj u istoj generaciji. Mnogi od njih su po prvi put u životu ušli u pravoslavne crkve, vratili su iz vlažnih podruma porodične ikone na zidove stanova i krenuli da slave krsnu slavu.

Počeli su da kupuju i da čitaju knjige iz srpske istorije, i umesto „29. novembra“ prihvatili su kao svoje praznike Božić i Uskrs. Ostalo im je samo nerado sećanje na svinjokolje nekadašnjeg „Dana republike“ koji su ciljno podsticani od strane jugotitoističkog režima, jer su padali baš u vreme početka pravoslavnog Božićnog posta.

Mediji su počeli da objavljuju dokaze iz istorijske nauke i svedočenja partizanskih komandanata o besmislenoj Brozovoj naredbi o rušenju mosta na Neretvi, zbog koje su umalo svi stradali. Kao da je prava istina o posledicama Brozove naredbe o miniranju ovog mosta nastala kao proizvod panike i straha, kod naših očeva u simboličkoj ravni urušila temelje Titovog kulta.

Ovu atmosferu besmisla i hladnoće najbolje je opisala pesma grupe „Zabranjeno pušenje“, koja govori o propasti Titove Jugoslavije kroz metaforu propasti njenog najvećeg praznika. Tada, već na samom početku devedesetih, sticao se utisak da je Srbija završila sopstvenu avnojevsku avanturu, zbog koje će samo nekoliko godina kasnije ratovima, migracijama, sankcijama i bombardovanjem platiti ogromnu cenu.

Verovatno da ništa nije tako skupo koštalo srpski narod kao zasedanja AVNOJ-a u Jajcu iz 1943. godine. Tokom svih ovih godina u kojima se ponovo razvijala srpska nacionalna ideja, postojao je u srpskoj državi neki neprirodni ideološki dualitet pravoslavne Srbije i avnojevske Jugoslavije. Iako je avnojevska buktinja u mnogo čemu oslabila, postalo je očigledno da postoje skriveni čuvari njenog plamena. Plamena vatre kojom je Srbiju zapalio najveći hrvatski piroman Josip Broz.

Novi Avnoj
Za one koji su bili upućeni u stvari poznavanjem istorijske nauke ili geopolitike, ovaj proces nije bio zagonetka. AVNOJ je u sebi sabrao tri izrazito antisrpska programa, pod čiju akvatoriju su se slile tri bujične istorijske reke čiji virovi su gutali srpski narod. Prvo, „Drezdenski kongres“ jugoslovenskih komunista iz 1928. godine u režiji Kominterne, kada je odlučeno da se na srpskim teritorijama naprave novi narodi i stvore nove države.

Drugo, Siton-Votsonov memorandum „Forin ofisu“ iz 1914. godine kojim je istočno-pravoslavna kultura okarakterisana kao inferiorna u odnosu na zapadno-katoličku i zbog toga vođstvo u budućoj jugoslovenskoj državi moraju imati Hrvati. Treće, euharistički katolički sabor u Zagrebu iz 1930. godine na kome je formulisan program prema Srbima u Hrvatskoj koji je budući ministar u NDH, književnik Mile Budak, formulisao kroz krilaticu „trećinu pobiti, trećinu pokatoličiti i trećinu proterati“.

Verovatno da ništa nije tako skupo koštalo srpski narod kao zasedanja AVNOJ-a u Jajcu iz 1943. godine

Današnji AVNOJ, odnosno novi Avnoj, nastao je kao posledica prihvatanja kominternovskog programa od strane anglo-atlatista, koji se na srpskim prostorima primarno sprovodi preko Brisela. Zato taj avnojevski plamen neprestano tinja kroz našu medijsku javnost i kada god se učini da će ga ugasiti srpski nacionalni vetrovi u pomoć stupaju anglo-atlantistički saradnici na javnom servisu ili u prozapadnim medijima.

Čini se da ne prođe nijedan dan bez reprize nekoga partizanskog filma ili emisije o istorijskoj borbi jugoslovenskih komunista predvođenih drugom Titom. Prozapadni mediji redovno paralelno izveštavaju o aktuelnim događajima u bivšim jugoslovenskim republikama – posebno u Hrvatskoj – na način kao da se radi o integralnom državnom i kulturnom prostoru Titove države.

U poslednje vreme ih u ovoj misiji dosledno prate i pronaprednjački mediji. Novi Avnoj prati sve tekovine AVNOJ-a iz Jajca: recimo, poput prećutkivanja Jasenovca i minimiziranja genocida nad Srbima, ili poput negovanja „sindroma srpske krivice“ – ovoga puta kroz kvalifikacije zločina iz Srebrenice. Genocidni proces istrebljenja Srba sa hrvatskog tla, koji je zlokobno definisao književnik Mile Budak koristeći razlomke, završen je nakon „Oluje“ kada su proterani preostali ostaci te „jedne trećine“.

Srpski mediji su, u duhu avnojevskog narativa, za ovo etničko čišćenje optuživali režim Slobodana Miloševića, što više minimizirali hrvatsku ulogu u zločinu, i potpuno prikrivali anglo-atlantistički udeo u poduhvatu. Pojedinci poput Marinike Tepić (devojačko prezime Čobanu) išli su čak toliko daleko da su se kroz prizemne alegorije podsmevali ovoj nesreći srpskog naroda.

Ova etnička Rumunka iz porodice koja je tradicionalno naklonjena „NATO vrednostima“, objavila je uoči same godišnjice „Oluje“ komentar uvijen u meteorološku ambalažu: „Danas samo lagana kiša, od ponedenjka oluja!“ Ta ista Marinika koja sebe predstavlja kao zakletog protivnika naprednjačkog režima – koju ćemo tretirati kao idealtipski simbol „probriselskog“ političara u Srbiji i zbog toga je ona uzeta u razmatranje – euforično je podržavala „Rezoluciju o genocidu u Srebrenici“ i nije glasala kao poslanik Narodne Skupštine za „Deklaraciju o genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima tokom Drugog svetskog rata“! Verna ćerka najvećeg oca hrvatskog naroda i hrvatskih narodnosti Josipa Broza?

Skupštinska sramota
I upravo je ovaj, treći neuspešan pokušaj da se u najvišem domu srpskog naroda definiše njegova kosmička tragedija najbolji je pokazatelj kako srpski poslanici glasaju po avnojevskom diktatu, umesto u skladu sa nacionalnim interesima! „Ne pada sneg da pokrije breg, već da zveri ostave tragove“ – kaže naša narodna poslovica, a te „zveri“ je na čistinu isterala upravo „Deklaracija o genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima tokom drugog svetskog rata“, predložena od strane narodnog poslanika Aleksandra Pavića (pokret „MI snaga naroda“).

I tada smo videli kako se oko „avnojevskog zaveta“ udružuju narodni poslanici iz naprednjačke vlasti i takozvane „probriselske opozicije“. Ponovo smo videli kako se senima jasenovačkih mučenika zajedno rugaju „braća po Davosu“, odnosno kako su po svim ključnim pitanjima i vlast i veliki deo opozicije nosioci avnojevske baklje na putu prema mračnim staklenim kulama Brisela.

Ako je možda bilo očekivano da protiv Deklaracije bude zeleno-leva koalicija ili ekstremne stranke nacionalnih manjina, sigurno je velika sramota što su protiv Deklaracije bile stranke Dragana Đilasa u kojoj je Marinika potpredsednik, Miroslava Aleksića iz Trstenika, kao i Zdravka Ponoša (ovaj poslednji je čak rođen u Kninu gde su tokom rata ustaše neprestano pokušavale da istrebe srpski narod i gde su sredinom devedesetih godina sprovele „Oluju“).

Još je veća sramota što je koalicija okupljena oko SNS-a dva puta pre ove Deklaracije odbila slične predloge rezolucija, gde je prvom prilikom predlagač bila preživela logorašica iz Jasenovca Smilja Tišma, najstarija poslanica u srpskom parlamentu i osnivačica „Udruženja logoraša Jasenovac“.

Tom prilikom je izjavila: „Ko ne glasa za ovaj predlog da osudimo genocid, znači da ga podržava“, a kada njen predlog nije prošao u suzama je napustila najviši dom srpskog naroda. Uzalud je predlagač narodni poslanik Aleksandar Pavić ubeđivao naprednjačke poslanike da je tekst Deklaracije istovetan sa tekstom koji je već 2015. godine usvojila Narodna skupština Republike Srpske, kao i da su Republika Srbija i Republika Srpska zajedno sa ostalim osnivačima na „Prvom svesrpskom saboru“ u Beogradu 2024. godine donele „Deklaraciju o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda“.

Predložena „Pavićeva“ deklaracija je u potpunoj saglasnosti sa svim osnovnim načelima Svesrpskog sabora. Kada je u „Narodnoj skupštini“ narodni poslanik Borislav Antonijević (pokret „MI snaga naroda“) upitao za govornicom 166 poslanika koji su glasali protiv Deklaracije „da li ih noću bude krici dece iz Jastrebarskog“ i da li ih „prate senke ubijenih u Jasenovcu“, zajedno su mu naglas psovali majku i poslanici vlasti i poslanici takozvane opozicije.

Ovi avnojevski poslanici su samo iskreno reagovali na pomisao da neko u njihovim srcima urušava svet koji im je stvorio najveći hrvatski graditelj Josip Broz.

Duh Avnoja
Ta ista avnojevska pamet je sačuvala Kuću cveća na Dedinju u Beogradu i pogazila obećanje da će izgraditi spomenik u slavu đenerala Draže Mihailovića. Predsednik Vučić je obrazložio u stranim medijima da „Kuća cveća“ ostaje gde jeste i kakva jeste, uz obrazloženje da je „Tito deo naše prošlosti“.

Već je obrazlagano u više navrata kako je Josip Broz suštinski deo naše neslavne prošlosti, kao i da je njegova ideologija bila antisrpska. Prikrivanjem istinske uloge „Ravnogorskog pokreta“ u savremenoj Srbiji samo sa produžuje „sindrom srpske krivice“, kao derivat avnojevskog programa.

Naša politička elita i dalje ne sumnja u vrednosti koje nudi „velika evropska porodica uređenih naroda“

Istom kašičicom mozga je nahranjeno naše stanovništvo kada mu je saopšteno, takođe preko stranih medija, kako bi izglasavanje Rezolucije o genocidu u Jasenovcu odložilo „naše pomirenje sa Hrvatima bar za još 100 godina“. Ta ista avnojevska pamet je značajno smanjivala broj pobijenih Srba u Jasenovcu kroz usta bivšeg naprednjačkog ministra Dejana Ristića. Ta ista avnojevska zakletva sa usana bivše premijerke Ane Brnabić odbila je da stavi na glasanje Zakon o zaštiti ćirilice koji je već sastavilo Ministarstvo kulture Republike Srbije, i taj isti avnojevski mozak je iz glave bivše naprednjačke ministarke Gordane Čomić suspendovao vekovni srpski jezik putem „Zakona o rodnoj ravnopravnosti“.

U Srbiji je sve isto kao pre – kako kaže jedna pop pesma – „samo njega nema“. Ali „njegov“ duh lebdi nad srpskim parlamentom i lebdi nad Andrićevim Vencem. On i dalje živi u trulim komorama bolesnog srca naše države, kao pijavica koja sisa našu krv. Sa istim evropskim žarom koji je nekada grejao socijalizam i samoupravljanje, naša politička elita priziva povratak svinjokolja od „29. novembra“ u slavu novog Avnoja i njegovih zasedanja u sauronskim kulama briselskog Mordora.

Dolaze i prolaze dvadesetdeveti novembri, ali više nema snegova po Srbiji i naši zabludeli očevi polako putuju na onaj svet. Vazduh ne miriše više na dolazeću zimu, već na velike sukobe i čuju se bubnjevi rata iz Brisela. I pored toga, naša politička elita i dalje ne sumnja u vrednosti koje nudi „velika evropska porodica uređenih naroda“. Sve u slavu doživotne smrti najvećeg hrvatskog vampira Josipa Broza.

autor:Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.