autor:Nenad Milosavljević
Zlo, mržnja i prezir koje je Srpska napredna stranka u proteklih 13 godina nemilice sejala u svakom pedlju i svakoj sivoj ćeliji ove zemlje, poslednjih meseci vraćaju joj se kao bumerang. Srbija se podigla, većina se prenula iz letargije i počela da uzvraća udarce režimu, koji je već ušao duboko u terminalnu fazu.
Trulež smrdi iz svakog obraćanja onih malobrojnih funkcionera koji ili nisu dovoljno inteligentni da ućute i ne privlače više pažnju ili prosto nemaju šta da izgube, s obzirom na to da će, kada izgube vlast, verovatno izgubiti sve. Trulež zaudara i iz Ćacilenda, u kojem su ostali još samo potpuno izgubljeni slučajevi i poslednji šljam koji je sebi u stanju da dozvoli da sedi u toj moralno-političkoj deponiji u centru glavnog grada. Povremeno svrate i kriminalci ako baš zatreba, mada su oni sada češće na terenu, gde sa kolegama iz policije pokušavaju da pruže poslednji otpor cunamiju koji neumitno dolazi i od kojeg odbrane nema.
Naprednjaci i oni koji ih podržavaju uskoro neće moći ni do toaleta da odu bez pratnje žandarmerije ili privatnog batinaškog obezbeđenja (pitajte o tome Jelenu Karleušu ili Željka Mitrovića), a bliži se dan kada će svi oni morati da polože račune za ono što su radili. Mnogi od njih pred zakonom (nadam se što više njih), a mnogi pred svojim sugrađanima, prijateljima, rođacima, komšijama, ukućanima…
Ima jedna jako zanimljiva scena u filmu i knjizi „Parfem“ Patrika Ziskinda. Meštani jedne varošice, zavedeni mirisom najlepšeg parfema ikada stvorenog (a stvorio ga je šegrt Žan Batist Grenuj, koji je bio opsednut upravo idejom da stvori najlepši parfem na svetu) upuštaju se u masovne orgije. Celo selo je u tome učestvovalo, trajalo je to bogme cele noći, pa ko je koga stigao, ali ujutru kada su se probudili… nije im bilo baš drago zbog toga. Štaviše, hteli su da zaborave da se uopšte i desilo. Iako su bili opijeni, jasno su se sećali šta su radili, ali je uspostavljen svojevrstan prećutni zavet da se ovaj događaj ne spominje. I nisu ga spominjali, ali kada bi se susreli na ulici, niko nikoga nije mogao da pogleda u oči.
Mi nećemo moći samo da se pravimo kao da se ništa nije desilo i nastavimo dalje sa životima nakon svega ovoga. Podrška organizaciji znanoj kao SNS, a koja je bezuspešno pokušala da se rebrendira u nekakav Pokret za Nešto, jer su valjda i oni svesni koliko je i sam taj naziv postao toksičan, odavno više nije pitanje političkog opredeljenja, već pitanje podrške jednom otrovnom organizmu koji je zatrovao i uništio nebrojeno života. To je podrška zlu.
Možeš do neke tačke da se vadiš da si bio zaveden zaista besomučnom propagandom i lažima 24/7, mada je i to klimavo jer, prvo, niko te ne prisiljava da ih konzumiraš, a drugo, ako ti neko iz okruženja konstantno govori i upozorava te da su u pitanju propaganda i laži i predočava ti dokaze o tome šta je istina, a ti i dalje nastavljaš da veruješ lažima i propagandi, onda ti nisi „zaveden i izmanipulisan“ već si napravio izbor i tako izabrao stranu.
Verujem da svi mi u nekom bližem ili daljem okruženju imamo te „zavedene i izmanipulisane“, dakle ne pričamo više ni o onima koji su „morali zbog posla“, njihovo zlodelo je neupitno, već isključivo o ovima koji nemaju neku direktnu korist od SNS-a, ali svih ovih godina glasaju i podupiru mašineriju. Verujem i da smo pokušali, pokazivali sve što smo mogli, slali snimke i tekstove, objašnjavali im da mi kao njihovi prijatelji, poznanici ili rođaci nemamo nikakav interes da ih lažemo, dok Vučić ima milijarde razloga, i bukvalno i figurativno, možda smo neke i naveli na makar neko preispitivanje, ali većina njih je i pored toga svesno odabrala da podržava korupciju, pljačku, pokvarenost, primitivizam, laž i sav ostali užas koji su nam naprednjaci priredili, jer u suprotnom ovaj režim ne bi bio moguć.
I sigurno će sutradan, kada budu čak i oni videli da je zaista gotovo, pokušati da se distanciraju i prelete, krenuće da pričaju budalaštine tipa „Šta nam radi ovaj SNS!“, „Ma vido sam ja odma’ koliko je sati“, „Ja sam uvek bio protiv vlasti“, ali na svima nama ostalima, nad kojima su oni bestidno orgijali sve ove godine, jeste da im ne dozvolimo da se prave kao da se ništa nije desilo i da se izvuku sa tim. To dugujemo pre svega sebi, a onda i budućnosti, ako uopšte mislimo da je imamo.
