Zadnje vreme srpske državnosti na KiM

Kao rezultat pojedinačnih ćutanja ‒ zbog vere, straha, razočarenja, ravnodušnosti ‒ javlja se tišina o skorom zaokruživanju faktičke nezavisnosti tzv. Kosova, kojoj danas svedočimo. Da je drugačije, neko bi već morao postaviti pitanje odgovornosti
U jednoj od najpoznatijih pripovedaka Iva Andrića, Most na Žepi, glavni junak je vezir Jusuf, čije se životno geslo ogleda u rečenici: „U ćutanju je sigurnost”. Takva deviza rezultat je njegovog životnog iskustva – od nasilnog odvođenja iz rodne Bosne u ranom detinjstvu, preko političkog uspona u osmanskom Carigradu, do zavere zbog koje je utamničen. Iako je pobedio svoje protivnike i napustio zatočeništvo, taj se događaj pokazao prelomnim za njegovo biće, koje je izgubilo sposobnost za poverenje u ljude i pojave.

Neizrecivost doživljenog straha i saznanja o promenljivosti sudbine, na koju čovek, ma koliko moći stekao i mislio da ima, ne može uticati, dovela je Jusufa „u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad čovek počne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same”. Zaziranje, potiskivanje i ćutanje jesu mehanizmi odbrane koji prezerviraju ličnosti mnogih Andrićevih junaka, nagrizajući ono dobro koje je u njima (možda) preostalo. Reč je o primerima kako se čovek može ponašati prema pitanjima svoje sudbine. Ima li, međutim, sigurnosti u ćutanju kada je reč o sudbini nacije, i države?

Imajući stabilna i mnogostruka uporišta u prethodnom veku, ćutanje o vitalnim srpskim interesima, kao jedan od mehanizama nacionalne (samo)obmane, obeležava savremeni trenutak postojanja srpske države. Sretenje je, kao Dan državnosti i jedan od najvažnijih nacionalnih praznika, dobar povod za još jedan pokušaj da se ukaže na moguće puteve razumevanja uzroka i posledica naše stvarnosti, što je prvi preduslov za njenu promenu nabolje.

Provereni pokazatelj svega što je trulo u političkom rukovođenju državom i pogrešno u društvenom razumevanju državnih interesa, jeste jedna od naše dve pokrajine – ona koja je faktički okupirana.

Povlačenje države

Opstanak školstva i zdravstva, poslednjih institucionalnih reprezentacija srpske državnosti na Kosovu i Metohiji, doveden je u pitanje najavljenom primenom Zakona o strancima (iz 2013) – koji pripadnike srpskog naroda stavlja pred ultimatum: ući u tzv. kosovski sistem (ovaj put bez ostatka) ili napustiti područje njegovih predatih nadležnosti.

Odsustvo rekacija visokih zvaničnika naše države, u onom delu javnosti do kog najnovije vesti o statusu južne pokrajine uopšte dopiru, deluje kao logična posledica prećut(a)nog dogovora. Predstavnici međunarodno priznate države i njenog okupiranog dela, na čijoj teritoriji je od separatista i terorista sazdana nova politička elita, sastaju se, dogovaraju i sporazumevaju više od decenije. Iako većina Srba i danas intimno misli i veruje da na Kosmetu deluju paralelne i nelegalne paradržavne institucije koje predstavljaju isključivo Albance, politika za koju su proteklih godina većinski glasali dovela je do zamena teza u odnosu prema tom problemu.

Naime, predate na procenu režimu sa sedištem u Prištini, srpske državne institucije su – očekivano nekompatibilne sa tzv. kosovskim – postale nelegalne u sopstvenoj državi. Nekada (svakako pre 2013) postojeći paralelizam u odnosu snaga između države i njenog otetog dela, već dugo se nezaustavljivo preokreće na štetu Srba i Srbije. Ponekad tihom, a katkad malo glasnijom, primenom sporazuma i dogovora sklapanih u ime Srba i Republike Srbije ‒ od Brisela, preko Vašingtona, do Ohrida ‒ srpskoj javnosti se, kao nužna i nikad javno izrečena posledica opipljivih rezultata, ispostavlja ideja o tome da su zapravo srpske institucije paralelne tzv. kosovskim.

Takav paralelizam može se videti i u ostatku Srbije – njihovo (ne)vidljivo i dosledno delovanje, uz saglasnost i(li) ignorisanje od strane zvaničnih institucija države Srbije navodi nas da se zapitamo da li će doći trenutak kada će i one, kao prištinske, od paralelnih postati jedine institucije. Ukidanje poslednjih – običnom čoveku najbližih ‒ srpskih institucija koje su doskora delovale na severu Kosova i u enklavama južno od Ibra, ne može se tumačiti kao ništa drugo do povlačenje novih granica srpske države. Ćutanje o tome posledica je izmenjene, javno gotovo ukinute, svesti o srpskoj državnosti.

Pišući o prošlogodišnjoj zabrani proslavljanja Vidovdana sa srpskom zastavom [1], ukazali smo na mehanizme kojima se iz javne i nacionalne svesti uklanja ideja o srpskom državnom prisustvu na Kosmetu. Život u simulakrumu u kom se na zvaničnim proslavama i mitinzima vijore zastave ispražnjene od autentičnog značenja i lišene kontekstualne poruke, ostavlja posledice na pojedince i zajednicu.

Kao rezultat pojedinačnih ćutanja ‒ zbog vere, straha, razočarenja, ravnodušnosti ‒ javlja se tišina o skorom zaokruživanju faktičke nezavisnosti tzv. Kosova, kojoj danas svedočimo. Da je drugačije, neko bi već morao postaviti pitanje odgovornosti ‒ ne samo pregovarača, već i delova kolektiva, koji mu je tu aktivnost prećutno delegirao, propuštajući svaku priliku da reaguje na brojne signale izdaje nacionalnih interesa i poverenja.

Razumevanje ili bekstvo

S pravnog aspekta definisana kao skup tri nužna elementa ‒ teritorije, stanovništva i suvereniteta ‒ državnost je kao materijalna pojava osnov postojanja države. Ipak, u njenom nematerijalnom zaleđu postoji i deo se može razumeti kao kompleks iskustva, znanja i ideja o tome kako (iz)graditi, voditi i održati državni ogranizam i nacionalnu zajednicu ‒ državnost kao ideja.

Opstanak školstva i zdravstva, poslednjih institucionalnih reprezentacija srpske državnosti na KiM, doveden je u pitanje

Utemeljena u zakonicima, pisanim dokumentima, književnim delima, hronikama, istorijama, ogledima, kao i u umetničkim i materijalnim predstavama nacionalnih mitova i simbola, srpska državnost je tokom svoje istorije imala različite vidove postojanja. Uvek prisutan, idejni kompleks državnosti ponekad se poklapao sa fizičkim elementima države, neretko ih u potpunosti zamenjivao ili dobrano prevazilazio njihove trenutne granice.

Opseg srpske državnosti, koji je u vekovima bez države bio, za narod i njegove elite, samorazumljiv i neupitan, traumatično obitavanje u dvema jugoslovenskim državama učinilo je suženim, problematičnim i nestabilnim. Prećutkivanje, prilagođavanje i potiskivanje su, kao dominantni obrasci ponašanja srpskih predstavnika u zajedničkoj državi, preneli mogućnost mišljenja o nacionalnim temama s kolektivnog i javnog plana na lični i privatni ‒ te se političko mišljenje internalizovalo, ostajući bez delatnog potencijala, koji mu je metodama fizičke i medijske represije ukinut.

Napuštajući svoje institucije na Kosovu i Metohiji, ukidajući ih ili izmeštajući, srpska država prepušta svoju teritoriju i stanovništvo državolikoj tvorevini formiranoj u njenim ustavnim granicama. Kako teritorija (pod)nosi suverenitet onog stanovništva koje na njoj uspostavi vrhovnu vlast, jedini preostali član ove, uznemirujuće jednostavne, jednačine ostaju Srbi ‒ ne više kao nosioci umanjenog i ugroženog, već svedoci pređašnjeg državnog suvereniteta. U ćutanju o tome jeste nesigurnost njihovog fizičkog opstanka i budućnost države koja je, ostavljajući njih, napustila sebe.

Kao što kod vezira Jusufa „razočarenje i bol odvode misli u prošlost”, tako se i kod svakog pojedinca, pogođenog negativnim bilansom srpske politike na Kosmetu, prošlost javlja kao prilika ‒ za razumevanje ili bekstvo. Možemo se vraćati unazad godinama i godinama, decenijama, pa i vekovima – pokušavajući da odredimo greške, pronađemo druge mogućnosti i razmotrimo njihove potencijalne ishode.

Isto to možemo činiti s drugim ciljem – pravdajući „realnost na terenu”, svaljujući krivicu na istorijske i političke prethodnike, zaklanjajući se iza ličnosti koje bi nas prezirale i nacionalnih simbola koji se decenijski demonizuju, profanizuju i pasivizuju.

Stanje svesti

Za razliku od prošlog Sretenja, kada je nekima od nas delovalo da se okupirane institucije mogu vratiti narodu, čije interese i dobrobit bi, između ostalog, trebalo da zastupaju i brane, ovaj Dan državnosti dočekujemo znatno tiše – razočarani zbog izneverenih očekivanja, što je možda i najgora transgeneracijska boljka srpskog naciona. Situaciju u našem kolektivu danas i u vremenu s početka 19. veka – kontekst izolovanosti i nedostatka bliskih saveznika –spolja gledano čini relativno sličnom.

Ipak, odsudna razlika među njima krije se unutrašnjosti, odnosno stanju svesti. Ono je u predustaničkom ambijentu generisalo moral i elan delovanja uprkos spoljašnjim okolnostima: očekivanja se nisu prenosila na više instance, već su pojedinci nadahnuti epskim nasleđem, pod okriljem zajednice, počeli da deluju ispunjavajući pretpostavljena očekivanja svojih bližnjih, predaka i potomaka. Danas su očekivanja upućena onima kojima se delegira upravljanje i suverenitet, te odgovornost za (ne)činjenje postaje indirektna, neosvešćena i relativna, podjednako ničija i svačija.

Ono što je ostavilo neizbrisiv trag na pojedincu kao što je bio vezir Jusuf, žrtva političkih intriga, može postati vidljivo na svakome ko traumu kolektiva, taoca političkih spletki, igara i dogovora, doživljava lično. Ćutanje o stvarima koje se tiču svakoga od nas nagriza i ličnost i zajednicu, parališući ih i umrtvljujući njihove istršene istorijske reflekse, nakon čega u njoj ostaju strah, nepoverenje i krivica.

Prebacivanje tuđih i pojedinačnih odgovornosti na celokupan srpski narod, uz stigmatizaciju nametanjem krivice za tuđe ili nepostojeće zločine, dovelo je do dezorijentacije u njegovom vlastitom pogledu na svoja prava i obaveze, te se na horizontu njegovih očekivanja danas namesto uspeha pojavljuje krivica – ne prema drugima, već prema sebi.

Ovaj Dan državnosti dočekujemo znatno tiše – razočarani zbog izneverenih očekivanja

Stvaranje ni iz čega, nasuprot razaranju postojećeg razlikuje ustanički i današnji pogled na srpsku državnost – nekada kao cilj, danas kao necenjeno, i na prodaju oglašeno, nasleđe. Kada se najavljeno povlačenje poslednjih tzv. paralelnih institucija iz južne srpske pokrajine posmatra iz praznog i utišanog, pred- i postsretenjskog Beograda, pored ideje o bliskom, ko zna kojem, pražnjenju već ispražnjenih krajeva, oseća se praznina, kao napuklina u sebi i jaz između drugih, s pitanjem da li je osećanje zadnjeg vremena bilo podjednako jako u godinama čiji je mrak zasenila „Srpska revolucija“.

Pobede, a u 21. veku poglavito porazi, brišu granice među Srbima, te danas svako od nas – više kao svedok nego kao delatnik – treba da se zapita kako misliti o sebi nakon ovako glasne tišine i kako se u budućnosti sećati prošlosti koju sadašnjost obesmišljava. Da li smo svojim ćutanjem juče i danas zapravo garantovali da će uvek, počev od sutra, moći gore?

autor:Tamara Babić je doktorand srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard.