Promena izbornog sistema – da li treba da krenemo sa lokala?

*Tekst je deo autorskog serijala „Izbori u Srbiji – zablude i rešenja“

Gotovo uvek se prekomponovanje lokalnih koalicija i formiranje lokalnih vlasti odvija u skladu sa odlukama centrala, te lokalne samouprave služe za namirivanje i potkusurivanje.

Lokalna demokratija u Srbiji je žrtva nacionalne politike. Ne samo u pogledu tematskog okvira, iako smo svesni da se u najvećoj meri obrasci popularnosti stranačkih lidera sa republičkog nivoa prenose na glasačke odluke na lokalnom nivou.

Glasovi građana na lokalnim izborima se i tretiraju kao sekundarni u odnosu na interese stranačkih centrala. Gotovo uvek se prekomponovanje lokalnih koalicija i formiranje lokalnih vlasti odvija u skladu sa odlukama centrala, te lokalne samouprave služe za namirivanje i potkusurivanje. To je moguće iz dva razloga.

Prvo, proporcionalni sistem sa zatvorenim listama omogućava manju responsivnost odbornika. Oni ne moraju da slušaju volju glasača, već svoju stranku. Kao i na republičkom nivou, kontakt ovako izabranog predstavnika sa građanima se praktično završava momentom glasanja za listu. Ne postoji politička veza i bilo kakva odgovornost između izabranih predstavnika i glasača.

Drugo, ne postoje neposredni izbori za čelnike lokalnih samouprava: gradonačelnike i predsednike opština. Samim tim, te pozicije su zavisne od lokalnih skupštinskih većina, pa su podložne trgovini. Direktno glasanje je ukinuto 2008. godine, iz praktičnih razloga: u onim lokalnim samoupravama u kojima je postojala kohabitacija (gradonačelnik tj. predsednik opštine iz jedne stranke ili koalicije, a skupštinska većina iz druge) dolazilo je do blokada rada. Opštinski organi nisu bili birani, odluke nisu usvajane, budžeti nisu donošeni. Jedan podatak iz tog vremena govorio je da se trećina lokalnih samouprava u zemlji nalazila pod pretnjom prinudne uprave.

Posledice dominacije nacionalne politike

I takva situacija je bila samo posledica dominacije nacionalne politike nad lokalnom. Dihotomija skupštinske većine iz jednog bloka, a čelnika lokalne samouprave iz drugog se preslikavala sa nacionalnog nivoa, prvo u pogledu razlike između stranaka DOS i starog režima, a onda unutar samog demokratskog bloka, primarno između DS i koalicije koja je činila prvu Koštuničinu vladu (DSS, SPO/NS, G17+). Njihovi sukobi iz republičke arene diktirali su upodobljavanje lokalnih koalicija ili češće, opstrukciju izabranih gradonačelnika ili predsednika opština. U teoriji, kohabitacija je idealna situacija u kojoj skupština ima stvarnu moć da kontroliše izvršnu vlast, ali kod nas je dovedena do ekstrema – jer se centralama stranaka više isplatilo da žrtvuju normalan rad gradova i opština nego da prepuste lokalnim odborima autonomiju u odlučivanju i eventualno pravljenje kompromisa.

Pored toga, na lokalnom nivou se uglavnom glasa za stranačke liste koje nose imena nacionalnih lidera, a glasači obično ni ne znaju ko se na njima nalazi. Iako po Zakonu o lokalnim izborima svaka lista treba da preda 30 potpisa po kandidatu, nije uslovljeno da kandidati pojedinačno skupljaju potpise za sebe, niti se lista kandidata objavljuje ranije.

Najzad, važan indikator je i to što od obnove višestranačja 1990. godine lokalni izbori nijednom nisu održani samostalno – bez nekog drugog (višeg) nivoa izbora istoga dana. Tako je dominacija nacionalne politike nad lokalnom zapečaćena i medijski, što je svakako uticalo na glasačke odluke. I danas vladajuće partije primenjuju takvu strategiju, pa lokalne izbore raspisuju zajedno sa drugim, jačim nivoom gde nacionalni mediji i nacionalna popularnost lidera može da „pogura“ pobedu na lokalu, posebno tamo gde stranke imaju problem da prezentuju kvalitetne ljude, rezultate ili programe.

Kako to popraviti?

Povratak na direktne izbore za gradonačelnike i predsednike opština, koji se često pominje kao mera koja bi doprinela lokalnoj demokratiji, na kratak rok ne bi dao rezultat. Verujem da bi se ponovo javile slične anomalije kao u prvoj deceniji novog milenijuma: kohabitacije bi se pretvorile u poprišta sukoba nacionalnih blokova, a u praksi bi to značilo prinudne uprave.

Određene opozicione partije već sada stidljivo insistiraju na odvajanju datuma lokalnih i republičkih izbora. To je naravno važno, ali suštinski predlog rešenja bi bila promena izbornog sistema po kome se biraju lokalni odbornici, pre svega kako bi se ostvarila jača veza građana i njihovih predsednika.

Pre svega mislim na uspostavljanje veze bazirane na teritorijalnom principu, kroz vezivanje stanovnika – građana na određenoj teritoriji (delu grada, kvartu, selu, mesnoj zajednici) za izabranog delegata, kojeg biraju, šalju u lokalni parlament i koji ih tamo predstavlja kao celinu. Tako bi svaka od ovih jedinica birala svog predstavnika imenom i prezimenom, bez obzira da li se radi o kandidatu stranke ili nezavisnom kandidatu. U suštini, radi se o većinskom izbornom sistemu na lokalnom nivou.

Odbornik direktno odgovoran građanima

Poenta ovog sistema je stvaranje odgovornosti između građana i predstavnika. Dovoljno mala izborna jedinica to može da obezbedi. U njoj, osim što poznajete svog odbornika, imate još jednu prednost kao građanin – možete da mu ugrozite poziciju.

Evo primera. Uzmite u obzir veličinu hipotetičkih jednomandatnih jedinica na lokalnim izborima. U Beogradu, jedan odbornik bi se birao na 20 hiljada građana. U Novom Sadu i Nišu, na 4 ili 5 hiljada. U manjim opštinama, već na oko hiljadu do 2 hiljade građana. U tako malim izbornim jedinicama, odbornik se izabere sa par stotina ili par hiljada glasova. Ali isto tako se i smeni.

Dakle, odbornik mora da bude „dobar“ prema svojoj izbornoj jedinici: da sluša njihove želje, zahteve, da održava kontakt, da ih obaveštava i konsultuje. U suprotnom, mogu lako da ga pritisnu. Ako ste izabrani sa ukupno hiljadu glasova, građanska peticija ili udruženje koje okupi par stotina ljudi predstavlja ozbiljan pritisak na vašu poziciju.

Tim putem građani postaju sredstvo kontrole i disciplinovanja predstavnika. To takođe podstiče odbornike da se međusobno nadmeću za ograničena budžetska sredstva, kako bi namirili zahteve svojih izbornih jedinica. A nadmetaće se i sa svojim stranačkim kolegama iz drugih delova grada ili opštine, što vremenom proizvodi unutarstranačku konkurenciju i podstiče unutarstranačku demokratiju.

Potrebna promena celokupnog izbornog sistema

Uprkos pozitivnim efektima, skeptičan sam u mogućnost ovakve reforme. Za trenutno vladajuće stranke, politički bi svakako bilo manje rizično usvojiti reformu za lokalni nivo. Ali dominacija nacionalne politike bi se svakako nastavila – medijski i tematski okvir bi ostali isti, a stranke bi našle modele da kontrolišu lokalne odbornike i u novom sistemu.

Da, bilo bi slučajeva da pobede nezavisni kandidati, bilo bi odmetnutih stranačkih odbornika, bilo bi nešto konkurencije, ali stranke bi ostale dominatno sredstvo disciplinovanja predstavnika. To će se promeniti tek sa izmenom izbornog sistema u celoj republici, što bi vremenom moglo da utiče na demokratizaciju partija u celini i veću autonomiju kako stranačkih odbora, tako i izabranih predstavnika na svim nivoima.

Dejan Bursać
Istraživač na Institutu za političke studije

Izvor: Talas