Nikada nisam bila ljubitelj Balaševića.
Smatrala sam njegovu umetnost prejednostavnim i prelakim trigerom koji poput reklame dira niti onog bića koje unutra, ko za inat, uvek pati.
Kada god sam čula pesmu ili pročitala stihove uvek sam pomislila „A lako je tako!“, verujući da je prava umetnost ona koja se do unutrašnjeg bića probija ipak malo teže.
A onda sam shvatila da „više ne prolazim Ulicom Dositejevom“. To „Dositejeva“ postala su razna mesta, uvek jedno, ali nikad samo ono. Shvatila sam i to sasvim slučajno plivajući u moru nepotrebnih analogija da potpuno podsvesno, kada god negde idem, zaobilazim neka mesta, jedno mesto posebno.
To mesto od novembra prošle godine ciljano sam posetila tri puta. I ta tri puta su bila teška kao betončina koja se tu srušila. U svom međuvremenu nekako potpuno slučajno, čak i kada je Bulevar Jaše Tomića najbliža putanja od tačke A do tačke B, ipak izaberem da se procunjam gore, po Bulevaru, pa da, eto, slučajno uletim u Kisačku nekako odgore ili ovde u Rumenačku isto tako.
Mislila sam da sam zamišljena, malo rasejana, dokona ili nesnađena, ali sam shvatila, posle onih par puta kada sam se zaletela u tom svom nesnađenju Jašom direkt na „Dositejevu“ da to radim s razlogom.
Svaki put kad se približim stanici trudim se da nikako ne pogledam u nju, kao onomad kad sam se kao dete plašila čudovišta iz tame i verovala da ne postoje i da će nestati ako u tamu ne gledam i ako pritom, recimo, pevušim. Makar i Balaševića.
To „diranje“ najtananijeg samim pogledom na izlomljeni talas na krovu glavne zgrade Železničke stanice (pa makar to bilo i na slici), u sekundi se pretvara u udar toliko snažan da je zaprepašćujuće da ga ne oseti i onaj pored. I gotovo sam sigurna da apsolutno isti osećaj ima i hiljade sugrađana koji se tu zadese svesno ili se zeznu kao ja. I onda pomislim: Zar nije užasno što smo dozvolili da, ovako matori, protrčavamo kroz mrak pevajući i praveći se da čudovišta ne postoje?
I nije samo Železnička stanica „Dositejeva“. Gledam da ne prolazim, ali kad prođem gledam da ne gledam. Ono kako već predugo izgleda centar grada i ulica Modene. Kao neka ogromna razbijena saksija iz kog je biljka ispala, prestala da raste, zemlja se rasula i gle! Niko je ne čisti. Svi samo zaobilaze, prekaču, prave se da ne postoji. Računaju „tuđa je briga“, „očistiće valjda već jednom neko“ i trk odatle koliko te noge nose jer nikad ne znaš gde je novi beton koji će da padne.
„Koliko mi je samo žao ovog grada“, izgovorim gotovo svaki put kada pogledam u ulaz podzemne garaže svečano otvorene nedavno, i dalje okružene razbijenom saksijom i biljkom koja ne daje znakove života.
I bežim, što dalje od „Dositejeve“. Ali kao u nekom najluđem snu iznova ulazim u nju. Krije se iza svakog ćoška. I pomislim često koliko će ovom gradu biti potrebno vremena da nakon što isprati čudovišta zapravo i pregrmi sav strah koji je godinama osećao?
Koliko će vremena biti potrebno da se prolazeći gradom ne osećamo tužno, teskobno, bespomoćno, nesnađeno, nesvesno i posramljeno? Koliko ćemo još dugo da osećamo ovu tupost i tugu koja protokom vremena samo ovde nekako čarobno ne bledi?
Koliko još neprolaženja „Dositejevom“ je potrebno da kroz nju napokon prođemo svesno, sećajući se onoga što se tu dogodilo ali dovoljno hrabri da to učinimo bez „najtatnanijeg dirkanja koje uzrokuje potrese“ – znajući da smo dali sve od sebe da se to ne ponovi?
Da imamo pojma kad nas neko pita gde je to?
Lako je tako. Dirnuti tamo gde znamo da boli – pa boli. Umetnost bi bila pronaći i dirnuti ono biće unutra koje se čudovišta više ne plaši.
