Besprizorno sumnjičenje aktiviste Miše Bačulova za umešanost u pad nadstrešnice u Novom Sadu u emisiji Hit tvit nije prvo iživljavanje Aleksandra Vučića nad individualnim osobama, razumom i moralom. Kakva je uloga autorke (uredništva i ekipe) emisije, međutim, pitanje je koje ne postavljamo dovoljno često
Mi smo ovde, nesretni, prosto navikli da se ljudi predstavljaju kao novinari, a onda Vučiću, ili nekom ratnom zločincu, kriminalcu, osvedočenom lažovu ili prosto osobi kojoj očigledno nije dobro – daju TV platformu da govori šta god mu padne na pamet i neometano uznemirava, zbunjuje i obmanjuje građane, kao da je to normalno, dopušteno ili, eto, „deo političke borbe“.
Nije dopušteno, nije normalno i nije „deo političke borbe“, već je praktično zločin protiv građana i normalne javne komunikacije, od koje zavisi boljitak društva i kvalitet života u njemu. Teško je naglasiti koliku ulogu rastakanje medijske odgovornosti ima za raspadanje Srbije u kojem trenutno učestvujemo svi, hteli to ili ne.
Miša Bačulov, koji nije bez iskustva u postajanju žrtvom srpskog medijskog ludila, sada je postao žrtva atentata na karakter na nivou koji je čak i u Srbiji retko viđen. Lično ga je predsednik doveo u vezu sa padom nadstrešnice i otvorio sezonu lova na Bačulova.
Pa da pogledamo šta je možda mogla za građane Srbije da uradi Verica Bradić, ponosna autorka emisije Hit tvit, da je novinarka.
Ne znam da li znate da sam se pitao…
Vučić: Ne znam da li znate da sam se pitao da smo mi tek pre neki dan, pre 10 dana dobili snimke sa nadstrešnice i videli neka poznata lica za koja nismo znali da su tu bila. I nije meni problem…
Bradić: Kad?
Da li bi trebalo da, iz ovog pitanja autorke emisije, pretpostavimo da je predsednik doneo snimak, dao ga autorki, ona ga prosledila u režiju i dala instrukcije o emitovanju, da je režija snimak pripremila, a da ona predsednika o samom snimku ništa nije pitala? Ako je tako bilo, to je primer vrhunske novinarske neodgovornosti. Ona bi morala imati apsolutno sve raspoložive informacije o tom snimku kako bi znala:
1.
Da li da ga uopšte emituje. U ovom slučaju, obična brza pretraga interneta bi potvrdila da je Bačulov više puta govorio da je bio na stanici neposredno pred pad nadstrešnice, kao i da je objasnio zašto je bio tamo. Snimak ne dokazuje ništa protivzakonito, nemoralno ili na bilo koji drugi način važno za građane Srbije. Ali je jasno da njegovo emitovanje podstiče sumnju u Bačulova i povezuje ga sa strašnim događajem, zbog kojeg je od prvog dana na ulicama sa ostalim građanima i studentima.
Tako teška optužba jednostavno ne sme da se iznese bez dokaza i temeljne provere samih novinara. Nanositi štetu bez ikakvog dokaza građanima, bilo kojoj građanki ili građaninu, suprotno je profesionalnim standardima i zabranjeno u etičnom novinarstvu.
2.
Da li da dopusti predsedniku da uopšte govori o tom snimku, zbog optužbe koju snimak implicira, a za koje nema nikakvih dokaza i da se tako nevina osoba (svako je nevin dok se ne pronađu dokazi) dovede u neprijatnu situaciju, a u ovom slučaju i u verovatnu opasnost.
3.
Da li da pozove samog Bačulova da odgovori na optužbu, odnosno emitovanje snimka i tako odgovori barem na najosnovnije pravilo „druge strane“ u novinarstvu. Jednostavno je nedopustivo ne dati priliku u istoj emisiji nekome da odgovori na ovako teške insinuacije. Efektivno, autorka je dopustila predsedniku da poveže čoveka sa događajem toliko strašnim da je pola Srbije na ulicama već skoro godinu dana, bez dokaza ili prilike da čovek odgovori na tako strašnu optužbu.
4.
Odakle predsedniku snimak. Ako je snimak dobio od policije, onda je predsednik potencijalno prekršio više zakona, a verovatno i TV Pink i autorka. To ćemo da prepustimo pravnicima, a što se novinarskog posla tiče – novinar bi morao da navede ko je obezbedio snimak, kojim postupkom (po zahtevu od državnog organa, od izvora, anonimnog ili identifikovanog i tako dalje) kako bi građani i svi ostali to mogli da provere.
Osim toga, ako je predsednik dobio snimak od policije, tajne policije, Železnica Srbije ili anonimnog dostavljača, za svaki od ovih slučajeva okolnosti su drugačije. Na primer, ne može policija, koja bi morala da bude politički neutralna i nezavisna u radu, da tek tako daje snimke predsedniku, bez obzira što je – predsednik. Postoji procedura kojom bi i drugi građani morali da dobiju tu priliku, a posebno novinari svih medija u zemlji, ne samo predsednik i njegovi odabrani mediji.
O svemu ovome novinarka mora da postavi pitanja predsedniku, a ne samo da kaže „kad?“, i to sa izvesnim emocijama u tonu pitanja i pusti ga da plete indirektnu optužnicu protiv Bačulova – treba ponoviti – bez ikakvih dokaza.
5.
Osim što predsednik očigledno misli da bi autorka trebalo da zna šta se on pitao, možda i intimno, ovih dana, formulisao je rečenicu tako da su jasne samo tri stvari: a) snimak je sa nadstrešnice, b) videli su nepoznata lica koja su bila tamo i c) „oni“, ko god da su, ali skup uključuje i predsednika – nisu znali za prisustvo tih ljudi.
Prvo pitanje, po redosledu važnosti u novinarstvu, ako je sve ovo za autorku zaista iznenađenje, kako se nekome može učiniti iz tona kojim je postavila pitanje, valjda bi trebalo da bude: „Jesu li ti ljudi živi i zdravi?“ Pošto se to iz predsednikove rečenice ne može znati.
Da li je autorka ipak znala dovoljno o snimku (pa nije preduzela ni najosnovnije novinarske mere da sve to zajedno ne bude tako užasno neprofesionalno), ali to nije pokazala, ili je dopustila da predsednik pusti šta god mu se hoće, iako je to njena, a ne njegova emisija, gotovo da je svejedno.
Svakako je neprofesionalno, ali bi onda valjda bilo fer da svako ko dođe u emisiju donese sa sobom šta god hoće od snimaka, pošto bi trebalo da smo svi ravnopravni u ovom društvu i na TV Pink. Biće pušteno bez provere, potvrde i dokaza. Kao i u ovom slučaju.
Iako se ovde postavljaju još neka pitanja iz oblasti finijih razlika između profesionalnog novinarstva i propagande, čine se izlišnim. Ako se standardi zaštite građana od zloupotrebe medija krše na ovom nivou, baviti se, recimo, pitanjima o tome na osnovu kojeg to zakona, etičkog principa ili dobre prakse državni organ kojem je posao da deli odlikovanja dobija policijsko-tužilački materijal i iznosi ga u javnost, koji je tačno policajac, ako je policajac, dao taj snimak, kome i zašto, kao i da li je predsednik, čim mu je snimak dostavljen, požurio u najbližu policijsku stanicu da prijavi neodgovorno lice iz Ministarstva unutrašnjih poslova, pa da kolege i tužioci provere zakonitost takvog postupka… Nema to smisla.
Ne mislim, nadam se, verujem…
Vratimo se snimku.
Vučić: Neposredno pred pad nadstrešnice, tri sata pred pad nadstrešnice. Tri sata pred pad nadstrešnice, mi vidimo kako (autorka govori preko predsednikovih reči: „Imamo taj snimak, aj’te da pogledamo.“) unezvereno šeta Miša Bačulov, a da nam to niko iz policije nije rekao. Ja ne mislim… Samo me pustite da završim. Ja ne mislim da je on… Ne mislim, nadam se, verujem da nije ništa uradio. Da li je išao na voz iako ne koristi voz, ide automobilima, pa mi bilo čudno da je baš taj dan koristio voz, ili nešto drugo tri sata ranije… A zašto to niko nije znao?
Predsednik je nastavio izlaganje, ali je ovo bio odličan trenutak da autorka pokaže izvesnu nezavisnost, profesionalnost i, na kraju krajeva, autorstvo nad emisijom. Prosto su se nametala neka vrlo jednostavna pitanja, koja bi verovatno, u razgovoru o snimku na kojem neko šeta po kuhinji samo tri sata pre nego što je netragom nestala čokolada od 300 grama postavilo i dete od 10 godina:
Da li je Miša Bačulov imao ikakve veze sa rušenjem nadstrešnice?
Zašto bi policija davala snimak vama, kad niste nadležni, ili bilo kome ako se snimak ne smatra relevantnim?
Da li verujete u sud policije i tužilaca o važnosti snimka i umešanosti Bačulova u pad nadstrešnice?
Bačulov je mogao biti na stanici iz bar nekoliko desetina razloga, zašto ga povezujete sa padom nadstrešnice bez dokaza?
Vučić: Ili zašto je… Da vam pročitam…
Bradić: Dajte da vidimo taj snimak. ’Ajte prvo da…
Vučić: Samo me saslušajte, ima nešto veoma važno. Nemojte da ste nestrpljivi. Ne razmišljajte samo o emisiji, postoji nešto što je važnije od toga, molim vas me saslušajte. Videćete čudne stvari.
Bradić: M-hm.
Autorka je odabrala da posluša predsednika i – pusti ga da završi.
Sledeća dva minuta, predsednik je očigledno i neometano relativizovao istragu policije i tužilaca i pitao se zašto je snimak izuzet iz dokaznog materijala, kao i na osnovu čega su policija i tužilaštvo odlučili da snimak nije važan i zapitao se zašto nisu uzeli u obzir i druge mogućnosti, odnosno da je neko namerno srušio nadstrešnicu, nego su se odmah bacili na korupciju.
Postavio je pitanje zašto niko nije rekao da su na stanici bila neka lica (iako se sve vreme radi o jednom licu, i to poznatom javnosti, već imenovanom u emisiji nekoliko puta) za koja je „čudno“ da su bila tamo, ne navodeći šta je u tome čudno (pošto nema ništa čudno u tome da neko bude na stanici). Lamentirao je nad sudbinama uhapšenih i njihovih porodica, pominjući neke po imenima, u svetlu, eto, mogućnosti da nisu krivi. Za to vreme, autorka je pitala šta je istina koju je predsednik pomenuo, iako „istina“ u novinarstvu nema nikakvu težinu kao pojam – novinari se bave činjenicama koje su dokazane, a „istina“ je različita od osobe do osobe i korisnici medija će je formirati u skladu sa – činjenicama, ako ih od medija dobiju. Čak i kada je pokušala da se pozove na ustavno uređenje i profesionalnost i samostalnost policije i tužilaštva u istrazi, autorka je, kada se oglasila, to učinila ovako:
Bradić: Oni će vam reći da to nije bilo bitno za istragu i to je njihovo diskreciono pravo – (naglašeno:) reći će vam.
Zašto taj dodatak na kraju? Osim ako autorka ne povlađuje predsedniku u jasnoj optužbi protiv policije i tužilaštva da nešto kriju od nas, i to sa nekom namerom?
Antiklimaks Miše Bačulova
U 24. minutu emisije, kada su gledaoci već temeljno obrađeni, kada im je lično predsednik naširoko sugerisao i objasnio kako da ga protumače (što krši načelo nemešanja informisanja i komentara u novinarstvu), kada su s pretpostavljenim nestrpljenjem dočekali da konačno vide to o čemu predsednik priča već desetak minuta, Hit tvit je konačno i emitovao famozni snimak.
Sadržaj snimka bi mogao da se spakuje u jednu reč: antiklimaks. Videli smo kako Miša Bačulov petnaest sekundi prolazi ispod nadstrešnice i sve vreme gleda u telefon. Nimalo „unezveren“. Kao svi ljudi koji hodaju, čekaju voz ili gledaju u telefon. U retko prekidanom monologu, sa velikim brojem netačnosti, predsednik je na kraju izveo celu stvar na željeni cilj za tu emisiju: nije korupcija obavezno srušila nadstrešnicu – eto, ima i drugih mogućnosti.
Samo par dana kasnije, prava namera ovog nesuvislog, nemuštog guranja Miše Bačulova na silu u slučaj pada nadstrešnice isplivala je na površinu. Na teren za koji je predsednik sigurno uveren da ga je temeljno pripremio, istrčao je Nebojša Bakarec u Skupštini i – poentirao.
„Postavio je pitanje“ da li je Bačulov „daljinskom napravom aktivirao tajmer“… Počeo je lov na Mišu Bačulova.
Ukratko, videli smo glavni predsednikov narativ vezan za pad nadstrešnice za izbore, koji se zasniva ni na čemu, ali optužuje čoveka koji se bori za istinu o tom strašnom događaju – da ga je lično izazvao da bi naneo štetu dobrom i poštenom predsedniku i njegovoj vlasti. Što, samo po sebi, nije iznenađujuće. Režim je, očigledno, spreman i na mnogo gore stvari od toga.
Nije, nažalost, iznenađujuće ni da osoba koja se predstavlja kao novinarka mirno sedi u studiju i pušta očigledne laži da nesputano teku ka građanima, verovatno čak ponosna na sebe. Pitanja koja je Verica Bradić postavljala, posebno drugoj gošći, profesorki Dragani Mitrović sa Fakulteta političkih nauka, bila su praktični katalog novinarskih grešaka, pristrasnosti i neprimerenog uticaja na građane.
Osobama vezanim za vlast u Srbiji očigledno je uzaludno objašnjavati zašto novinarstvo ne samo da ne služi ničemu kada nije dobro novinarstvo, nego može da bude i opasno, baš kao i loše građevinarstvo i loš sistem nadzora i standarda u gradnji, kao i loša policija i loše tužilaštvo koji treba da se bore protiv korupcije. Ali autorkina emisija je zloupotrebljena za strašnu optužbu sa njenim blagoslovom, pristankom i uz njenu pomoć.
Da li je pomislila na sve one poginule ljude i njihove porodice? Šta će ti ljudi sada da misle, zašto su poginuli njihovi mili i dragi? Nečija deca? Da li je zaista važnije pomoći Aleksandru Vučiću da ostane na vlasti nego pomoći porodicama poginulih da nekako nastave da žive?
Na kraju krajeva – ovo nije samo pitanje novinarskog znanja, časti i etike. Ovo je pitanje duga prema Nemanji, Anđeli, Đorđu, Valentini, Sari, Milici, Milevi, Sanji, Stefanu, Milošu, Đuru, Vasku, Goranki, Anji i oba Vukašina.
Ako je neko zaboravio.
