- Studenti su napravli senzacionalan uspeh u političkoj dinamici i buđenju jednog učmalog društva. Ostvarena je antirežimska masovnost. Za obnovu političkog sistema potrebna je funkcionalna alternativna stranka koja se može obratiti većini nacije. Famozna studentska lista može biti njen zametak. Ili ta stranka rudimentarno već postoji. Kao prikrivena. Pragmatično mimikrijska i pametno ideološki neprofilisana.
- Prividna i defetistička kvadratura kruga odnosa studenta (njihove liste) i klasične opozicije da se rešiti magičnom rečju iz praktične politike – kvote!
- U svom shvatanju etatizma Vučić voli da koristi komunističko-julovski termin „državno rukovodstvo“. U njemu su Brnabić i Vučević sa politički većom težinom od Macuta ili glavnog koalicionog partnera Ivice Dačića.
- Da li je teško pogoditi šta bi Pekić mislio o Vučićevom režimu da može da ga vidi u ovom stadijumu? Kao što znamo šta je mislio Ljubomir Simović. I uostalom, zašto Vučević ne citira Šešelja koji je pobedio Pekića na dopunskim izborima za Skupštinu Srbije 1991. u beogradskoj Rakovici. Prosto je bilo neverovatno da je nekom iz DS palo na pamet da jednog Pekića, pritom i osnivača DS, kandiduje u radničkoj Rakovici i to protiv majstora demagogije Šešelja, koji je najbolje umeo da fascinira i nahuška narodne mase, i prevodi ih iz samoupravljača u nacionaliste.
autor teksta:Zoran Panović
Kad je umro Halid Bešlić, setili smo se i pesama koje je napisao za njega Nazif Gljiva, među njima i velikog hita iz 1984. godine „Neću, neću, dijamante“. Meni je Gljiva, pored dobrih pesama, ostao u sećanju i po davnom TV intervjuu, posvećenom i stanju u Bosni i Hercegovini, uključujući i mnoge zloupotrebe od strane ljudi na vlasti koje se često pokrivaju manipulacijma i dizanjem međunacionalnih tenzija, pa se Gljiva zapitao zar mi u Bosni i Hercegovini ne možemo da nađemo dvadeset poštenih ljudi koji bi vodili zemlju. Ne sećam se, možda je rekao i trideset, ali ne više od pedeset ljudi. Naravo da ima dvadesetak pa i sto poštenih ljudi u BiH, ima ih i u Srbiji. Takvo razmišljanje je dobronamerno, mada antipolitičko, pa i naivno. Sa moralom, pozitivnom energijom, a bez funkcionalne alternativne stranke, stvari se teško mogu promeniti i na bolje. Mnogo ljudi u Srbiji razmišljaju kao Nazif Gljiva u tom intervjuu.
Studenti su napravli senzacionalan uspeh u političkoj dinamici i buđenju jednog učmalog društva. Ostvarena je antirežimska masovnost. Za obnovu političkog sistema potrebna je funkcionalna alternativna stranka koja se može obratiti većini nacije. Famozna studentska lista može biti njen zametak. Ili ta stranka rudimentarno već postoji. Kao prikrivena. Pragmatično mimikrijska i pametno ideološki neprofilisana. Prividna i defetistička kvadratura kruga odnosa studenta (njihove liste) i klasične opozicije da se rešiti magičnom rečju iz praktične politike – kvote!
(A)tipična pozicija Miloša Vučevića, pokazuje koliki je značaj partije kao legitimacijske osnove. Da postoji SFRJ, a da su današnji politički akteri na sceni, verovatno bi Vučić u Predsedništvo SFRJ poslao ili Anu Brnabić ili Miloša Vučevića.
Kao formalni partijski šef, Vučević jeste lojalistička partijska poluga Vučićevog režima, i iz ove pozicije apsurdno je govoriti da li bi on sutra u novim okolnostima mogao da proba da stabilizuje SNS ako Vučić izgubi vlast.
Jedan od vodećih društvenih mislilaca 21. veka Juval Noah Harari, posetio je nedavno Hrvatsku, i u zagrebačkom „Lisinskom“ održao predavanje. Harari kaže da današnji lideri gaje kult ličnosti, menjaju politiku iz dana u dan i da njihove birače nije briga za to. Politika se, dodaje Harari, kao u srednjem veku opet bazira na ličnostima i njihovim porodicama. Pa i onim političkim, ne samo krvnim porodicama. Eto, Harari je indirektno pokazao koliko je i Vučić trendovski političar. Jedan dan će poslati pomirljivu poruku (pred komemoraciju u Novom Sadu), da bi potom izvređao i komemoraciju i preko sto hiljada prisutnih građana na njoj. U prošlom broju „Nedeljnika“ pisali smo o obeležavanju stranačke slave SNS Svete Petke, a njen domaćin Siniša Malii, kao da je anticipirao Hararija, i naglasio da je uspeh partije kao najjače političke organizacije u Srbiji i zbog toga što su naprednjaci „porodica“. Da li su to baš iste „porodične vrednosti“ kao nekad one programske kod Dveri i Boška Obradovića? Da li tu ima nešto od „porodičnih vrednosti“ na koje je valjda mislio naprednjački gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, koji je institucionalizovao manifestaciju „Beogradski dani porodice“. I koji je po toj logici mogao da bude domaćin krsne slave i naprednjačke, „porodične“ anticipacije Hararija u „Lisinskom“.
Obično je novi premijer politički jača figura od onog koji je podneo ostavku i čiji je kabinet pao. U Vučićevom sistemu i tehnologiji vlasti ne mora da bude tako jer bivši premijer Miloš Vučević politički jača figura od onog koji ga je nasledio – Đura Macuta. Čak se stiče utisak da Srbija i nema premijera već koministre prosvete – Macuta i Dejana Vuka Stankovića, dok je Siniša Mali kao i u ranijim kabinetima realni premijer. Da je zaživeo Vučićev takozvani „pokret za narod i državu“ možda bi i Macut bio politički jači, jer se jedno vreme potencirao narativ da je Macut lojalista iz tog nadirućeg (kako se mislilo) „poketa“ kao nove faze naprednjačkih metamorfoza. Evolutivni put: Radikali – naprednjaci – lojalisti, nije linearan. Za razliku od radikalske i naprednjačke faze sa takozvanim Vučićevim lojalistima se prvi put otvara i pozicija „avangarde“ (zavetničke elite) u odnosu na obično stranačko članstvo. Ili onu masu kojoj je bilo namenjeno da zbirno čini „pokret“. Uglavnom, iako mu je unutarpartijski autoritet delegiran od Vučića, ne treba, u slučaju Vučevića, kao uostalom i Ane Brnabić, zanemariti lične napore i domete u ostvarivanju svojih jurišnih pozicija.
U svom shvatanju etatizma Vučić voli da koristi komunističko-julovski termin „državno rukovodstvo“. U njemu su Brnabić i Vučević sa politički većom težinom od Macuta ili glavnog koalicionog partnera Ivice Dačića. O statusu SPS govori i činjenica da ova partija nema sa SNS potpisan koalicioni sporazum. Na papiru se ne zna šta je čije.
Hajmo na trenutak da se vratimo u sredinu prošlog meseca oktobra. Formalni predsednik SNS Miloš Vučević, je za višemesečne proteste nakon novosadske tragedije rekao da su državi naneli štetu i da su „blokaderi tih jedanaest meseci pojeli kao skakavci“. Da li je Vučević mislio na skakavce Borislava Pekića? Kao metaforu. Da li je Vučević mislio na iste skakavce na koje je mislio Aleksandar Jovanović Ćuta, lider Ekološkog ustanaka, koji je u emisiji „Bez cenzure’’ na televiziji „KTV“ kao i u autorskom tekstu za nedeljnik „Radar“ podseća na godine koje su nam pojeli skakavci – devedesete godine prošlog veka, čiji se duh vratio u ovim Vučićevim godinama od 2012? Ćuta kao nacionalni zadatak postavlja to da vratimo godine koje su pojeli skakavci. Vučević hoće da vrati mesece (njih jedanaest), ali u suštini i petooktobarske godine od 2000. do 2012. Ni Vučević ni Ćuta nisu direktno pomenuli Pekića već samo skakavce, ali pretpostavljamo da nisu koristili samo frazu a da ne znaju odakle je.
Reč je naravno o knjizi „Godine koje su pojeli skakavci“ – Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954). Ovaj letopis zatvorskih godina Borislava Pekića, kako pišu profesori književnosti, iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. „Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide“, ističe „Laguna“, kao izdavač knjige.
E sad čiji su Pekićevi skakavci? Razumljiva je degutantnost kad Pekića citira Vučević. Ali stanite, zar uprkos sablažnjavanju „kolektivnih žutih“ – i DS i DSS (koje politički baštine Pekića), tog marta 2016. velikom književniku spomenik na Cvetnom trgu u Beogradu nije podigla upravo naprednjačka vlast, u prisustvu njegove supruge Ljiljane i poštovalaca, i uz poruku tadašnjeg premijera Aleksandra Vučica da nas je veliki pisac naučio ljubavi prema svojoj zemlji, „voleći je mnogo više od onoga koliko je ona njega mučila“.
Vučić je na svečanosti otkrivanja spomenika kazao da je Pekić bio učitelj demokratije. Za njega na neki način, naglasio je Vučić, Srbija nikad nije bila kriva nego mi sami. „Zato je ovo spomenik sa namenom i ovde treba da izgovorimo da idemo u Evropu sa našom dušom i korenima, da gledamo pravo i da idemo pravo“ – naveo je tadašnji premijer. Prema njegovim rečima, Srbija i Beograd se podizanjem spomenika delimično odužuju Pekiću. Kao što se očigledno neće odužiti Đinđiću i podići njemu spomenik, onu simboličku „Srelu“ na Studentskom trgu koju je uz aminovanje Vučića bio najavio i nekadašnji Đinđićev bliski saradnik Goran Vesić, dok je šefovao prestonicom.
To što je marta 2016. govorio Vučić danas zvuči cinično, ali to više pokazuje propuštene Vučićeve šanse. Šteta i za njega i za Srbiju. Spomenik Pekiću je i spomenik tim propuštenim šansama. Mogao je Vučević kad pominje skakavce da podseti i na ime autora metafore, i da su oni – naprednjaci – podigli njemu spomenik, ali možda se osetio nelagodno. Iako se više puta potvrdilo da ova vlast nema preterani osećaj stida. Kao što bi i Vučiću bilo verovatno nelagodno da uz omiljeni citat „Srbija nije šaka zobi, da je pozoba svaka vrana koju donese vetar!“, podseti da je to napisao Ljubomir Simović. Vučević nije citirao ništa od onoga šta je Vučić rekao na otvaranju spomenika Pekiću. A zamislite da jeste ovo: „Ako kažem da danas delimično vraćamo dug Pekiću, biću u pravu ali ću se ogrešiti o Boru koji je mislio da mu niko nije dužan u njegovoj borbi za demokratsku Srbiju“. Ej, Boru.
Da li je teško pogoditi šta bi Pekić mislio o Vučićevom režimu da može da ga vidi u ovom stadijumu? Kao što znamo šta je mislio Ljubomir Simović. I uostalom, zašto Vučević ne citira Šešelja koji je pobedio Pekića na dopunskim izborima za Skupštinu Srbije 1991. u beogradskoj Rakovici. Prosto je bilo neverovatno da je nekom iz DS palo na pamet da jednog Pekića, pritom i osnivača DS, kandiduje u radničkoj Rakovici i to protiv majstora demagogije Šešelja, koji je najbolje umeo da fascinira i nahuška narodne mase, i prevodi ih iz samoupravljača u nacionaliste, ekspresno iz kardeljizma u šešeljizam.
Šešelj je za kratko vreme uspeo da razbuca plejadu srpskih intelektualaca; da se sprda sa DEPOS-om (u kome su bili Ljubomir Simović, Matija Bećković, Nebojša Popov, Dušan Kovačević…), da pobedi Pekića, i najuri Dobricu Ćosića sa mesta predsednika SR Jugoslavije. Da razbije mit da je Ćosić tobože ikada nešto odlučivao u bilo kojoj srpskoj politici. I što je najtragičnije, velika većina intelektualaca koje je targetirao Šešelj bila je prilično nacionalno utemeljena; nisu to bili neki soroševci, ujdijevci i fulbrajtovci. Fascinacija prostote bila je ultimativna. Posledice dalekosežne. Eh, a kad se iz današnje perspektive setimo Borisa Tadić koji je pomislio da ga neki intelektualci ne razumeju, te da su mu odmogli na izborima.
Niko nije bolje od Šešelja demistifikovao uticaj intelektualca na narodne mase u Srbiji. Cinici bi rekli da je to Šešelju uspelo zato što je i on sam intelektualac. Cinici bi rekli i da se nakon Petog oktobra u Srbiji paradoksalno ostvarila Platonova utopija da državom treba da rukovode filozofi, jer su takvi i bili došli na vlast: Koštunica, Đinđić, Mićunović… Intelektulaci mogu da razumeju politiku, ali uglavnom ne umeju da je vode. Ako nisu političari. Što Koštunica, Đinđić, Mićunović, ipak jesu primarno bili iako su bili i intelektulaci. I imali su jasnu svest o značaju partije kao institucije, a što danas fali mnogima koji su protiv Vučića. I što je potencijalna zamka iščekivane studentske liste. Da na njoj ne bude dovoljno političara ili onih koji imaju talenat i volju za bavljenje praktičnom politikom.
Pekić je jednom rekao da se dugo pitao šta je komunistima značila ona njihova omiljena reč „budnost“, ali je posle zaključio da su on i njegovi imali tu „budnost“, možda im se komunizam ne bi ni dogodio. Izgleda da je od Pekića, Vučić ipak ovo o „budnosti“ najbolje razumeo. I Ćacilend je upravo to – fortifikacijska emanacija „budnosti“.
U jeku ratova na ovim prostorima, tadašnji italijanski ministar spoljnih poslova Đani de Mikelis, mojim poznanicima je rekao da se mnogim narodima u istoriji desi da polude. I Italijani su sa Musolinijem poludeli. Ali, ludilo prođe, a da se ne bi ponovilo, iz njega treba izvlačiti pouke. Kakve su Srbi pouke izvukli ima još da vidimo, mada i za Italijane je teško garantovati.
I da, kad smo već kod spomenika, na onom Dimitrija Tucovića na beogradskoj Slaviji (par stotinak metara od Pekićevog na Cvetnom trgu), nema i dalje mermerne ploče (nije je bilo ni u prošli ponedeljak) na kojoj piše čiji je to spomenik (deluje kao da je strgnuta), a na to smo skretali pažnju u jednom od ranijih brojeva „Nedeljnika“. Tamo gde treba da piše čiji je to spomenik neko je u međuvremenu utisnuo crni grafit – „Mama, šta to beše ’kulturno nasleđe’?!“ Eto, i to se desilo u Šapićevom Beogradu iako su naprednjaci pre Šapića u njihovim redovima premestili spomenik socijademokrati Tucoviću da može da mu se priđe bez zaustavljanja saobraćaja, a što socijaldemokrate iz DS nisu uradili godinama na vlasti iako im je centrala bila kojih par stotinak metara odatle u Krunskoj ulici. A mogli su sa onima iz DSS („stare“) i da dignu spomenik Pekiću.
Da li je moguće da se nemar oko Tucovićevog spomenika dogodio iz ideoloških razloga? Nije se oglašavao ni ministar kulture Selaković koji bar zna ko je Dimitrije Tucović, a i Dačić ima prečih poslova, iako na kongresima SPS voli da ističe da su oni nastavljači i dela Dimitrija Tucovića.
Makar ko Vučić i lojalisti što su nastavljači lika i dela Bore Pekića. Sve sa Vučevićevim skakavcima.
