Kada su mnogi članovi Evropskog parlamenta (EP) početkom septembra ukazali na nedemokratske pojave i probleme (tako nekako) vladajućeg režima u Srbiji, šefu poslaničke grupe Evropske narodne partije (ENP, EPP), Manfredu Veberu, nije preostalo ništa drugo nego da pokrene pitanje statusa Srpske napredne stranke (SNS) u ovoj evropskoj stranačkoj asocijaciji. Kakav god bio ishod ove iznuđene inicijative, za našu javnomnjenjsku sredinu osnovno pitanje trebalo bi da bude: odkud naprednjacima status pridruženog člana u asocijaciji koja ima najveću stranačku grupaciju u EP. Ovaj članak nastao je kao reakcija na već vladajući govor u javnosti koji na senzacionalno pitanje – šta će biti sa statusom SNS, odgovara shodno dvama različitim političkim pristupima: da li će tu stranku stići evropski pravedna odluka o izbacivanju, ili pak, da li će SNS iz ove neprilike izaći neoštećenog statusa, dakle takođe pravično.
U tumačenju ovog događaja treba najpre poći od jedne istorijski neosporne činjenice: svojim statusom pridruženog člana ENP, SNS je u okviru Evropske asocijacije narodnih partija ispunio prazninu koja je nastala odlaskom Demokratske stranke Srbije iz tog društva. Uzgred, jedna napomena: DSS nije bila isključena iz ENP, već je svojom voljom izašala iz te asocijacije (2012. godine). Napomena je važna načelno, ali i da bi se upozorilo na neistinu da je DSS bila isključena iz ENP (kao što se tvrdi u prilogu lista Danas, 27-28. septembar, str. 4).
Zamena o kojoj je reč vrlo je značajna za odgovor na postavljeno pitanje – odkud SNS-u status pridruženog člana ENP?
Ako poredimo nekadašnji DSS i SNS, već na prvi pogled može se videti izričito antinomična relacija među njihovim političkim odlikama. Na jednoj strani stranka koja se od osnivanja (1992) do unutrašnje krize 2014. godine odlikovala svojim demokratskim, državnopravnim, nacionalnim stavom i tome odgovorajućom praksom, podjednako u opozici i na vlasti. Na drugoj strani, SNS je od osvajanje vlasti (2012) do danas bio i ostao stranka koja vodi unutrašnju politiku obnove plebiscitarne diktature iz vremena Slobodana Miloševića i to u saradnji sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS). Razlika između SNS i SPS je samo u zamenjenim ulogama primarnog i sekundarnog nosioca vlasti. Ove činjenice nisu sprečile rukovodstvo ENP da posle kontrolnog perioda od 2012. do 2016. godine prihvati SNS u svoje redove. Činjenica da je u tom periodu SNS konsolidovala svoj autokratski režim nije ni najmanje smetala čelnicima ENP da unaprede satus SNS iz posmatračkog u status pridruženog članstva. Svakom ko je tada pratio sled događaja bilo je jasno da kriterijumi demokratskog političkog sistema i vladavine prava više nisu spadali u prvoklasne uslove procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Ta promena u politici proširenja EU ima nešto starije poreklo.
Demokratska stranka Srbije kao pridružena članica ENP revidirala je stav prema asocijaciji uporedo sa rastom neprijateljske politike EU prema pitanju Kosova i Metohije. Povod ključnog spora nastao je usled spremnosti čelnika EU da prekrše već perafirani Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP, novembar 2007). U njegovom članu 135 stav 2 i danas stoji:
„Ovaj Sporazum se ne primenjuje na Kosovu koje je trenutno pod međunarodnom upravom u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. juna 1999. godine. Ovo ne dovodi u pitanje sadašnji status Kosova niti određivanje njegovog konačnog položaja prema istoj Rezoluciji“.
U stavu 1 tog člana stoji jasno određenje prostora primene ovog Sporazuma, a to su teritorije (izraz u datom stavu) država članica EU i Srbije. Sasvim korektno u skladu sa međunarodnim pravom izraz teritorija odnosi sa na države, jer reč je o jednoj od ključnih odrednica pojma suverenosti, dok se u 2. stavu uz reč „Kosovo“ ne koristi taj izraz. Reč je, dakle, o teritoriji Srbije sa privremenim statusom Kosova i Metohije kao protektorata UN, sasvim u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244.
Kada su kosmetski Albanci, tj. njihova Skupština kao privremena institucija samouprave, proglasili nezavisnost (17. februar 2008), devetnaest država članica EU za kratko vreme je priznalo ovaj nezakonit čin. Time su one prekršile pomenuti stav o „statusu Kosova“ i činom priznanja „rešile“ taj status na drugi način u odnosu na SSP. U Srbiji je tada nastao problem, da li potpisati ovaj Sporazum budući da su njegove potpisnice bile sve države članice EU (plus predsedavajući Saveta Ministara EU), od kojih je devetnaest njih već bilo u prekršaju Sporazuma. Zapravo, ovde i pravno i politički gledano nije smelo da bude dileme, jer takav „sporazum“ ne bi potpisala ni jedna slobodna i nezavisna vlada u svetu. Samim tim DSS, tj. njegovi članovi vlade sa njenim predsednikom, u ovoj stvari nije imala dilemu. Jednostavno, sporazum koji je prekršio veći deo jedne ugovorne strane ne može da se potpiše. I to je bio onaj „prekršaj“ DSS-a koji je bio povod za neviđenu harangu rukovodećeg i propagandnog progona EU protiv ove stranke. Ona je namah proglašena „antievropskom“. Toj harangi pridružio se preostali deo tadašnje vlade, što je uslovilo raspisivanje prevremenih izbora.
Kakve to veze ima sa SNS? Nastavak ove priče ima obeležja političkog trilera, koji traje do dana današnjeg. Njegovi učesnici su Srpska radikalna stranka (SRS), njeno odmetnuto krilo zvano Napred Srbijo, nova vlada Srbije od leta 2008. i neizbežna Evropska unija. Triler počinje jednom nesvakidašnjom političkom krađom. Desetak dana pre vanrednih izbora (održani maja 2008) deo Vlade, koji je sebi nadenuo kampanjski nadimak „proevropska“, prionuo je činu potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. To ni pravno ni običajno ni zakonski nije moglo da se izvede iz tri razloga: prvo, član SSP o kojem smo govorili bio je prekršen, sada već i sa strane unutrašnjeg aktera; potom, neustavno je potpisivanje međunarodnih ugovora u vreme tehničkog mandata vlade i, konačno, taj deo vlade, štaviše rukovođen predsednikom Republike, nije imao odobrenje još uvek delujuće Vlade da obavi potpisivanje. Te pravne i običajne zapreke nisu ometale ni „proevropske“ članove Vlade, ni predsednika Republike koji se protivustavno umešao u poduhvat, ni predsedavajućeg Saveta ministara EU (Dimitrije Rupel) da izvrše potpisivanje dokumenta. Štaviše, sve to dogodilo se u Luksemburgu, gde nije sedište Saveta ministara EU i gde nikada nije ni bilo.
Toj operaciji trebalo je da doprinese i poslanička grupa Srpske radikalne stranke, koja je bila pojedinačno najbrojnija u Skupštini. Upravo se to dogodilo na glasanju o Sporazumu. Dakle, poslanički klub DSS-a sa svojih 27 poslanika jedini je glasao protiv
Ako je protivpravno bio potpisan, SSP bio je konvalidiran skupštinskom ratifikacijom krajem septembra tekuće godine. To je vreme i mesto stvaranja nove (a stare) političke snage u Srbiji, koja će za samo četiri godine postati autokratski režim sa totalitarnim obeležjima i trajanjem ad infinitum.
Tadašnja demokratsko-socijalistička Vlada Srbije imala je dovoljnu skupštinsku većinu za ratifikaciju SSP. Ali, njoj je bilo izuzetno stalo da skupštinska većina bude što veća kako bi Uniji predstavila gotovo unisono raspoloženje Srbije u prihvatanju evropskih integracija. Toj operaciji trebalo je da doprinese i poslanička grupa Srpske radikalne stranke, koja je bila pojedinačno najbrojnija u Skupštini. Upravo se to dogodilo na glasanju o Sporazumu. Dakle, poslanički klub DSS-a sa svojih 27 poslanika jedini je glasao protiv. Te večeri, Srbija je izabrala svoju evropsku stranputicu, ipak na nekako čudan način. Za tu cestu glasalo je kompletno radikalsko poslaničko telo, do tada zakleti protivnik evropskih integracija. Ali, dogodila se i čudna okolnost da je SSP bio neposredno primenljiv samo za jednu stranu – Srbiju, ne i za bogatog domaćina – EU, koja je počela da ga primenjuje tek pet godina kasnije, kada je i poslednja država članica EU ratifikovala ovaj sporazum.
Činjenica da je šef poslaničke grupe SRS izmanipulisao radikalske poslanike ne menja ništa na utvrđenom smeru događaja. On i grupa njegovih poslaničkih pučista iste večeri izbačeni su iz stranke na osnovu odluke njene Otadžbinske uprave, tj. stranačkog šefa direktno iz pritvorske jedinice Haškog trubunala. Ništa za to, obrazovana je nova poslanička grupa Napred Srbijo koja će postati nukleus potonjeg većeg puča – zaposedanja vlasti u Srbiji i gušenja svih institucija i političkih sloboda u zemlji. Ukratko, pomenuti poslanički klub prerastao je u političku stranku, koja je prikupila gotovo celokupno biračko telo nekada moćne Radikalne stranke, pobedila na izborima 2012. godine i ekspresno zadobila simpatije Evropske unije.
Tako nekako odvijalo se kretanje ove dve grupe uslova – neformalnih i formalnih, samo u međusobno suprotnim pravcima: što je predaja KiM više napredovala to je tema o demokratskom i pravanodržavnom konsolidovanju zemlje išla silaznom putanjom.
Ko tada nije primetio radikalne promene u politici proširenja EU, neće nikada. Njeni politički delatnici u više mandata od 2009. nadalje, opsesivno su u Srbiji tragali za političkom grupacijom i njenom čeonom personom koja će biti u stanju da albanskim separatistima preda Kosovo i Metohiju. Kada su ih konačno dobili, dakle 2012. godine, nisu imali nikakav problem da preokrenu prioritete politike uslovljava Srbije u prosesu pridruživanja i pristupanja EU. Superiorni uslov bila je predaja KiM, a ukoliko bi se ispunjavali i drugi, formalno poznati uslovi, utoliko bolje. Tako nekako odvijalo se kretanje ove dve grupe uslova – neformalnih i formalnih, samo u međusobno suprotnim pravcima: što je predaja KiM više napredovala to je tema o demokratskom i pravanodržavnom konsolidovanju zemlje išla silaznom putanjom.
EU nije marila zbog toga, između ostalog i usled pritiska jednog važnog razloga. Bilo je to vreme razornog delovanja ekonomske i opšte krize u Uniji, gde je pod pritiskom antikriznih mera, u velikoj meri pravno sumnjivih, došlo do faktičkih političkih promena u sistemu odlučivanja. On je spontano zadobio odlike centralizacije i nejednakosti, što je ishodilo izdizanjem Nemačke, najpre kao prve među jednakim, a potom kao prve iznad svih država članica. Otuda i specifična težina nemačke Demohrišćanske stranke u delovanju ENP kao već dugo najjače poslaničke grupacije u EP. Imajući tu okolnost u vidu, ENP kao evropska asocijacija ideološki srodnih stranaka raspolaže i pretežnim uticajem u organima sa političkom i izvršnom snagom delovanja u EU – Evropskom savetu, Komisiji i Savetu ministara, i odatle povlači ne samo specifičnu težinu nego i konkretnu političku moć.
U svetlu tog iskustva, danas možemo da odgovorimo na pitanje postavljeno na početku ovog članka – odkud Srpskoj naprednoj stranci status pridruženog člana Evropske narodne partije? Odgovor je – otud što joj je tamo mesto
Sada, kada je vest o razornom delovanju SNS-a po celoj Srbiji konačno stigla i u EU, karte tamošnjih političkih aktera raspoređuju se po internim političkim podelama. Sve stranačke asocijacije i parlamentarne grupacije svoju pažnju i svoju odgovornost usmeravaju ka ENP, da ona kao domaćin SNS-u sredi te svima nelagodne prilike. Kao da ENP drži čarobni štapić u ruci. Pošto je ona već preuzela obavezu izricanja kazne, na njoj je posao odmeravanja. To je već stvar visoke odgovornosti. Za veliku ulogu koju je SNS preuzela u evropskim integracijama Srbije – predaja Kosova i Metohije, rasprodaja rudnog bogatstva na veresiju, otvorena vrata za uvoz visoko subvencionisanih poljoprivrednih proizvoda, prodaja municije Ukrajini, suzbijanje privrednih, energetskih i kulturnih veza sa Rusijom, pacifikacija opštedruštvenog bunta protiv režima, utapanje nacionalnog identiteta u bezlični „zapadni Balkan“ i za mnogošta drugo, zaslužna je zajednička politika cele EU i SNS na čelu sa njenim vođom lično. Kako sada u svetlu dileme o kazni za SNS tretirati gotovo idealan odnos koji je zvanična Srbija uspostavila sa EU u poslednjih trinaest godina. Zar rizikovati moguću eliminaciju SNS-a bez pripreme alternative koja će je zameniti. Za sada se ne vidi tako idealan partner kao što je SNS. I zato ne treba prenagljivati, već solidarno razumeti odgovornost koja stoji pred ENP.
Svojevremeno (2012. godine) Demokratska stranka Srbije izašla je iz Evropske narodne partije kada je shvatila da joj tamo nije mesto. U svetlu tog iskustva, danas možemo da odgovorimo na pitanje postavljeno na početku ovog članka – odkud Srpskoj naprednoj stranci status pridruženog člana Evropske narodne partije? Odgovor je – otud što joj je tamo mesto.
