Nesumnjivo je da je termin Šiptar (prid. šiptarski) u etničkom značenju veoma stare upotrebe u Srba, objedinjujući teritorijalno (suprotno nekim novijim tvrdnjama) i glavninu stanovništva iz oblasti koja se danas naziva državom Albanijom i delove manje‑više istorodnog stanovništva iz pojedinih susednih oblasti u Crnoj Gori, Srbiji, Makedoniji i Grčkoj.
U vezi s tim, Srbima se u nedostatku jasnih argumenata podmeće i domišljena, lažna teza o navodno pogrdnom značenju termina Šiptar, iako su u srpskom jeziku kao nesumnjivo pogrdni izdvojeni drugi oblici, tj. izvedenice od ove reči (npr. Šipac, Šiptarela i dr.). Time se srpski narod žigoše kao „politički nekorektan“, pa unekoliko i necivilizovan.
Tako, ne treba mnogo mudrosti kako bi se zaključilo da je i termin Albanac u etničkom značenju lansiran s političkim predumišljajem da (za početak terminološki) objedini Šiptare iz Crne Gore, Srbije, Makedonije i Grčke oko Albanije kao svoje matice, te da se on susednim narodima (ne‑Šiptarima) nametne s pozicija velikoalbanske ideologije, tj. političkog projekta Velike Albanije.
Ko, dakle, drži do tradicije u srpskom narodu, ali i u srpskoj nauci i kulturi, ko jasno prepoznaje i svoj nacionalni identitet i identitet kulture kojoj pripada, on neće olako učestvovati u nasilju nad svojim jezikom, koje, svakako ne slučajno, ovih decenija vrhuni u srpskom društvu, obilato finansijski i svakojako drugačije podržanom izvana (isp. npr. slučaj nametnute tzv. feminizacije jezika). U tom svetlu, on neće napuštati ni izvornu terminologiju, koja je zajedno sa srpskim jezikom na svojevrstan način i deo srpske nematerijalne kulturne baštine.
AUTOR: Prvoslav Radić
Kratak uvod u problem
Već duže vreme na srpskoj jezičkoj sceni vlada neujednačenost u pogledu terminološkog predstavljanja jednog broja kulturno‑povesnih i društvenopolitičkih pojmova. Tako je i u vezi s imenovanjem južnobalkanskog naroda naseljenog pretežno u Albaniji, ali i u susednim zemljama, koji se vekovima među Srbima različito naziva. Reč je o leksemama (etnicima, etnonazivima) Škipetari, Šiptari, Arnauti, Arbanasi, Arbanezi, Arbanci, Albanci, Albanesci, i dr., među kojima su uglavnom opstala dva, mada ne potpuno sinonimna oblika – Šiptari i Albanci. Bez želje da se ovde šire pozabavim hronologijom nastanka i upotrebe ovih termina, kao i da se osvrnem na različite stavove s različitih strana o njihovom poreklu i značenju, usredsrediću se na poslednja dva, sučeljavajući ih međusobno.
Etnonimi u sociolingvističkom svetlu
Nesumnjivo je da je termin Šiptar (prid. šiptarski) u etničkom značenju veoma stare upotrebe u Srba, objedinjujući teritorijalno (suprotno nekim novijim tvrdnjama) i glavninu stanovništva iz oblasti koja se danas naziva državom Albanijom i delove manje‑više istorodnog stanovništva iz pojedinih susednih oblasti u Crnoj Gori, Srbiji, Makedoniji i Grčkoj (v. npr. Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, 1, SAN, Beograd 1959, Albanac; Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, 6, RMS, Novi Sad 1976, Šiptari). On je, zato, lako preovladao u srpskom narodu sačuvavši i snažnu tradicionalnu nit svoje upotrebe. To potvrđuje i jedan broj viđenijih srpskih naučnika iz prošlosti i sadašnjosti (M. Budimir, S. Zečević, R. Ljušić, D. Petrović i dr.), čija su istraživanja usmeravana i prema ovom balkanskom narodu, i u čijim radovima je ovaj narod imenovan upravo na taj način, – kao Šiptari. Naravno, kako pomenuh, kroz povest je za ovaj narod u srpskom jeziku bilo i drugih termina na raspolaganju, no viđenijih srpskih naučnika koji su u etničkom (nacionalnom) smislu koristili oblik Albanac (prid. albanski) u prošlosti izgleda nije bilo (isp. 3). Na drugoj strani, termin Albanac je svoje značenje u srpskom jeziku vezao za državu Albaniju (osn. 1912), te šiptarsko, ali i drugo stanovništvo (npr. Grke, Srbe, Arumune) koje u toj državi živi. Srbima se, međutim, poslednjih decenija snažno natura termin Albanac – i u jednom (etničkom) i u drugom (državnom) značenju, po modelu svojevrsne zamene teza, upravo gotovo suprotno od tradicionalne upotrebe termina Šiptar (za oba značenja) u srpskom jeziku.
U vezi s tim, Srbima se u nedostatku jasnih argumenata podmeće i domišljena, lažna teza o navodno pogrdnom značenju termina Šiptar, iako su u srpskom jeziku kao nesumnjivo pogrdni izdvojeni drugi oblici, tj. izvedenice od ove reči (npr. Šipac, Šiptarela i dr.). Time se srpski narod žigoše kao „politički nekorektan“, pa unekoliko i necivilizovan. Zanimljivo je da je ovaj termin viđen kao „pogrdan“ baš u srpskom jeziku i susednim južnoslovenskim varijetetima, dakle u oblastima prema kojima Šiptari (uz pomoć svojih stranih mentora) već tradicionalno imaju teritorijalne ili druge zahteve. A vredna je pažnje i hronologija nastanka i razvoja ove navodno pogrdne konotacije u Srba – uglavnom, izgleda, od vremena prvih znakova raspada SFR Jugoslavije i snažne obnove tzv. velikoalbanske ideje među Šiptarima, što dovoljno govori o pogrdnom značenju kao podmetnutom. Sam pristup po kojem je termin Šiptar pogrdan samo u srpskim (odn. južnoslovenskim) ustima oštricu zamerki zapravo okreće prema šiptarskoj strani, koja na ovako grub način rasno diskriminiše svoje najbliže slovensko susedstvo, i to ono koje je u kontaktnim etničkim zonama krvno prilično dobro povezano i izmešano s njom (isp. npr. P. Radić, https://borbazaistinu.rs/beleske-o-etnickom-identitetu-kosmetskih-siptara/). Uostalom, koliko je teza o pogrdnom („politički nekorektnom“) nazivu Šiptar politički izlažirana najbolje svedoči činjenica da i sami Šiptari upravo ovim oblikom – Shqipëtar, naravno, u fonetski izvornijoj formi nego što je srpska (isp. i srp. varijantu Šiftar), ponosno obeležavaju etnički i sebe i svoje sunarodnike. Ta izvornost oblika, naravno, ne mora biti ključni argument za srpsku stranu, jer Srbi neke narode, npr. Grke i Nemce, ne imenuju onako kako sami ti narodi sebe imenuju.
Ako termin Šiptar u pojedinim značenjskim kontekstima u srpskoj jezičkoj upotrebi i ima ponešto od negativne konotacije, to se može pripisati samoj prirodi socijalnoga konteksta, na različite načine obeležavanog kroz teška povesna vremena za oba naroda. Uostalom, toga svakako nema manje u šiptarskom jeziku kada je reč o terminu Srbin (prid. srpski) (ne računajući tamošnje pogrd. oblike poput Škija, Kaurin i dr.), pa, najzad, i u samom današnjem evro‑američkom korišćenju toga termina, što kontinuirano podgrevaju brojni zapadnjački filmovi o (i sa) Srbima kao negativcima. A Srbi svakako neće tražiti da im Evropljani i Amerikanci zbog toga promene nacionalno ime (koliko god bi možda pojedini tamošnji centri u svom zahuktalom inženjeringu i to priželjkivali). Kao što ni Nemci neće zahtevati da ih Srbi drukčije imenuju, iako ih Srbi po sopstvenoj (slovenskoj) tradiciji imenuju oblikom koji prema osnovnoj verziji znači ʼnemi, mutavi ljudi, mutavciʼ (tj. nerazumljivi Srbima), jer je leksikalizacija poodavno učinila svoje i jedan ovakav etnonim, kao i mnoge druge jezičke oblike, napravila stilsko‑semantički neutralnim.
Terminologija između nauke i politike
Šta je onda u pozadini ove halabuke oko termina Šiptar u srpskom jeziku? Ponešto smo od odgovora na to pitanje natuknuli, ali da bismo nešto šire odgovorili treba znati da je, pored ostalog, i terminologija ove vrste poodavno važno geopolitičko i strateško sredstvo velikih sila, naročito Zapada, u delovanju na oblasti koje one teže podvesti pod svoju političku kontrolu i dominaciju. Upravo je terminologija često prethodnica u nacionalnom, jezičkom, te i svakom drugom inženjeringu ciljanih oblasti, u nametanju tuđeg pogleda na svet, u iscrtavanju novih političkih i kulturnih granica, i ko zna čega sve još. Podsetimo se samo nekih nama poznatih, što starih što novih termina kao Srbo‑Hrvat, Jugosloven, Musliman, Bošnjak (u nacionalnoj sferi); srpskohrvatski jezik, bosanski jezik, štokavsko narečje, torlački dijalekat (lingvistika); Narodnooslobodilačka borba, Oslobodilačka vojska Kosova, NATO intervencija; Dan Evrope, Parada ponosa (pokreti i manifestacije); Sandžak, Zapadni Balkan, Preševska dolina, u šta se uključuju i svojevrsne morfološke prerade (navodno benigna oblička skraćenja ili proširenja), kao u primerima Bosna, Kosovo; Severna Makedonija (polit. geografija) i dr. (Nisu daleko od ovoga ni drugi ideološki ili ideologizovani termini poput rodna ravnopravnost, evropske vrednosti itd.) Terminima ove vrste, svojevrsnim okupacionim sredstvima, često je glavni cilj da politički i svakojako drugačije podjarme i (pre)oblikuju i teritoriju i kulturnu baštinu određenih naroda i etničkih grupa, pa najzad i samu njihovu svest, obično radeći za jedne, a protiv drugih i obrnuto, no svakako ne u interesima ovih naroda. Prisetimo se samo lamentiranja Zapada nad svojom sopstvenom „greškom“ (R. Holbruk) zato što je u Dejtonu prihvatio postojanje Republike Srpske pod tim nazivom. (Jer, Zapad je ubrzo razumeo da je ovim sporazumom posle toliko vekova srpsko ime kroz jedan državoidni entitet na velika vrata vraćeno u Bosnu i Hercegovinu, upravo pod zapadnjačkom dirigencijom.) Osvestimo, najzad, i činjenicu da Englezi, za njima Amerikanci i drugi angloamerički narodi, srpski jezik (i ne samo jezik) svakako ne imenuju slučajno kao srbijanski („Serbian“), svodeći ga, dakle, na granice Srbije, odnosno nekadašnjeg Beogradskoga pašaluka. To, začudo, protivnike termina srbijanski u nas (koji ga odbacuju jer je navodno pogrdan) u ovom slučaju uopšte ne uzbuđuje.
Tako, ne treba mnogo mudrosti kako bi se zaključilo da je i termin Albanac u etničkom značenju lansiran s političkim predumišljajem da (za početak terminološki) objedini Šiptare iz Crne Gore, Srbije, Makedonije i Grčke oko Albanije kao svoje matice, te da se on susednim narodima (ne‑Šiptarima) nametne s pozicija velikoalbanske ideologije, tj. političkog projekta Velike Albanije. A njeno stvaranje, zapravo, i posmatramo pred sobom, uz obilatu podršku njenih mentora. (U tom smislu se okupljanje oko imena Shqipëria ʼAlbanijaʼ verovatno smatralo politički mnogo manje isplativim.) To znači da se termin Albanac u etničkom značenju, nametnut poslednjih decenija Srbima, našao u službi podrivanja srpskih nacionalnih interesa, i nije čudno što ga kod kompetentih srpskih autora nema. Još je M. Moskovljević (1884–1968), istaknuti srpski lingvista i leksikograf, sredinom prošloga veka u jednom radu potvrdio u srpskom jeziku uspostavljenu razliku između etničkog značenja Šiptar (i zvanično prihvaćenog u tadašnjoj FNR Jugoslaviji) i državnog značenja Albanac, zabeleživši, pritom, i podatak da „u celokupnoj leksičkoj građi Instituta za srpski jezik SAN nema ni jedne potvrde za Albanac, albanski“ (Pogrešna upotreba nekih naziva, Naš jezik, IX/5–6, Beograd 1958, 155–156). Moskovljević je prilog objavio u časopisu koji je uređivao njegov profesor A. Belić, jugoslovenski orijentisan intelektualac i kao takav, uz dodatak nekih svojih ličnih sposobnosti, podoban da bude predsednik i te (komunističke) i pređašnje (monarhističke) akademije nauka. Ocenjujući samo koju godinu kasnije prvi tom Rečnika SAN (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, Beograd 1959), čiji je početak (i nastavak) izdavanja nesrećnom sudbinom pao u ruke jugoslovensko‑komunističke klike, Moskovljević ocenjuje kao „grubu pogrešku“ to što se Albanac u Rečniku definiše i kao ʼpripadnik albanske (arbanaske, šiptarske) narodnostiʼ (O Rečniku Srpske akademije nauka, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 11, Novi Sad 1963, 249–250). Glavni urednik rečnika je takođe bio A. Belić, dakle isti onaj koji je koju godinu ranije, kao urednik Našeg jezika, prihvatio Moskovljevićev rad o i nadaljoj potrebi jasnog međusobnog razlikovanja termina Šiptar i Albanac.
Akad. Belić, s večito istančanim njuhom za nadolazeća politička vremena, očito je već tada znao mnogo više od svoga mlađeg saradnika Moskovljevića, makar se i sam Moskovljević nalazio među ostalim urednicima pomenutog rečničkog toma. Moskovljević se, doduše, zbog ovoga poslednjeg i još koječega „nepodobnoga“ u svome naučnom radu neće dobro provesti kod komunističke vlasti, te će i na njega, kao i na mnoge srpske velikane, komunisti baciti Damnatio memoriae („prokletstvo zaborava“), koje traje gotovo do danas. (Ako je za utehu, neće izgleda mnogo bolju sudbinu dočekati ni politički kompromitovani Rečnik SANU.) A ta Belićeva intervencija u Rečniku SAN, da se ponovo osvrnem na hronologiju (isp. 2), pada približno u ono vreme kada je KPJ na čelu s jugoslovenskim predsednikom J. Brozom (hrvatskim komunistom i revnosnim austrijskim kaplarom sa drinskoga ratišta iz Prvog svetskog rata) nakon odustajanja od ideje da se Kosovo i Metohija preda Albaniji, kao utešnu ulogu zdušno prihvatila rad na izmeni etničkoga sastava Kosova i Metohije na korist tamošnjih Šiptara, a na štetu Srba, starosedelaca. To će rezultovati i brisanjem hrišćansko‑pravoslavne odredbe Metohija (gr. porekla) iz naziva ove južne srbijanske pokrajine. U tom, dakle, svetlu treba posmatrati i širenje termina Albanac na štetu navodno pogrdnog Šiptar, iako je ovaj poslednji oblik i sam Broz, pre svoga političkog „prosvetljenja“, koristio. Istom tom utabanom stazom ovde će nastaviti da se kreću i potonji okupatori, što s protokom vremena, ako ništa drugo, sve bolje otkriva prirodu i mehanizme komunističke vladavine nad srpskim narodom, duboko prožete i diktatima zapadnih neprijatelja srpskih.
O (srpskom) mogućem rešenju
Ko, dakle, drži do tradicije u srpskom narodu, ali i u srpskoj nauci i kulturi, ko jasno prepoznaje i svoj nacionalni identitet i identitet kulture kojoj pripada, on neće olako učestvovati u nasilju nad svojim jezikom, koje, svakako ne slučajno, ovih decenija vrhuni u srpskom društvu, obilato finansijski i svakojako drugačije podržanom izvana (isp. npr. slučaj nametnute tzv. feminizacije jezika). U tom svetlu, on neće napuštati ni izvornu terminologiju, koja je zajedno sa srpskim jezikom na svojevrstan način i deo srpske nematerijalne kulturne baštine. I neće olako slediti stare bečko‑vatikanske i berlinske geopolitičke mape (negovane dobrano i od strane KPJ), koje se već dva veka uporno nameću srpskoj nauci i kulturi, sada već i od strane novostasalih tutora. Tako, na primer, naši urednici i novinari trebalo bi kao srpski intelektualci i profesionalci da odbiju prenositi u svet dvosmislen i nejasan jezički izraz „kosovski Albanci“ (pa i „Albanci na Kosovu“), jer ova etnička grupa postoji taman koliko i „dalmatinski Srbijanci“. Uostalom, ni za nju nema potvrda u normativnim priručnicima srpskog jezika. U istom smislu, ne treba, na primer, izveštavati o „većini u SO S. K. Mitrovica koju čine Albanci“, ili o „Albancima koji kod Kuršumlije pucaju na srpske [tj. srbijanske] policajce“, te o „albanskom separatizmu“ na Kosovu i Metohiji, o tamošnjim „albanskim teroristima“ i „albanskim policajcima“, o nedavnom bojkotu tamošnjih „albanskih izbora“, o „albanskoj većini u Preševu“, i sl. Jer, na Albaniju i Albance ne mogu se odnositi ovakvi izveštaji i konstatacije vezane za Kosovo i Metohiju, pa bi, najzad, bilo pogrešno i nesmotreno upotrebom termina Albanci i albanski u etničkom značenju nasedati na još jednu prevaru i činiti štetu i samim srbijansko‑albanskim susedskim odnosima.
Zato se s profesionalnoga stanovišta naši urednici i novinari treba da opredele za neki od oblika (npr. za tradicionalni Šiptar, šiptarski) čija upotreba neće štetiti srpskim nacionalnim interesima, za naziv koji neće u svet slati (i našu) zamućenu i pogrešnu sliku o rasprostranjenosti Albanije, – i koji neće otkrivati praznine u našem mentalnom ustrojstvu, našoj samosvesti i intelektualnom dometu. Pa, najzad (iako to ne bi smelo doći na kraj), ni u našoj sposobnosti da se u sopstvenom kulturnom miljeu oslanjamo na sopstvene rečnike i normativne gramatike. Jer, oni, kako god tumačili leksički odnos Šiptar : Albanac, – etnonim Šiptar ne ocenjuju pogrdnim, tj. pejorativnim, podrugljivim i sl., pa ni kao „politički nekorektan“ (isp. npr. Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, 6, MS, Novi Sad 1976; Rečnik srpskoga jezika (ur. M. Nikolić), MS, Novi Sad 2007; P. Piper, I. Klajn, Normativna gramatika srpskog jezika, MS, Novi Sad 2014, 224, 225; M. Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd 2002; I. Klajn. M. Šipka, Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Beograd 2008). Otuda se opravdano postavlja pitanje: A čijih se to rečnika i gramatika zapravo mi držimo (ako se ikakvih uopšte i držimo) u prihvatanju teze o, navodno, pogrdnom značenju naziva Šiptar, i koji nam to normativni priručnici nalažu da termin Šiptari isključujemo iz upotrebe i automatski ga zamenjujemo terminom Albanci? Dakle, po čijim nalozima (i dalje) izvitoperujemo i sopstveni jezik i njegovim posredstvom sopstveni pogled na svet?
Olakim i nepromišljenim prihvatanjem tuđih termina i saveta vezanih za njihov sadržaj lako se možemo svrstati u neprijatelje sopstvenog naroda, njegove kulture i njegove svakovrsne baštine, a da to gotovo i ne primetimo. Srpski je narod, prihvatajući u poslednja dva veka, svesno ili nesvesno, znatan broj takvih termina, od kojih sam neke pomenuo, zdušno pripomogao (ili i dalje pripomaže) nepovratnom gubljenju svog identiteta na mnogim svojim etničkim staništima. Takvim se terminima često i danas organizovano podriva stav srpskoga javnog mnenja i posredno utiče i na srpsku nauku, pa nije čudo što je nedavno iz jedne ambasade u Srbiji u srbijanske medije novinarima stiglo i svojevrsno uputstvo o tome kojom terminologijom treba izveštavati o rusko‑ukrajinskom sukobu. Zato se danas čini neverovatnim, pa pomalo i paradoksalnim da je racionalistički princip iskazan krilaticom „pravilno nazvati znači pravilno razumeti“, koji se negovao na Balkanu još od antike, – odvajkada bio dobro poznat i srpskim intelektualcima, kako već srednjovekovnim isihastima (npr. K. Filozofu), tako srpskim rodonačelnicima novijih vremena (D. Obradoviću, V. Karadžiću i dr.).
