Još decembra 2015, tadašnji premijer Vučić, i ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov, sastali su se u vili ,,Bokeljka’’, na marginama 22. Ministarskog samita OEBS-a, koji se održao u Beogradu. Vučić je veoma jasno poručio Lavrovu: „Srbija nikada nije zabila nož u leđa Rusiji“. Rusija to ceni i uvek obavesti Vučića kad se sprema „novi Majdan“ u Srbiji.
Povodom finala krize oko NIS-a, neko se može setiti i spekulacija ruskog TASS-a iz avgusta ove godine kad je ovaj uticajni ruski medij objavio da premijer Srbije (Đuro Macut) planira da izbaci iz vlade proruske političare posle čega više neće moći da blokira antiruske sankcije.
Iako i drugi entiteti nastali iz Titove države koriste veze i sentimente iz Pokreta nesvrstanih, samo Srbija istinski ovaj Pokret smatra kao svoje geopolitičko nasleđe. Kao još jedan potporni stub otklona od Zapada.
Tito je ipak umro na vreme. Da je bio mlađi, pa nekim slučajem na vlasti dočekao pad Berlinskog zida, teško da bi prošao baš kao Čaušesku (iako bi bilo tih zahteva), ali ne bi prošao ni mnogo bolje od Todora Živkova. Možda bi završio i u kućnom pritvoru.
autor teksta:Zoran Panović
,,Dugo ste čekali, počnite!“ Ovako je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, 24. novembra 2013. putem video linka iz Palate ,,Srbija”, dao znak za početak izgradnje ,,Južnog toka” kroz Srbiju. Zavarivanjem prvog spoja cevi na gasovodu u Šajkašu kod Novog Sada svečano je najavljena budućnost koja će Srbiji obezbediti energetsku sigurnost. NIS je i prodat 2008. po ,,povoljnoj’’ ceni Rusima i zbog ,,Južnog toka’’ i zbog ruske odbrane srpskih interesa u vezi sa Kosovom u Ujedinjenim nacijama i gde god se može.
Iz novembra te 2013. Tomislav Nikolić teško da je mogao zamisliti energetsku nesigurnost Srbije 2025. te da će na slavu Đurđic te godine, takođe novembra, na istom mestu – Palati ,,Srbija’’ (zgradi bivšeg Saveznog izvršnog veća – Vlade SFRJ), biti održana proširena sednica Vlade sa temom sudbine NIS-a, odnosno odlaska Rusa iz vlasništva ove kompanije. Dan ranije iz Predsedništva je najavljeno da će Vučić, na poziv premijera Đura Macuta, prisustvovati sednici Vlade u Palati „Srbija“ što naravno ne znači da je Macut mogao i da ne pozove Vučića.
Na vanrednoj sednici Vlade, na Đurđic, iako je bila proširena, zjapeći se osetila praznina – da nema u proširenom sastavu kao podrške patrijarha Porfirija, da nema Milorada Dodika i da nema glasa Aleksandra Vulina koji valjda najbolje zna šta Rusi nameravaju, odnosno koliki je zaista srpski manevar u odnosu prema ruskom partneru.
Da zaista ima srpske sloge i pravog srpskog jedinstva, Macut je mogao na sednicu da pozove i Vojislava Koštunicu, Borisa Tadića i Velimira Ilića, pa da i oni kažu koju o prodaji NIS-a Rusima za njihova vakta. I pomognu predlozima. Šteta što više ne postoje G17 Plus i LDP, jer bi prisustvo proširenoj sednici Vlade Mlađana Dinkića i Čedomira Jovanovića (da je Macut mogao da ih pozove) – političara i njihovih partija koje su se protivile prodaji NIS-a (mada su se poslanici G17 drugačije ponašali na glasanju u Skupštini), moglo doprineti mogućnosti da se na toj sednici pokuša potražiti neka vrsta katarze, odnosno odgovora gde ova zemlja zaista želi da ide i kom delu svetu da pripada. Bez toga sva uveravanja koja je od Vučića i kolege Marka Đurića dobio ministar spoljnih poslova Nemačke Johan Vadeful – da je Srbija jasno okrenuta putu ka Evropskoj uniji – deluju formalno. Ako je nemački šef diplomatije izjavio da će Srbija na izborima odlučiti kojim će putem ići i da nema sumnje da će to biti omogućeno, to znači da trenutno ne postoji dvotrećinski konsenzus u Srbiji za EU koji je postojao kad su se naprednjaci dočepali vlasti. Iako bi se po programima partija i bitnih aktera na sceni to moglo naivno zaključiti.
No dobro. Bili su Porfirije i Dodik i na mnogo manje bitnim ceremonijama gde se insistiralo na takozvanom nacionalnom jedinstvu pred velikim izazovima. Ovoga puta, i to na Đurđic, srpski narod je ostao uskraćen za njihovo mišljenje. Ako su mogli da imaju mišljenje o „obojenoj revoluciji“ u Srbiji, mogli su i o sidbini NIS-a. Bar dobro poznaju Ruse. Istog dana, međutim, tokom liturgije sa arhijerejima iz Gruzije u crkvi na beogradskoj Staroj Bežaniji, poglavar Srpske pravoslavne crkve ogolio je duhovne zamke savremenog čoveka, upozorio na strasti koje razaraju slobodu i jasno poručio šta je smisao vere. Ni između redova ove relativno hermetične teološke tematike nije se dalo naslutiti šta će biti u odnosima sa Rusima. Cinici kažu da se Vučić nedavno sreo sa Dodikom da traži da mu ovaj pomogne u kontaktu sa Amerikancima. Sad verovatno Macut nije ni zvao Dodika. Kao ni Porfirija.
Pa samo mesečak dana ranije, obraćajući se zvanicama na osnivačkoj skupštini Ruskog istorijskog društva, Aleksandar Vulin, saborac i jedan od najuticajnih ideologa Vučićevog režima, rekao je da je Srbija jedina zemlja van granica bivšeg Sovjetskog Saveza u kojoj je Rusko istorijsko društvo, sa jakim vezama u Kremlju, otvorilo ogranak. Ne bi se nagađalo šta su prave poruke pseudodogađaja iz Palate „Srbija“ da se tamo pojavio Vulin i ponovio ono što je rekao početkom ovog novembra kao predsednik Nadzornog odbora „Srbijagasa“ u intervjuu za ruske „RIA Novosti“: „Ništa ne sme biti učinjeno bez dogovora i saglasnosti sa Ruskom Federacijom. Sve će to proći, a Srbija i Rusija će nastaviti da postoje. Ne smemo sebi dozvoliti da zbog nedostatka benzina izgubimo svoju istoriju i svoju budućnost“. To bi zaista bio test i za građane Srbije koji formalno većinski podržavaju Putina. Što potvrđuju u kontinuitetu i istraživanja Demostata. Nisu svi koji su protiv Vučića i protiv Putina.
Ima ona scena u roud-muviju ,,Povratak otpisanih’’ kad partizanska grupa preobučena u nedićevce sa lažnim Nedićevim ministrom Jovićem (Pavle Vuisić) stiže u Ralju da popravi kola, pa tamošnji nedićevci očekuju da im se ministar obrati, a on im kaže: „Bila je Srbija i u težim situacijama“. Baš to je mogla da kaže i ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović, nakon što je uoči vanredne sednice vlade saopštila da Sjedinjene Američke Države nisu odobrile zahtev da se Naftnoj industriji Srbije produži licenca za rad i da Amerikanci traže potpuni izlazak Rusije iz vlasništva nad tom kompanijom. Ministarka je u dramatizaciji predstojeće sednice i prisustva predsednika Vučića poručila da slede možda neke od najtežih odluka u našoj istoriji. Ma koliko bilo nezgodno, da li bi te teške odluke bile baš teške kao raskid sa Sovjetima 1948? Jer, Vučić je vrlo jasno, čak zavetno, izjavio 2019: „Nikad više četdeset osma!“ Proširenoj sednici Macutove Vlade prisustvovao je i načelnik Generalštaba Vojske Srbije, Milan Mojsilović, dobio je uveravanja od Vučića da će vojni avioni imati goriva da lete. Ali, ovo ipak nije situacija kao 1948. kad se Titova država graničila sa sovjetskim satelitskim državama i kad se puškaralo na granicama.
Da su na sednici Vlade (kao gosti) bili Porfirije, Dodik (po mogućstvu onaj pre nagodbe sa Amerikancima) i da je Vulin rekao ono što inače govori, možda bi se čulo i „ruska braća“. Ovako se čulo samo „ruski prijatelji“. Ministar finansija Siniša Mali, poručio je na sednici Vlade Srbije o NIS-u da je Srbija imala dovoljno razumevanja prema „ruskim prijateljima“ i da je vreme da razmišljamo o sebi i preuzmemo stvari u svoje ruke. Da li je to Sinišino „ruski prijatelji“ bio njegov cinizam? Jer, čak i režimski mediji u Srbiju su to „ruski prijatelji“ stavljali pod navodnike, iako nisu ostale delove citata. Tek nije moglo da se čuje nešto nalik kako se Dragan Marković Palma nekada obraćao Vučiću – „k’o braća rođena“. Predsednik Vučić upotrebio je u obraćanju članovima vlade i ostalim prisutnima termin „moralni obziri“ (prema ruskim partnerima-prijateljima), ali i da Srbija mora da razmišlja o sebi, inače nam je sve ugroženo.
Vučićevi mediji nisu propustili priliku da podsete kako je sadašnja „prozapadna opozicija“ prodala NIS 2008. Rusima. Samo što ta odluka nikad ne bi bila tako čvrsta da je nije onda podržala sadašnja radikalska vlast. Tadašnja opozicija. To je slično kao miting „Kosovo je Srbija“ februara 2008. kao protest zbog priznavanja nelegalno proglašene nezavisnosti Kosova od strane SAD i niza drugih zapadnih zemalja. Tokom i nakon mitinga dogodilo se i više teških izgreda poput napada i paljenja ambasada i pljački prodavnica. Formalno taj miting je organizovala vlada Vojislava Koštunice, ali banku su držali Tomislav Nikolić i njegovi radikali, kao i Emir Kustuirica. A Vučić ima običaj da cinično podseti – šta ste radili kad je Kosovo progasilo nezavisnost, organizovali ste miting? Što je pitanje u rangu onoga šta su radikali radili kad je bila „Oluja“?
Još na početku 2008. LDP je upozoravala da Vlada Srbije „na skandalozan način“ namerava da pokloni Naftnu industriju Srbije Vladi Rusije i Vladimiru Putinu. LDP je ukazivala da se prodaja NIS-a ne može odigrati direktnom pogodbom, već isključivo tenderom. Prodaje se nešto opipljivo i kvalitetno za nešto što je mačka u džaku – ruska odbrana Kosova u ime Srbije, smatrali su u LDP. Te 2008. i tadašnji potpredsednik Vlade Srbije i ministar ekonomije, Mlađan Dinkić, kritikovao je prodaju NIS ruskom Gazpromu. Navodeći da je njega nazvao premijer Mirko Cvetković („što je vrlo korektno“) i predočio mu osnovne elemente ugovora, Dinkić je ponovio da NIS pod ovakvim uslovima nije trebalo prodavati. „Za Robne kuće („Beograd“) smo dobili 360 miliona evra, a za NIS, koji je najprofitabilnija kompanija, samo 400 miliona“, podsetio je tada Dinkić.
Pa i tadašnji guverner Narodne banke, Radovan Jelašić, 2007. je upozoravao građane da ne uzimaju kredite u švajcarskim francima i govorio: „Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji“. Drugi su bili nekad konteksti, ali evropski put je bio isti – formalan, između taljiganja i tavorenja, iza Tadićeve politike „četiri stuba“ (Moskva, Vašington, Brisel, Peking), krila se Koštuničina „vojna neutralnost“ kao eufemizam za prorusku poziciju, a što je sve Vučić preuzeo. Preuzeo je i kadrove LDP i G17 Plus, ali bez programa.
Sad Ana Brnabić tvrdi da neće biti nacionalizacije NIS-a: „Nismo u komunizmu, za nas je privatna svojina svetinja“. Kamo sreće da i po drugim pitanjima, kad su Krcun, Ranković, etatizam, i još ponešto u pitanju, nismo u komunizmu. E sad, pitanje je koliko su Rusi još u komunizmu, i na kojim temama. I za koga sve važi i u kom obimu rehabilitovana doktrina ograničenog suvereniteta Leonida Brežnjeva. Još decembra 2015, tadašnji premijer Vučić, i ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov, sastali su se u vili ,,Bokeljka’’, na marginama 22. Ministarskog samita OEBS-a, koji se održao u Beogradu. Vučić je veoma jasno poručio Lavrovu: „Srbija nikada nije zabila nož u leđa Rusiji“. Rusija to ceni i uvek obavesti Vučića kad se sprema „novi Majdan“ u Srbiji.
Povodom finala krize oko NIS-a, neko se može setiti i spekulacija ruskog TASS-a iz avgusta ove godine kad je ovaj uticajni ruski medij objavio da premijer Srbije (Đuro Macut) planira da izbaci iz vlade proruske političare posle čega više neće moći da blokira antiruske sankcije. Vučić je na spekulacije odgovorio da su sve to gluposti, da Srbija ne menja svoj stav, niti će menjati, da ne namerava da uvodi nikome sankcije. Interesantno je da su Rusi omogućili Vučiću da u njihovom drugom mediju – „Sputnjiku“, odgovori na spekulacije TASS-a. Inače, ruski sagovornici su bili istakli u spekulacijama da „predsednik Srbije Aleksandar Vučić u tom procesu ne učestvuje“.
Srbija i Ukrajina spremne su da potpišu memorandum o razumevanju u oblasti evropskih integracija, što će biti novi korak u jačanju bilateralne saradnje i parlamentarnih veza, izjavila je predsednica Narodne skupštine Srbije Ana Brnabić na konferenciji za novinare u Kijevu nakon ovonovembarskog sastanka sa predsednikom Vrhovne rade Ukrajine, Ruslanom Stefančukom. Tu vest preneo je i ruski TASS. Srpski lider Aleksandar Vučić i Volodimir Zelenski održavaju „odličnu komunikaciju“ i „u redovnom su kontaktu“, prenose ruski mediji. Koji dan kasnije Vučić je u Parizu posle sastanka sa Makronom izjavio: ,,Tri sata smo razgovarali o metrou, napretku ka EU, svim strateškim stvarima…“ Potpredsedniku Vlade i ministru policije Dačiću u toj intezivnoj diplomatiji zapala je Angola.
Sigurno da iskusni Dačić zna da je 1985. u Angoli Naftna industrija Srbije po prvi put ušla u koncesiju van granica države u eksploataciji naftnih nalazišta. Titov Pokret nesvrstanih koji je Jugoslavija utemeljila sa Egiptom i Indijom nije baš isto što i „globalni jug“ kome pripada „srpski svet“, ali nije to ni mnogo različito. Kad je 2021. u 97. godini preminuo Kenet Kaunda, prvi predsednik Zambije, koji je na čelu te zemlje bio 27 godina i nije krio suze na Titovoj sahrani, oni stariji setili su se parole iz vremena titoizma – „ko to hoće, ko to smije, rastavit nas od Zambije“. Angola je u titoističkom geouniverzumu bila tu negde. Dačić je kao izaslanik predsednika Vučića u Luandi prisustvovao centralnoj manifestaciji obeležavanja 50. godišnjice sticanja nacionalne nezavisnosti Angole. Došao je i Mesi da sa Argentinom odigra revijalnu utakmicu protiv domaćina. Dačić je istakao da je velika čast što su se predstavnici Angole setili Tita posle pola veka.
Faktički, Dačić je primio Orden časti Republike Angole kojim je predsednik te afričke države Žoao Manuel Laurenso posthumno odlikovao nekadašnjeg jugoslovenskog lidera Tita! Suštinski, isti orden mogao je da primi i Dačićev hrvatski pandan, potpredsednik Vlade Hrvatske i ministar unutrašnjih poslova Davor Božinović. Iako on od Dačića ima veće iskustvo u titoizmu (diplomirao je komunističku opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu – ONO i DSZ), sumnjamo da bi Božinović kao HDZ kadar sebi dopustio takav ideološki luksuz. Dačić može, jer zna da je njegov Tito Vučiću bitan ko Šapićev Draža. Iako i drugi entiteti nastali iz Titove države koriste veze i sentimente iz Pokreta nesvrstanih, samo Srbija istinski ovaj Pokret smatra kao svoje geopolitičko nasleđe. Kao još jedan potporni stub otklona od Zapada. I to je onaj „miris slobode“ koji je svojevremeno Vučić u Njujorku „punim plućima udisao“. To je ono što je nekadašni predsednik Jugoslovenske levice (JUL), Ljubiša Ristić, u ovim vremenima akcentovao kao „drugu fazu dekolonizacije“ koja traje u svetu i koju Srbija ne sme propustiti. Čak bi kao naslednica Jugoslavije trebalo da se stavi na čelo globalnog slobodarskog pokreta kao što je Titova Jugoslavija vodila Nesvrstane. Odnosno, Srbija bi trebalo da dobije mandat za to od velikih sila kako ga je dobila Titova Jugoslavija. Tu se traži ta nategnuta veza Tita, Miloševića i Vučića. Iako je po tom pitanju Vučić najviše realno dobacio kad su on, Edi Rama i Zoran Zaev ličili na Tita, Nehrua i Nasera Open Balkana, koji više niko i ne pominje.
Između (geo)politike kreiranja i vrdanja velika je razlika. Možda se iz Angole to bolje vidi.
Albanija ka Briselu politički ide ubrzano kao u fudbalu ka Mundijalu. Pre neki dan Albanija je otvorila poslednje poglavlje u pregovorima sa EU. Premijer Edi Rama kaže da mu je cilj – Albanija u EU do 2030.
E, sad, ima jedna moguća realna veza Tita i Dačića. Vratimo se u oktobar 2013. kad je u Beogradu preminula Titova udovica Jovanka Broz. Njoj su u poslednjim godinama života više mogli da pomognu Rasim Ljajić i Ivica Dačić nego Tito sa posthumnom harizmom kao neki pop star. Tito je ipak umro na vreme. Da je bio mlađi, pa nekim slučajem na vlasti dočekao pad Berlinskog zida, teško da bi prošao baš kao Čaušesku (iako bi bilo tih zahteva), ali ne bi prošao ni mnogo bolje od Todora Živkova. Možda bi završio i u kućnom pritvoru. E onda bi mu se, verovatno, kao i Jovaki, pri ruci našli neki Dačić i Rasim, verovatno.
I da, 18. novembar 2022, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije. Bratislav Gašić, sastao se sa ministrom unutrašnjih poslova Angole, Euženiom Sezarom Laborinjom, koji je istakao da njegova zemlja nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.
