Srbija će i u budućnosti najverovatnije imati odlične košarkaše. Međutim, nije izvesno da će se ovi individualni kvaliteti moći pretočiti u buduće uspehe reprezentacije, ako budemo izgubili košarkašku kulturu koja je do sada bilo jezgro naših uspeha
Kada se doživi tako veliki poraz, kao što je poraz naše reprezentacije od Finske u osmini finala ovogodišneg Evropskog prvenstva, obično svako pomisli da ima pravo da se pravi pametan. Sećam se tako, recimo, jednog nadobudnog novinara koji je svojevremeno, nakon katastrofe u Novom Sadu (poraz u četvrtfinalu EP od Francuske, 2005. godine) sugerisao tadašnjem našem selektoru Željku Obradoviću, da je u taktičkom smislu zastereo, na šta mu je Obradović vrlo jasno kazao da o taktici neće da priča, zato što taj novinar o taktici jednostavno nema pojma. Što je naravno, tačno.
Sa druge strane, međutim, postoji i jedna zanimljiva izjava Gordona Herberta, bivšeg nemačkog selektora, koji je kazao da kultura (tima) uvek pobeđuje taktiku, što je, takođe, tačno.
Kultura nekog tima je sve ono što se ne može izraziti statistikom: to su međusobni odnosi igrača, zatim odnos prema igri, simboličko mesto koje tim/reprezentacija zauzima u odnosu na druge timove ili reprezentacije, a koje zavisi ne samo od trenutnog kvaliteta, već i od rodoslova tima/reprezentacije.
Neke reprezentacije imaju svoju kulturu, ali te kulture nisu previše relevantne; neke, recimo, podrazumevaju da selektor reprezentacije ne mora da ima iskustva u vođenju košarkaških klubova, ako ima odgovarajuću partijsku knjižicu; neke podrazumevaju mogućnost da se siđe sa najnižeg mesta na pobedničkom postolju, ako im se ne dopada šampion.
Naša kultura
Srpska košarkaška reprezentacija, i pored ovog poraza, naravno, ima svoju košarkašku kulturu, koja je, uz Španiju, čini referentnom tačkom evropske košarke. Iako već 20 godina ne možemo da osvojimo zlato, mi se uvek nalazimo tu negde, oko vrha, sa osam medalja u 21. veku, koje smo osvajali na prvenstvima Evrope, svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama.
To dokazuju i komentari ljudi koji nam, po prirodi stvari, nisu baš previše naklonjeni. Na jednom od sajtova naišao sam tako na zanimljivu diskusiju dvojice ljudi od kojih je jedan, pod uticajem frustracija zbog neuspeha sopstvene košarkaške reprezentacije, kazao da su Srbi odnedavno nešto u košarci, na šta mu je njegov sunarodnik uzvratio da smo mi nešto u košarci još od vremena kada su nam skinuli sankcije – dakle, od 1995. godine (a bili smo nešto u košarci i pre, u nekadašnjoj zajedničkoj državi).
Biti referentna tačka evropske košarke znači otprilike ovo: bez obzira kako će Turska proći na ovom EP, neki turski igrač će moći da svojim sinovima ili unucima kaže da je na evropskom prvenstvu dobio srpsku košarkašku reprezentaciju, jer već i to nešto znači. Zato sve evropske reprezentacije, a posebno one koje nisu u samom vrhu, utakmicu protiv Srbije doživljavaju kao posebnu utakmicu. Neretko se dešava da je stepen psihičkog trošenja naših protivnika toliko velik, da posle toga, praktično, više ne mogu da igraju: primer za to je Italija, koja nas je dobila u nekoliko poslednjih utakmica, ali nijednu od tih pobeda nije pretvorila u medalju.
Upravo zbog statusa košarkaške velesile, za Srbe je u košarci smisleno samo zlato. To, naravno, zvuči isključivo, pa čak i surovo, ali to je cena igranja za najveće reprezentacije sveta, a igrati za srpsku košarkašku reprezentaciju znači otprilike isto što i igrati za fudbalsku reprezentaciju Brazila, ili pak, za južnoafričku ragbi reprezentaciju: u pobrojanim slučajevima, sport nije zabava ili razonoda, već ima gotovo ritualnu, mističnu ulogu kohezivnog elementa koji povezuje narod.
To što smo decenijama u vrhu evropske košarke (bez obzira na povremene katastrofe) posledica je osnovne crte naše košarkaške kulture, a to je odbrana. U tome se razlikujemo od nekih drugih reprezentacija. Primera radi, iako su u svojoj istoriji imali i vrhunske centre, prva asocijacija za košarkašu reprezentaciju Litvanije jeste šut za tri poena. Ideal litvanske košarkaške kulture je spektakularna razmena trojki na obe strane parketa, u kojoj Litvanci na kraju uvek daju jednu trojku više.
Iako već 20 godina, ne možemo da osvojimo zlato, mi se uvek nalazimo tu negde, oko vrha, sa osam medalja u 21. veku
Dakle, litvanski ljubitelji košarke maštaju o litvanskoj reprezentaciji kao savršenoj mašini za davanje trojki. Međutim, ako se u jezgro košarkaške kulture postavi šut za tri poena (ili precizan šut, uopšte), onda se mora živeti i sa posledicama takve kulture: ima dana kada šut ide, ali ima dana i kada stane. Litvanska košarkaška reprezentacija ima istoriju šuterskih trenutaka, ali i onih drugih trenutaka, kada je dugo godina ostajala bez medalja. Sem toga, iako je u svojoj istoriji imala velike igrače, Litvanija nikada nije imala plejadu velikih košarkaških trenera.
Nasuprot tome, srpsku košarkašku kulturu je oduvek odlikovala ideja raznovrsne košarke (i unutrašnja igra i spoljašnja igra, i igra u tranziciji, i pozicioni napad). U takvoj igri, treneri liče ne dirigente simfonijskog orkestra u kome svaki član podjednako ima slobodu da nešto improvizuje, ali ne po cenu urušavanja celine.
Zato nije ni slučajno što je, pored velikih igrača, srpska košarkaška kultura stvorila i veliku trenersku školu, i što je njen rodonačelnik, čuveni profesor Aleksandar Nikolić, vođenje košarkaškog tima uporedio sa stvaranjem umetničkog dela. Ako je ideal srpske košarkaške kulture košarka kao umetnost, onda nije čudno što se u temelju takvog košarkaškog ideala nalazi ideja odricanja i žrtvovanja. A odricanje u košarci znači igrati odbranu. Srpski ljubitelji košarke su zato oduvek imali specijalno poštovanje za požrtvovanost igrača u odbrani i njegovu spremnost da u borbi za loptu odere oba kolena.
Unutrašnja ravnoteža
Vrhunska odbrana traži dve stvari: prva je ravnoteža unutar tima. Ako se pogleda naša prva petorka iz 1995. godine, (Đorđević, Danilović, Bodiroga, Paspalj, Divac) videće se jedna savršeno uspostavljana ravnoteža. Poznato je da su privatni odnosi između Danilovića i Đorđevića u to vreme bili napeti (ako su i postojali), ali su na terenu i jedan i drugi su podjednako vodili reprezentaciju, jer tada u Srbiji gotovo da niko nije znao što znači skraćenica MVP.
Sa druge strane, za Bodirogu se već tada znalo da će u budućnosti biti vođa reprezentacije, pa samim tim nije ni mogao da bude epizodista u spoljnoj liniji, dok je Divac i svojim NBA rejtingom i ulogom ,,lepka” u svlačionici ostvario ravnotežu sa celom spoljnom linijom. Najzad, ostao je Paspalj, koji je u tom trenutku bio već u velikom padu forme, pa je postojala opasnost da se naša petorka percepira kao spoj četiri vrhunska igrača plus peti igrač.
Da se to ne bi dogodilo, Paspalj je dobio kapitensku traku, što ga je simbolički izjednačilo sa ostatkom prve petorke. Oko te grupe igrača, između kojih je vladala unutrašnja ravnoteža, moguće je onda bilo sakupiti i ostale igrače, koji su se trudili da dokažu da razlika između prve petorke i druge petorke nije toliko velika. Posledica: dobili smo tim u kome niko ništa nije očekivao od drugih, već pre svega od sebe, što je uključivalo i spremnost na žrtvu, da bi se sve te individualne spremnosti za žrtvovanje, spojile u jednu kolektivnu.
Naša igra na EP u Atini – izuzev, naravno, poslednje, mitske utakmice – možda nije bila najlepša, jer se umetničko delo ne može stvoriti baš svakoga dana, ali se u njoj uvek mogla videti želja za žrtvom i odricanjem: ako se svakog dana nije mogao dati koš više od protivnika, uvek se moglo učiniti da se primi koš manje.
Tako dolazimo do druge komponente naše košarkaške, a to je ratnički duh. Ratnički duh je sposobnost tima da jednom vremenskom intervalu odigra niz utakmica bolje nego što mu dopušta njegov kvalitet ili trenutna forma. Ovaj duh nastaje onda kada ekipa ima osećaj da ne može da pobedi protivnika samo na tzv. ,,suvi kvalitet”, već mora da ga nadmaši energijom i fanatizmom.
Dakle, da bi se pobedilo, nije dovoljno da svaki igrač ispuni svoj zadatak, odnosno da igra onoliko dobro koliko može da igra: potrebno je nešto više od toga – da nadmaši sebe. Zašto da nadmaši sebe? Pa zato što ratnički duh, za razliku od olimpijskog duha, ne smatra da je važno učestvovati, ili zaraditi novac, što nalaže duh sporta kao biznisa: za ratnički duh važno je samo da se osvajaju kolektivni trofeji.
Ovo se može razumeti kroz istorijsku analogiju sa zimom 1915. godine, kada se srpska vojska, posle sloma fronta, našla na Kosovu, gonjena od strane Nemaca i Austrijanaca, dok su je na boku čekali Bugari. Racionalnost je nalagala kapitulaciju i zbilja, veliki broj srpskih vojnika je samostalno i samovoljno kapitulirao, odnosno dezertirao, vraćajući se u svoja okupirana sela i gradove da služi okupatoru. Međutim, značajan broj srpskih vojnika je u tom trenutku ipak prevazišao sebe (odnosno duh racionalnosti i kapitulacije u sebi) da bi krenuo u nepoznato – preko Albanije, do Grčke. Jedino što su na tom putu imali bio je ratnički duh.
Ratnički duh
Srpska reprezentacija koja ima u sebi ratnički duh ne mora da uvek osvoji neko prvenstvo, jer razlika u kvalitetu u finalima može da bude toliko velika, da fanatičnost i višak energije koji se ulaže u utakmicu sa naše strane ne može da tu razliku u kvalitetu kompenzuje. Sem toga, moguće je da i neke druge reprezentacije, poput Slovenije, u finalu EP 2017, ili Nemačke, u finalu SP 2023, odigraju svoje utakmice ratnički, jer su te utakmice za njih zaista i bile istorijske.
Međutim, ako nije uvek dovoljan za zlato, ratnički duh je uvek bio dovoljan za to da srpska košarkaška reprezentacija ne gubi nokdaun utakmice od lošijih ekipa. A nismo ih gubili zato što smo, zahvaljujući tom duhu, mogli da im pariramo u energiji, želji i fanatizmu, dok je kvalitet bio na našoj strani. Taj ratnički duh je činio da se u jednom trenutku utakmice u njoj pojavi naša neprobojna, granitna odbrana koja je sprečavala da objektivno lošije ekipe protiv nas pogađaju serije trojki u visokim procentima. Epilog bi posle toga uvek bio isti: mi bismo se spremali za sledeću utakmicu, a oni za odlazak na aerodrom.
Priča o unutrašnjoj ravnoteži u timu, i ratničkom duhu koji na toj ravnoteži nastaje, daje nam objašnjene za jedan, na prvi pogled neobjašnjivi paradoks: kako je, naime, moguće da srpska košarkaška reprezentacija bez Jokića – najboljeg igrača na svetu – može da osvoji srebro na EP i SP, dok bez Bogdanovića, koji je mnogo slabiji igrač od Jokića, ne može da osvoji ništa.
Problem je u tome što bez Jokića, a sa Bogdanovićem naša reprezentacija gubi veliki deo svog kvaliteta, ali zadržava unutrašnju ravnotežu između igrača: iako je Bogdanović najbolji igrač u tom sastavu, svi znaju da on sam nije dovoljan da donese pobedu, pa ostali igrači osećaju da mogu da pobede samo kao tim, i samo onda ako nadmaše sebe – tako smo recimo, i dobili Kanadu u polufinalu SP u Manili: pomoću ratničkog duha, a ne (samo) kvaliteta. To je i razlog zašto naše reprezentacije bez Jokića možda nisu uvek bile previše efikasne ili spektakularne, ali su zato igrale mnogo snažnije odbranu, jer su igrači znali da, bez Jokića, samo tako, sa fanatičnom odbranom, mogu da pobede protivnika.
Bogdanović i Jokić zajedno, stvaraju jednu vrstu unutrašnje ravnoteže: Bogdanović je kapiten i bek, Jokić najbolji igrač na svetu i centar. Zajedno čine spoj, oko koga se onda grupiše ostatak tima, koji zatim ima i kvalitet, ali usled te ravnoteže može da ima i ratnički duh koji se ispoljio u utakmici protiv Amerikanaca, u polufinalu OI 2024. Međutim, bez Bogdanovića, koji povezuje Jokića i ostale igrača, unutrašnja ravnoteža se gubi, jer na jednoj strani ostaje Jokić, a na drugoj ostali.
Ratnički duh je uvek bio dovoljan za to da srpska košarkaška reprezentacija ne gubi nokdaun utakmice od lošijih ekipa
Reprezentacija prestaje da se percepira kao tim, i počinje da liči na NBA franšizu u kojoj se razlikuju megabogate megazvezde i njihovi slabije plaćeni pomagači. Pošto se takve franšize vrte oko megazveze, timski duh se gubi, jer igrači ne očekuju da će pobediti kao tim, već da će ih do pobede dovesti njihova megazvezda (ili megazvezde ako ih imaju dve ili tri).
To se upravo desilo sa našom reprezentacijom posle povrede Bogdanovića: nama nisu nedostajali koševi (protiv Turske smo dali 90, a protiv Finske 86) nama je nedostajala unutrašnja ravnoteža i ratnički duh. Pošto ih nismo imali, Turci su se protiv nas osećali kao na nekoj elitnoj streljani na kojoj se uz šut za tri poena služi i koktel po želji, dok su Finci imali 20 ofanzivnih skokova (!?) čime su, nedvosmisleno nadmašili sami sebe (jer su do tada imali prosek od nekih 14 skokova).
Promena pristupa
Pritom, za raspad unutrašnje ravnoteže nije kriv Jokić. Naprotiv, mislim da u istoriji svetske košarke nije postojao najbolji igrač na svetu koji je toliko odbijao da bude megazvezda, kao što to odbija da bude Jokić.
Činjenica da nije hteo da daje bilo kakve izjave za srpske medije tokom prvenstva, nije bila stvar nadmenosti, koliko želje da svojim medijskim odsustvom sačuva ideju tima kao celine, u kome je on samo jedan od igrača; takođe, sve vreme šampionata se videlo da nije došao na EP da bi jurio individualni učinak i takmičio se ostalim NBA zvezdama ko će biti MVP. Naprotiv, potpuno se podredio timu, a na kraju, kada se pogleda statistika, vidi se da je ispunio sve što se od njega tražilo.
Problem je u nečem drugome: mi smo danas zaboravili zašto je i kako uopšte nastala srpska košarkaška kultura. Podsetimo se: studijski boravak profesora Nikolića u Americi imao je dva cilja: prvi, da se prikupe nova znanja, i drugi još važniji, da se osmisli novi i drugačiji, koncept košarke koji bi mogao da se suprotstavi atletskoj dominaciji američkih igrača.
Tako je nastao ratnički duh: ako je telo fizičko slabije od protivničkog, u njemu mora da ima više duha da bi se ta slabost nadomestila; ako je u NBA moguće imati pristojnu karijeru bez ijednog trofeja, jer karijeru, na kraju krajeva, određuje individualni učinak koji se prevodi u veličinu ugovora, onda karijera u srpskoj košarkaškoj kulturi zavisi upravo od broja trofeja, koji se zajednički osvajaju. (To je možda i razlog zašto igrač kao što je Bodiroga nikada nije ni odlazio u NBA ligu, dok se Danilović tamo relativno kratko zadržao – obojici su bili važniji trofeji sa klubovima u kojima su igrali, nego da od svoje košarkaške veštine maksimalno profitiraju).
NBA kultura
Danas ima mnogo ljudi u Srbiji koji vole košarku, ali koji više nemaju dodir sa srpskom košarkaškom kulturom. Njihovu percepciju košarke određuje NBA kultura u kojoj glavnu reč vode megazvezde i zato je statističko takmičenje za titulu MVP-a (,,najkorisnijeg igrača”) zanimljivije od takmičenja za šampiona lige, jer u finalu može da igra i neka franšiza bez megazvezda, a u čemu je onda smisao gledanja takvog finala?
Da su i naši ljudi prihvatili ovakav odnos prema košarci svedoče samo dva primera: prvi je skandiranje ,,MVP” kada god bi se Jokić našao na liniji slobodnih bacanja i tišina kada bi se našao bilo ko drugi (zašto ne ,,Srbija” kada bi slobodna bacanja izvodio bilo koji igrač?).
Drugi primer: brojni besmisleni komentari na sajtovima u kojima se već na prijateljskim utakmicama tražilo da Jokić maltene ne izlazi sa parketa. Pitanje glasi: šta bi iz ova dva opisana fenomena mogli da zaključe ostali naši igrači i sebi i svom mestu u reprezentaciji? Pa isto ono što i prosečni američki NBA košarkaši: da su samo dekoracija megazvezdama, koji su glavni junaci NBA cirkusa i da u suštini sve zavisi od tih megazvezda, a ništa od njih.
Ukratko: Srbija će u budućnosti najverovatnije imati i dobre i odlične košarkaše, od kojih će neki sasvim sigurno igrati i u NBA ligi. Međutim, nije izvesno da će se ovi individualni kvaliteti moći pretočiti u buduće uspehe reprezentacije, ako potpuno budemo izgubili specifičnu košarkašku kulturu koja je do sada bilo jezgro naših uspeha.
Ukoliko počnemo da podražavamo NBA kulturu izgubićemo našu komparativnu prednost i doći ćemo u situaciju da ne možemo da se suprotstavimo ekipama kao što su Francuska, Nemačka, Španija, pa i Grčka i Turska, koji će mešavinom naturalizacije i rane naturalizacije atletski razvijenih igrača sa svih strana sveta, u okviru takve NBA košarkaške kulture, biti uvek u prednosti u odnosu na nas.
autor:Slobodan Vladušić je srpski univerzitetski profesor, književnik i esejista. Ekskluzivno za Novi Standard.
