Proždrljivost pokrajine prema ovlašćenjima

Na svom putu do bezmalo nezavisne države i vojvođanske nacije, Pokrajina je u periodu od 1945. do 1990. prošla kroz nekoliko osnovnih zakona od kojih je svaki potonji povećavao kapacitet autonomije i smanjivao prisustvo države Srbije u Vojvodini
Iako se o učinku politike Slobodana Miloševića sudi kontroverzno, zapadnjački dokumenti o tajnim pripremama za razbijanje Jugoslavije (naprimer oni u Algemajne Cajtungu, u izdanju od 28. februara 2022. godine) ukazuju nam da je potrebno samo malo dobre volje pa da se složimo da je Milošević dobro predvideo zapadnjačke planove o razbijanju države, ne samo po avnojevskim granicama između republika nego i po „isprekidanim” graničnim linijama unutar Srbije.

Događaji koji su usledili, pre svega bombardovanje SR Jugoslavije radi otcepljivanja Kosova, potvrdili su njegovo predviđanje, ako ne i obaveštenost, i opravdali donošenje Ustava Srbije 1990. godine. I brojni zapadnjački intelektualci nalaze da je Kolektivni zapad nameravao da avnojevske granice unutar Srbije uzme kao pravni osnov za samostalnost Vojvodine i Kosova.

Rušenje svih novosadskih mostova 1999, uz poštedu beogradskih, jasno govori svakome ko hoće da vidi da je Vojvođanima bila poslata poruka da o istom trošku, o trošku bombardovanja, mogu da pokušaju što su i Albanci na Kosovu preduzeli. U Vojvodini, međutim, nije bilo željenog odziva.

U brojnim kolumnama na portalu Autonomija, ovogodišnja februarska Deklaracija o Vojvodini, „izglasana” na velikom narodnom zboru u Sremskoj Mitrovici, bila je „nesrazmerna upotreba patriotizma” pri odgovoru srpskih vlasti na slobodu zahtevanja revizije položaja Vojvodine u Srbiji. Hoće da se kaže da zahtevi za povratak autonomije iz 1974. godine, redukovane Ustavom Srbije 1990, nisu separatizam, nego da separatizam izmišlja Vučić da bi mobilisao nacionaliste i da bi razbio jedinstvo nezadovoljnih Vojvođana.

Ima li separatizma?

Nema nikakve sumnje da kolumna advokata u penziji Dragomira Jankova, objavljena na portalu Autonomija 27. avgusta, nije dovoljan razlog za nacionalnu uzbunu. Ali, autorova iskazana želja da se Srbija satera u isti tesnac u koji je SR Jugoslavija saterana na Londonskoj konferenciji 1992. godine svakako zaslužuje pažnju. Na toj konferenciji Vojvodina i Kosovo su pomenuti po navodnom kršenju ljudskih prava (da se „u potpunosti obnove građanska i ustavna prava stanovnika Kosova i Vojvodine”), što će Jugoslaviji, uz ostale „grehe”, pribaviti hermetičke ekonomske sankcije i oružani napad 29 članica NATO. Na osnovu toga što je Vojvodina na Londonskoj konferenciji bila „međunarodno vidljiva” kolumnista predviđa da će opet jednoga dana biti vidljiva.

Međunarodna „vidljivost” Vojvodine podvučena je rušenjem sva tri novosadska mosta, to jest simboličnim presecanjem kopnene veze sa centralnom Srbijom, pa je teško poverovati da jedan obrazovan građanin Vojvodine ne uviđa implikacije svog poziva „vojvođanima” da pamte Londonsku konferenciju, čije odluke nisu prestale da važe.

Na istom portalu, istoga dana, šef poslaničke grupe SSP u Skupštini Vojvodine Robert Šebek, u posebnom saopštenju za medije optužuje predsednika Srpske napredne stranke Miloša Vučevića da „izmišlja neprijatelje i separatizam” u Vojvodini. Kojeg od dvojice Novosađana treba shvatiti ozbiljno: Jankova, koji za Vojvodinu zahteva status ukinut Ustavom iz 1990, ili Šebeka koji tvrdi da vlast izmišlja separatizam u Vojvodini?

Da u Vojvodini nema separatističkih ideja i da ih kod relevantnih opcija nije ni bilo, kaže 18. februara ove godine, u intervjuu za Danas povodom „sremskomitrovačke” Deklaracije o Vojvodini, i Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizaciju.

„Nisam istoričar, ali na osnovu dosadašnjeg bavljenja pitanjima decentralizacije i regionalizacije Srbije mogu da kažem da nemam saznanja da je u Vojvodini postojao neki separatistički pokret. Da se razumemo, separatizam bi podrazumevao zalaganje za izdvajanje Vojvodine iz državnog okvira Srbije, a ni jedna relevantna politička opcija u Vojvodini nije u svom programu niti u političkom delovanju imala takvu ideju“, naveo je on.

Do povišenih autonomaških tonova u Vojvodini, smatra Popov, došlo je posle usvajanja Ustava iz 2006. godine, kada je Miloševićeva fasadna autonomija dobila jednu jedinu izvornu nadležnost – da bira svoju zastavu i grb. Kao reakcija na razočaranje, usledilo je „zalaganje jednog broja relevantnih političkih subjekata iz Vojvodine za vraćanje izvornih prava i ovlašćenja Pokrajini, ali nijedno od tih zalaganja nije išlo u pravcu izdvajanja Vojvodine iz sastava Srbije”.

Ni Popov nije sklon da potraži odgovor na pitanje šta to odbija većinu građana Vojvodine od autonomije po Ustavu SAP Vojvodine iz 1974. U prirodi je svakog sistema uprave, pa i autonomije, da podstiče svoju „proždrljivost” prema ovlašćenjima, čemu je vojvođanska autonomija od 1945. do „jogurt-revolucije” 1988. bila više nego sklona, pa je u nekoj fazi neizbežno da autonomija zapreti državi.

Međunarodna „vidljivost” Vojvodine podvučena je rušenjem sva tri novosadska mosta 1999, to jest simboličnim presecanjem kopnene veze sa centralnom Srbijom

Uz to, izvrtanjem istorije i prava kroz utvrđeni narativ o „ulasku Vojvodine u Jugoslaviju” navodnom željom njenih građana saopštenoj na trećem zasedanju AVNOJ 1945. u Beogradu, ignoriše se poznata istorijska odluka o prisajedinjenju iz 1919. i činjenica da je Vojvodina 1945. već bila u Srbiji, pa su neizbežne burne reakcije u „državotvornim” krugovima.

Naime, pošto je Vojvodina tada „pristupila”, to automatski treba znači da je do tada bila posebna. Čak i prosečan Srbin u Vojvodini dopušta da se ovim pomeranjem ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom na 1945. godinu, u stvari, priznaje Hitlerova tekovina okupacije i prekid kontinuiteta Vojvodine u Srbiji od 1918. godine.

Pokrajina ili država?

Deo istorije Vojvodine od 1945. do 1990. je svojevrsna istorija proždrljivosti pokrajine, kao oblika uprave, prema ovlašćenjima. Na svom putu do bezmalo nezavisne države i vojvođanske nacije, pokrajina je prošla kroz nekoliko osnovnih zakona od kojih je svaki potonji povećavao kapacitet autonomije i smanjivao prisustvo države Srbije u Vojvodini.

Prvi svoj „Statut APV u Narodnoj Republici Srbiji” Vojvodina je dobila 1948. Potvrđen je u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Definisana je kao „autonomna pokrajina u NR Srbiji”. Po njemu, Narodna skupština AP Vojvodine mogla je da donosi opšte propise-odredbe, koje je Narodna skupština Republike Srbije mogla da poništi ako su neustavni.

Drugi statut pokrajina je dobila 1953, u kome je, razume se, bila samostalnije definisana: kao autonomna pokajina „u sastavu socijalističke demokratske države NR Srbije”, umesto „autonomna pokrajina u NR Srbiji”. Da bi autonomija porasla, porasla je i republika u državu. U ovom statutu, umesto da budu pobrojane, nadležnosti su predstavljene na opštiji način i na osnovu federalnog ustava, Ustava Srbije i Statuta APV.

Statut pokrajine nije više dopuštao da Narodna skupština Republike Srbije može nešto da poništi, ali je predviđao da pokrajina može da prigovori republičkoj skupštini zbog povrede njenih prava! Ipak, pokrajina još uvek ne donosi zakone već samo podzakonske akte.

Već u Statutu APV iz 1963. pokrajina u njegovoj preambuli podvlači da je nastala 1945. godine odlukom Narodne skupštine Srbije „saglasno osobenostima njenog istorijskog i kulturno-prosvetnog razvoja”. Zaštita prava pokrajine ne ostvaruje se više prigovorom skupštini Srbije već o njoj odlučuje nadležni ustavni sud, čime pokrajina na izvestan način postaje partner Srbije, a ne njen podređeni deo.

Pristankom na preambulu u kojoj se ozakonjuje notorna laž da je pokrajina nastala 1945. odlukom Narodne skupštine Srbije, praktično je prihvaćen prekid kontinuiteta istorije Vojvodine u Srbiji, praktično je zanemarena istorijska i patriotizmom prepunjena odluka o prisajedinjenju Vojvodine Srbiji 1919. godine.

Godine 1969. Vojvodina prevazilazi statut i usvaja Ustavni zakon Socijalističke autonomne pokrajine, u kome se navodi da se, umesto da je pokrajina nastala odlukom Narodne skupštine Srbije, „Socijalistička Autonomna Pokrajina Vojvodina udružila u Socijalističku Republiku Srbiju, u okviru Jugoslavije”. Ovakvom formulacijom pokrajina je neskriveno počela da beži od Srbije. Ona, poput federalne jedinice, „utvrđuje politiku, donosi zakone i druga akta”.

Vraćanje Srbiji

Svoj pravno-politički vrhunac autonomija Vojvodine dostigla je 1974, kada je usvojen „Ustav Socijalističke Autonomne Pokrajine Vojvodine”, koji je imao 430 članova! Po opširnosti premašio je sve republičke ustave, pa i do tada najopširniji – Ustav SFRJ, koji je imao 409 članova.

Kao da su pisci ovog pokrajinskog osnovnog zakona bili zahvaćeni strahom da će neka životna oblast promaći narastajućoj državnosti pokrajine i ostati u nadležnosti republike. U njemu se naširoko obrazlaže višedimenzionalna posebost „naroda i narodnosti Vojvodine” (izbačena je prethodna odrednica „nacionalna manjina”), i pokrajini se daje pravni kvalitet federalne jedinice sa određenim međunarodnim kapacitetom.

Ovim ustavom Vojvodina se praktično proglasila federalnom jedinicom koja sa matičnom Srbijom ima zajedničko jedino to što „radni ljudi naroda i narodnosti ostvaruju svoja prava i u SR Srbiji, kada je to u zajedničkom interesu”. Predsedništvo SAP Vojvodine dobilo je klasičan položaj šefa države. Pokrajina je imala doslovno sve organe kao i država Srbija, i na njenoj teritoriji nije ostala nijedna nedvosmislena nadležnost Srbije.

Svoj pravno-politički vrhunac autonomija Vojvodine dostigla je 1974, kada je usvojen „Ustav Socijalističke Autonomne Pokrajine Vojvodine”

Nakon „jogurt-revolucije” 1988. i pada celokupnog „državnog” i političkog rukovodstva Vojvodine, pokrajina se i bez promene ustava „vratila” u državu Srbiju prostim izborom rukovodstva patriotskog profila. Ova „usmena” redukcija nadležnosti pokrajine pravno je formalizovana je tek 1991. ukidanjem nadležnostima naduvanog Ustava SAP Vojvodine i usvajanjem Statuta AP Vojvodine, u skladu sa prethodno (1990. godine) usvojenim Ustavom Republike Srbije.

Nije teško zamisliti šta bi se dogodilo da nije bilo „jogurt-revolucije” oktobra 1988. i pada rukovodstva pseudodržave Vojvodine. To rukovodstvo bi, moguće je zamisliti, krenulo putem Hrvatske i Slovenije, u otcepljenje od Jugoslavije. Od Srbije nije ni trebalo, jer je Vojvodina praktično već bila odvojena ustavom iz 1974. Moguće je da bi krenula tim putem bez obzira na verovatnoću izbijanja građanskog rata na njenoj teritoriji.

Uz već pripravnu stranu pomoć, rukovodstvo pokrajine bi „preuzelo odgovornost”, što je zapadnjački eufemizam za nepitanje narodne volje, sve u korist „prave strane istorije”. Izvesno, vojvođanska nacija bila bi munjevito proglašena.

Dovoljna je samo prosečna „politička pismenost” da se današnje podsećanje na navodni konstitutivni status Vojvodine u federativnoj Jugoslaviji shvati kao žal za propuštenom prilikom da Vojvodina iz raspada Jugoslavije izađe kao samostalna država. Svako od nas, pa i zagovornik Vojvodine kao „konstitutivnog” entiteta u federaciji, može sa jezom u kostima da zamisli šta je moglo da se desi da je u raspad Jugoslavije Vojvodina ušla sa statusom državnosti po svom, nesumnjivo antisrpskom, Ustavu iz 1974.

Ova jeza u kostima od same pomisli na hipotetički građanski rat u severnom delu Srbije prisiljava mnoge u Vojvodini da zagovaranje autonomije sa izvršnom i sudskom vlašću, i vlasništvom nad zemljištem i vodama, doživljavaju kao separatističke težnje. Dok se ovaj strah od separatizma kod većine građana Vojvodine ne „ispoštuje” i dok ne počne da se uvažava istorijska odluka o prisajedinjenju, dijalog o autonomiji, na kome insistiraju manjinski politički programi, teško da će se povesti.

Pozivanje na Londonsku konferenciju o eks-Jugoslaviji i stavljanje Vojvodine u isti kontekst sa Kosovom, posle sveg antisrpskog zla izraslog iz ovog samita, a krunisanog bombardovanjem Srbije odnosno SR Jugosavije, ne mora da se razume kao separatistička pobuda, ali mora da se razume kao nedobronamernost prema osećanjima većine građana Vojvodine.

Autor je pisac i novinar. Ekskluzivno za Novi Standard.