Tog prvog novembra prošle godine nije pala samo nadstrešnica nego i ideja da institucije, zakoni i struka još uvek imaju težinu veću od konferencije za štampu i partijske parole.
Posle beskrajnog muljanja, mimikrije i spasonosnog „samo taj deo nismo renovirali“ narativa, koji se raspao istom brzinom kojom su na internetu isplivali snimci radova, pojavila se jedna čudna, gotovo staromodna pojava: ljudi koji su rešili da rade posao bez plate, bez pečata i bez naloga odozgo.
Ljudi koji su poverovali da javni interes još uvek nije mrtav, pa su sklopili neformalnu anketnu komisiju i, umesto da traže dozvolu, krenuli da traže istinu. I to onu najdosadniju, papirnu, komplikovanu, prepunu datuma, aneksa, propisa, imena i potpisnika, onu koja smrdi na arhivu i mastilo, ali jedina drži konstrukciju iznad glava građana.
Ta komisija: profesor prava Tanasije Marinković, ekonomista Dušan Dobromirov, građevinac Vladan Kuzmanović, medijska istraživačica Dubravka Valić Nedeljković, sudije Vida Petrović Škero i Radmila Dragičević Dičić, projekt-menadžer Vladimir Obradović, tužiteljka Jasmina Paunović i drugi koji su poverovali da stručnost nije relikvija, podelili su se u četiri podgrupe, uključili razum i savest i posle skoro godinu dana od pada nadstešnice objavili završni dosije naslovljen tačno onako kako se u stomaku oseća: „Lom nadstrešnice – slom sistema, godinu dana kasnije“.
I umesto da nam ulepšaju dan, prosuli su pred nas inventar jedne države u ogledalu, gde se iza svake reči „rekonstrukcija“ krije improvizacija, iza „otvaranja“ gradilište, iza „najbezbednije“ statika bez potpisa, a iza „javnih nabavki“ dogovori među prijateljima, jer kako drugačije?
Šta su pronašli? Da počnemo od onoga što bode oči a ne traži prevod: radovi su godinama tekli bez urednih dozvola, a građevinska dozvola za ovaj gigantski projekat (108 kilometara pruge, mostovi, stanice) izdata je 16. oktobra 2024, jer šta ono beše ostane pre nego što poslednji izađe i ugasi svetlo? A da, dozvola.
Rešimo brzinski, imamo ljude. Državni inspektor nije video gradilište do dana kada se sve srušilo, nadzor je poveren praktično onome ko je i gradio (jer što da komplikujemo, ionako smo svi zaposleni kod „sam svoj gazda“), a izvođači i nadzorni konzorcijumi sa tankom reputacijom su uredno štancovali papire da je sve „u skladu sa projektom“, što je fraza koja u ovoj zemlji znači „niko neće odgovarati“.
Ako vam sve ovo zvuči kao balkanska verzija globalnog sporta u kome se brzina meri po broju preskočenih procedura, pričekajte brojke, jer one su najbolji prevodioci bezubog sistema: izvornih 330 miliona evra se pretvorilo u preko milijardu, i ne pitajte kako, jer ćete dobiti seminar o međudržavnim sporazumima, „prijateljskim aranžmanima“, netransparentnim aneksima, i uz to još i dodatnih 65 miliona dolara isparenih na brzinu, jer je trebalo otvoriti stanicu na vreme.
Kad se prašina slegne, komisija procenjuje da je oko 700 miliona evra naprosto isceđeno iz poreznika kao limun, a da je po zatvaranju stanice projekat nastavio da otkucava gubitke: 35.000 evra dnevno, dan po dan, sve dok „sistem“ ne odluči da je vreme da prestane da krvari.
I onda ono najteže za gutanje, jer je i najlakše osporiti spinom; kad su sve podgrupe: građevinska, pravna, ekonomska i medijska ukrstile beleške, kad su inženjeri i pravnici i brojke seli za isti sto, iz onog papirnog džumbusa izronio je zaključak koji ne možete nazvati „tehničkim propustom“, a da ne zvučite uvredljivo prema fizici: ovo nije slučajnost, ovo je obrazac, a obrazac se zove organizovana kriminalna grupa.
Da, ta fraza koja se kod nas koristi za filmove, ovde je upotrebljena u najdoslovnijem smislu: lanac odluka, pritisaka, izmena propisa i raspodele posla koji se, po nalazima, penje do vrha vlasti, toliko visoko da je komisija morala glasno da izgovori i ono ime koje se obično šapuće, pozivajući tužilaštvo da proširi istragu do funkcije predsednika. Kad pravnici koji znaju paragraf do poslednje fusnote kažu „osnov sumnje“, to nije metafora, to je pravni prag, a ovde je pređen.
Pravni deo nalaza je možda najhladniji, ali i najrazorniji: država je povredila pravo na život ne zato što su zle sile navodno podmetnule eksploziv, nego zato što su zakoni svesno gurani u stranu. Zakon o planiranju i izgradnji razmekšan do neprepoznatljivosti (rekonstrukcija svedena na bojenje zidova, bez ozbiljne verifikacije nosivosti), javne nabavke prepisane u dogovore među ćacikama, inspekcije isključene kao višak birokratije, sve pod mantrom „efikasnosti“ koja u prevodu znači „bez pitanja“.
Ako vam je ikad delovalo da se propisi menjaju kao da su pisani za jednog investitora, jednog izvođača i jedan televizijski termin – niste se prevarili, samo niste imali dokument da to dokažete; sada ga imate.
Najpotresniji detalj međutim nije cifra niti fusnota, nego onaj momenat kada profesija priznaje da je doživela slom: kad profesor građevine kaže da su standardi sahranjeni pod političkim pritiscima, da se konstrukcija opterećivala novim krovom bez ozbiljnog preispitivanja šta stara može da podnese, da nadzor nije nadzirao nego legitimisao, da se jedna kompanija pojavio kao „međunarodni“ autoritet sa reputacijom koja ne bi prošla ni najjednostavniju proveru u pristojnoj javnoj upravi, a potom potpisao da je sve bezbedno. I da se onda, naravno, sve srušilo.
Komisija nije stala na registru žalopojke, nego je, možda i naivno hrabro, rekla šta sledi: tužilaštvo mora da radi svoj posao do vrha, sudovi moraju da izdrže pritisak, institucije da povrate smisao, a ako se pokaže da je partija na vlasti funkcionisala kao kriminalna organizacija, da se aktiviraju ustavni mehanizmi. Neko će reći preambiciozno, preglasno, previše; ali posle 16 kovčega u prošlosti i ko zna koliko u budućnosti svako „previše“ je kasno i smešno.
I na kraju, kome je namenjen ovaj izveštaj i ko treba da ga čita? Namenjen je tužiocima koji vole da kažu da im nedostaju dokazi, pa evo. Pred vama su potpisi, datumi, svedočanstva i logičke veze koje možete da testirate na sudu; namenjen je sudijama koje su, da beskonačno parafraziram, položile zakletvu da će braniti zakon, a ne telefonski poziv; namenjen je inženjerima koji treba da kažu „dosta“, i novinarima koji treba da se sete da je njihova glavna obaveza prema javnosti, a ne prema uredniku koji je dobar sa nekim iz SNS-a; namenjen je i građanima koji znaju da za pravdu treba ekstremno mnogo upornosti.
I kad sledeći put neko pred kamerom izgovori „najbezbednije u regionu“, „svetski standardi“, „sve po zakonu“, setite se da postoji čitav tom koji objašnjava šta je palo, zašto je palo, ko je potpisao da neće pasti i koliko nas košta da se pravimo da verujemo; setite se da postoji dokument koji precizno mapira put od „rekonstrukcije“ do poslednje noći, od „otvaranja“ do zatvaranja, od „projekta veka“ do spomenika na stanici.
Izveštaj postoji da bismo sledeći put umesto pitanja da li je bezbedno postavili sebi drugo, manje lepo: Da li ćutanje pomaže gravitaciji?
