Malo je onih koji veruju da Srbija zaista može da ugosti više od četiri miliona ljudi u svega tri meseca. Za tako nešto, kažu skeptici, nema dovoljno iskustva, infrastrukture i resursa. Da li je Ekspo 2027 u Beogradu preveliki zalogaj za zemlju?
To je pitanje koje se sve češće postavlja u javnosti. Ipak, stručnjaci naglašavaju da, iako je izazov ogroman, postoje načini da se uspe. Prema rečima dr DŽejmsa Mildenhala, osnivača i direktora kompanije Crowded Events Group, ključ uspeha leži u temeljnom planiranju, dugoročnim simulacijama i sposobnosti da se uči iz iskustava prethodnih domaćina.
„Slučaj Osake nam je pokazao da upravljanje publikom nije pitanje improvizacije već strategije koja se gradi godinama,“ naglašava on. U Japanu su problemi sa gužvama u metrou postali globalna vest, ali su timovi zahvaljujući vežbama i scenarijima na vreme uspeli da reaguju i spreče veće posledice. Da bi Srbija uopšte mogla da se približi tom nivou, moraće da izgradi kapacitete od nule i da pokaže sposobnost da uči brže nego ikada do sada.
Unapređivanje bazirano na prethodnim iskustvima i prilagođavanje promenama ključ je uspeha. Od Olimpijskih igara u Londonu 2012. pa do danas, upravljanje kretanjem ljudi prošlo je kroz veliku transformaciju. „Nekada je bilo dovoljno da se mase bezbedno kreću. Danas je cilj da se dizajniraju iskustva koja su i sigurna i prijatna,“ kaže Mildenhal. Nauka, tehnologija, ponašanje publike i operativne veštine sada se prepliću u jedan sistem koji stvara atmosferu sigurnosti i istovremeno dobrodošlice.
Posebnu ulogu u tome igra tehnologija. Veštačka inteligencija i alati za analizu u realnom vremenu omogućavaju operacionim timovima da odmah reaguju skraćujući redove, obezbeđujući prirodan protok ljudi i sprečavajući opasne situacije. „Posetioci to doživljavaju kao glatko i nenametljivo iskustvo, a timovi kao dragocenu podršku,“ ističe on. Drugim rečima, bez snažne tehnološke podrške Srbija nema šanse, ali sa njom, izazov postaje savladiv.
Za razliku od finala sportskih takmičenja ili koncerata koji traju jednu noć, Ekspo je, kako ga Mildenhal opisuje, „maraton“. Izazov je ne samo u protoku ljudi, već i u održavanju energije tima i pouzdanosti infrastrukture tokom više meseci. „Najveći teret nose ljudi koji rade u organizaciji. NJima moraju biti obezbeđeni uslovi da izdrže sva tri meseca, od smena i odmora do motivacije,“ naglašava on. Upravo tu će se lomiti sudbina srpskog Ekspa: ako timovi i sistem izdrže pritisak, uspeh je moguć.
Planovi u takvom ambijentu ne mogu biti statični: oni se redovno ažuriraju, prilagođavaju se sezonskim i kulturnim promenama i zahtevaju veliku fleksibilnost.
Mildenhal ističe da je temelj svakog velikog događaja poštovanje prema publici. Kada na jedno mesto dođu posetioci iz desetina zemalja i različitih generacija, potrebno je unapred osmisliti signalizaciju, infrastrukturu i timove koji će ukloniti jezičke i kulturne barijere. „Kada je sve postavljeno kako treba, posetioci se osećaju i bezbedno i dobrodošlo. To je iskustvo koje povezuje zemlje i kulture,“ objašnjava on. Drugim rečima, ako Srbija uspe da osmisli ovaj sistem u celini, može pretvoriti sumnju u poverenje i skepsu u oduševljenje.
