„Nebeska čovečica i zemaljski anđeo“, kako je nazvao Svetu Petku mitropolit Amfilohije, slavna je svetiteljka srpskog porekla, koju zbog njenog časnog života, njene čudesne moći i viševekovnog dobročiniteljstva, proslavljaju pravoslavni vernici svih zemalja i naroda na Balkanu, kao i u celoj Vaseljeni.
Rođena je polovinom desetog veka u mestu Epivat, kod grada Kalikratije, na obali Mramornog mora, nedaleko od Carigrada. Roditelji su joj bili imućniji hrišćani, pa je i ona bila od malena veoma pobožna. Njen brat Jevtimije, kao mlad zamonašio se i kasnije postao poznati episkop Meditski. Po smrti svojih roditelja Sveta Petka će iz carigradske crkve Svete Sofije započeti svoj podvižnički život, kada odlazi u Jordansku pustinju da u postu i molitvama, prolazeći kroz nebrojena iskušenja i patnje, provede gotovo ceo svoj život. U teškim, pustinjskim uslovima, ona će još kao vrlo mlada, sve svoje, telo i dušu, mladost, um i lepotu, prineti na dar Bogu.
Postala je prava Hristova sledbenica, živeći bez jela i pića, a hraneći se uglavnom suzama i molitvama. Pred kraj svog života (u prvoj polovini 11. veka), vratila se u svoj rodni kraj i iscrpljena isposničkim životom, ali plemenita i časna u duši svojoj, upokojila se dve godine po povratku u Epivat. Pošto nije bila Grkinja, vernici su je sahranili van gradskog groblja, odvojenu od drugih, ali se ona posle izvesnog vremena javila izvesnom meštaninu Georgiju. On je o tome obavestio komšije pa su zajedno, začuđeni, otišli do njenog groba. Kada su je otkopali bili su šokirani izgledom potpuno očuvanog njenog tela, stavili su ga u poseban kovčeg i odneli u Crkvu Svetog Petra i Pavla u Epivatu.
Predanje kazuje da su svetiteljkine mošti odmah počele da čudotvorno deluju: slepi, koji su se moštima obraćali, uz Božju pomoć progledavali su, hromi prohodavali, bolesni bivali izlečivani…
O čudotvornim moćima ove slavne svetice vesti su se prenosile velikom brzinom. A kako je rastao i broj onih kojima je Sveta Petka pomogla, tako je i rastao interes pravoslavnih vladara da dođu u posed njenih mošti, za njihovo, i dobro naroda kojim vladaju. Skoro ceo vek njene mošti stajale su u pomenutoj crkvi u Epivatu, a nakon toga uslediće njihovo putešestvije koje će trajati vekovima.
Godine 1238, tada moćni bugarski car Jovan Drugi Asen, uspeo je da izdejstvuje prenos mošti svetice u svoju prestonicu Trnovo. Ovaj grad tada je bio pravi pravoslavni centar, jer je postao prava riznica dopremljenih mošti mnogih svetitelja. A za dobijanje mošti Svete Petke bugarski car nije pitao za cenu: „I polovinu carstva da mi Latini traže za Svetu Petku, spreman sam da dam“. Stoga njegovi izaslanici u Carigradu nisu od Latina tražili ni srebro ni zlato, ni drago kamenje, već, za sve pravoslavne vernike neprocenjivo vredan kovčeg sa moštima čudotvorne svetice. Njen dolazak Bugari su oduševljeno pozdravili, kilometarskim kolonama ispred Trnove, carski dvorani, sve velmože, čitav narod, bili su na nogama.
U Bugarskoj (Trnova i Vidin) će mošti biti od 1231-1396. godine, kada postaju plen Osmanlija i sultana Bajazita Prvog. Turci će ih držati u Seresu, gradu u kojem je do Maričke bitke (1371) bilo sedište srpskog despota Uglješe Mrnjavčevića.
Inače, Sveta Petka je i kod Srba od davnina uživala ogromno poštovanje. Srbi su je slavili masovno još i pre vremena Nemanjića, a od njih se počelo i sa podizanjem velikog broja hramova posvećenih velikoj svetiteljki. Svetoj Petki je naš narod posvetio čak 240 poznatih parohijskih i manastirskih crkava, najviše ih je u početku bilo na Kosmetu a onda su podizani širom Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Šumadije, Vojvodine, Dalmacije…
Vremenom je Sveta Petka postala zaštitnica hiljada srpskih porodica, mnogih siromaha i bolesnih, zaštitnica velikog broja gradova i sela, Beograda takođe, a Srbi su je oduvek smatrali i zaštitnicom poljoprivrede, sela, ratarskih useva i proizvoda. Zato ne treba da čudi što je tokom prve diplomatske misije srpske države, a koju su obavile kneginja Milica Hrebeljanović, Jefimija i Olivera Lazarević, od sultana Bajazita Prvog, 1398 godine, zatraženo da se dozvoli prenos mošti Svete Petke iz Seresa u Srbiju.
Srbija je posle Kosovskog boja bila na kolenima, a narod razočaran, izgubio je nadu za bilo kakav boljitak u vremenu koje je dolazilo. Posebno je ta apatija zahvatila selo i poljoprivrednike.
Donošenje mošti velike svetice u Srbiju, bio je veličanstven potez, koji je bio najbolji stimulans za povratak narodnog optimizma i savlađivanje teške nacionalne agonije. Uz omiljenu svetiteljku sve je postalo izvesnije i bezbednije, pa seljaci opet počinju obrađivati svoju zemlju, zanatlije su se vratile svom poslu, cela privreda je oživela donoseći korist narodu. Vrlo kratko su bile mošti u Kruševcu (Lazarica), da bi ubrzo bile prenešene u novosagrađenu crkvu Svete Petke na Kalemegdanu u Beogradu.
Srpski narod će se masovno okupljati oko nove crkve redovno krepeći svoj svoj duh i telo, sve do 1521. godine, kada je Sulejman Veličanstveni, osvajanjem Beograda i Srbije, poharao sve beogradske crkve i sa sobom u Carigrad odneo mnoge svetinje, među njima i mošti Svete Petke. Osmanlije su u Carigradu sa moštima svetice ucenjivali pravoslavne vernike, zahtevajući silan novac i ustupke kako bi im bilo dozvoljeno da se klanjaju svetinji. Sulejman je čak zapretio da će mošti biti bačene u more ako se za veliki novac ne otkupe.
Zhvaljujući grčkom patrijarhu sakupljen je enormni novac, pa su posle otkupa, mošti prenešene prvo u carigradsku crkvu Presvete Bogorodice Beogradske, a kasnije u crkvu Svetog Đorđa koja je bila pod nadleštvom carigradskog patrijarha.
U međuvremenu carigradska patrijaršija zapala je u velike dugove, i u nemogućnosti rešenja tog problema, prihvaćen je predlog vojvode Vasila Lupula, gospodara Moldavije (jedina nije bila pod Turcima) da za pokriće duga dobije pravo na raspolaganje moštima svetice. To je i učinjeno 1641. godine kada su mošti tajno prebačene u Jaši, prestonicu Moldavije, gde su sa oduševljenjem naroda, svečano položene u hram Sveta Tri Jerarha. U tom hramu mošti će biti 250 godina, sve do 1888. godine, kada je u noći između 26. i 27. decembra izbio veliki požar i taj hram bio potpuno uništen. Ali Sveta Petka je i u ovom slučaju pokazala svoju moć i čudotvorstvo.
Ceo prelepi hram je izgoreo, vatra je istopila i srebro i zlato, istopljen je čak i kovčeg u kome je bila svetiteljka, ali su mošti ostale netaknute i neozleđene na usijanom žaru. Gradske vlasti su ovaj čudesni događaj zapisnički konstatovale, dokumentujući ga kao gotovo neverovatan slučaj. Nakon ovog požara mošti su prenešene u hram Sretenja Gospodnjeg, u istom gradu, gde počivaju i do današnjih dana, sa izuzetkom dva prsta šake koji su u kupoli crkve Svete Petke na beogradskom Kalemegdanu.
SPC je slavi 14. oktobra po starom a 27. oktobra po novom kalendaru. Ova slavna svetiteljka, čudesna dobročiniteljka nosi i staro, nekada veoma popularno srpsko ime. Petka se nekada izgovarala kao Pentka, što se izvodilo iz imena pent, a koje je označavalo radnju uzdizanja, penjanja, propinjanja, raspinjanja.
Sveta Petka je svetiteljka koja iz dana u dan dobija sve više poštivalaca. Čak i oni koji nisu vernici imaju razloga da veruju u njenu čudotvornost. Njeno telo bilo je godinama zakopano u zemlji, a nije istrulilo. Njene mošti sačuvane su kao u retko kojeg svetitelja, na njima nema nikakvog oštećenja i u hramu u Jašiju podsećaju na živog čoveka koji je samo na kratko usnio. A prenošene su od države do države, od crkve do crkve, kroz vodu i vatru, i bile jače i od ognja. I vekovima pomažu ljudima, izlazeći u susret svakome ko od Svete Petke traži bilo šta, ako je to Božja volja.
Nekoma se ona javlja u snovima, nekima na javi, Srbima obično odevena u crno, Moldavcima odevena u belo… U srpskim primorskim gradovima nazivaju je Petka biogradska, zbog perioda počivanja mošti u Beogradu, a u Bugarskoj Petka trnovska, zbog boravka u gradu Trnovu.
Po broju svečara Sveta Petka je među pet prvih slava u našem narodu (Sveti Nikola, Sveti Jovan, Sveti Đorđe, Sv Arhangel Mihailo) i sve veći broj porodica i organizacija je uzima za svoju zaštitnicu.
