Prošlo je više od dve nedelje, ali i dalje osećam neku vrstu neprijatnosti, jer novinari ne bi smeli da se suočavaju sa takvim situacijama i nepoštovanjem njihovog integriteta dok izveštavaju sa nekog događaja, kaže novinarka Vremena Katarina Stevanović koju je maltretirala policija. O pretnjama i napadima na njih za Cenzolovku govore i profesorka Smiljana Milinkov i fotoreporterka Marija Čolaković
Od početka demonstracija na ulicama širom Srbije, novinari i novinarke trpe najrazličitije napade i pritiske. Od pretnji da se nešto ne sme objaviti, sklanjanja sa terena iako imaju oznaku PRESS, otkaza zbog podrške studentima, zastrašivanja preko društvenih mreža i ostalih kanala komunikacije, pa do fizičkih napada na demonstracijama i to najčešće od strane pripadnika policije.
Za Cenzolovku o svojim iskustvima govore novinarka nedeljnika Vreme Katarina Stevanović, šefica odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Smiljana Milinkov i fotoreporterka Marija Čolaković.
Nije normalno
U nedelju, 14. septembra, oko 18 časova na službenu mejl adresu profesorki Smiljani Milinkov stigla je poruka „crna ruka te je obeležila, čuvaj se, prijatelj“. Nepoznata adresa, nepoznat i pošiljalac.
„Nismo ranije imali nikakav kontakt, moja adresa je dostupna na sajtu fakulteta, što znači da je neko morao da pretraži. Malo je reći da sam se uznemirila. Slično su reagovali i prijatelji kojima sam pokazala. Po savetu advokatice, prijavljeno je policiji, načinjena je službena beleška, fotografisan telefon i rečeno je da će biti prosleđeno Tužilaštvu za visoko-tehnološki kriminal. Sledećeg dana mi se javio kolega sa drugog fakulteta, koji je dobio gotovo identičnu poruku. Takođe je prijavio, uz napomenu da ima saznanja da sam i ja prijavila. I to je to, za sada se niko iz policije ili tužilaštva nije javio“, kaže Milinkov za Cenzolovku.
Strah postoji i racionalno je plašiti se, dodaje Milinkov, ali to ne znači da će biti ućutkana.
„Puno toga se nakupilo za ovih sad skoro 11 meseci, mada neka vrsta vanrednog stanja na našem Filozofskom fakultetu i targetiranje profesora i studenata koji kritički ukazuju na probleme u ovom društvu, traje i mnogo duže. Sada je sve mnogo intenzivnije, pa skoro svake sedmice je neko od mojih kolega ili koleginica sa fakulteta ili svi mi grupno na dnevnom redu blaćenja u emisijama koje produkuje režimski Centar za društvenu stabilnost i to se prikazuje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Dakle, direktno targetiranje, proglašavanje za neprijatelje, strane plaćenike, nekakva zločinačka udruživanja, i onda ne treba da čudi što se neko oseća pozvanim da preti. To je ta atmosfera zastrašivanja lažima, manipulacijama koja se neguje dugo a sad je na nekakvom vrhuncu, valjda.“
„Nije normalno da policajci s mržnjom i uz psovke privode ili pendreče građane u mirnom protestu.
Nije normalno da nam pod noge bacaju šok bombe i da ih mi kao zečevi preskačemo.
Nije normalno da koriste gas koji se u civilizovanom društvu više ne koristi jer može ozbiljno da ugrozi život.
Nije normalno da nas kao taoce drže dva i po sata u zgradi rektorata gde smo se sklonili tražeći zaštitu upravo od policije koja gazi sve pred sobom.
Nije normalno da policajac kao džakove razbacuje građane koji mirno stoje sa podignutim rukama štiteći studente.
Nije normalno da policija ne dozvoljava ulazak na teritoriju kampusa, a kada kažemo da smo profesori, oni komentarišu da nam je prošlo radno vreme.
Nije normalno da odlični, odgovorni studenti budu u pritvoru i egzilu duže od šest meseci samo zato što su hrabri, glasni i istrajni u borbi za bolje društvo.
Ovo su samo segmenti onog što je lično u moru svega onog nenormalnog što svi zajedno proživljavamo. U redu je plašiti se, niko od nas nije baždaren da normalno funkcioniše u ovim neljudskim okolnostima, ali taj strah i zabrinutost su samo razlozi da budemo još istrajniji i glasniji“, zaključuje profesorka Milinkov.
„Nije ti mesto tu“
Fotoreporterka Marija Čolaković navodi da se tokom proteklih meseci suočavala sa verbalnim i fizičkim napadima žandarmerije, čiji pripadnici nisu imali vidljive oznake, uvek su bili pod maskama i štitovima.
„Najteži incident dogodio se 28. juna, kada sam zajedno sa još dve žene odgurnuta i više puta udarena pendrekom u leđa i vrat, nakon čega je bačen suzavac i imala sam ozbiljan napad panike.
Drugi napad desio se ispred sedišta SNS-a u Ulici Džona Kenedija, gde su me pripadnici žandarmerije izguravali štitovima, iako sam bila jasno obeležena kao novinarka.
Treći je bio 15. avgusta, ispred hotela London. Tada sam, i pored vidne novinarske legitimacije, fizički napadnuta – udarana po ruci i nozi dok sam izveštavala telefonom.
Poslednji incident dogodio se tokom mirnog protesta. Tada me je pripadnik žandarmerije odgurnuo nazad u masu, iako sam pokazivala novinarsku legitimaciju, što zapravo uvek radim, stoji mi oko vrata svaki put kada sam na terenu“, kaže za Cenzolovku.
Više puta su je sprečili da fotografiše ili snima određene događaje, uz pretnje da „to ne sme da izađe u javnost“, „nije ti mesto tu“ i „idi fotkaj nešto pametnije, neke svadbe“.
Uprkos svim pretnjama i strahu, ona je i dalje na ulicama.
„Svaki napad ostavlja trag i nemoguće je ne osećati strah koji u mom slučaju dođe tek kada se spusti adrenalin, ali verujem da je upravo u ovakvim okolnostima dužnost novinara i fotoreportera da istraju. Nastavljam da izveštavam jer smatram da je važno da javnost dobije istinite informacije i da se dokumentuje ono što se zaista dešava“, kaže Čolaković.
Sve napade je prijavila.
„Napade sam prijavljivala novinarskim udruženjima i određenim institucijama. Reakcije su do sada bile ograničene i bez konkretne zaštite na terenu. Najviše podrške dobijam od kolega i organizacija koje prate stanje medijskih sloboda. Uvek uz istu izjavu – ‘čuvajte se‘.“
Ovo je moj posao
Novinarka nedeljnika Vreme Katarina Stevanović takođe se suočavala sa brutalnim ponašanjem od strane policije prilikom izveštavanja sa demonstracija. Jednom prilikom bila je primorana da legne na zemlju uprkos jasnom obeležju da je novinarka, i uz „opomenu“ da to ne snima.
„Izveštavajući sa protesta protiv policijske brutalnosti u Novom Sadu 5. septembra, našla sam se u grupi ljudi koju je u kampusu policija rasterivala najpre bacanjem suzavca, a zatim i fizičkim potiskivanjem. Našla sam se tako sabijena uz ogradu sportskog terena u grupi od oko 20 ljudi, a zatim primorana da, iako sam se više puta legitimisala kao novinarka i nosila žuti prsluk sa jasnom PRESS oznakom, ležim na zemlji petnaestak minuta, čekajući dalje korake policije i odlazak u policijsku stanicu. Više puta sam se i dok sam ležala legitimisala kao novinarka, pitala da kontaktiram redakciju, na šta sam dobijala izričito ‘ne’ kao odgovor uz dodatak da ću to moći da uradim kada odem u policijsku stanicu i ako se ispostavi da sam zaista novinarka. Na kraju su mi dozvolili da ustanem prva, kada su krenuli da legitimišu redom i vode ljude u stanicu, tražili su mi akreditaciju i ličnu kartu, ne bi li proverili moje podatke, a zatim mi dozvolili da koristim telefon, da bi mi se, kada su proverili moje podatke i vratili dokumenta, jedan od policajaca izvinio uz reči da nisu videli da sam novinarka. Odgovorila sam da sam više puta to napomenula i da sam 15-ak minuta ležala na zemlji s jasnim obeležjem i da su i njegove kolege primetile da sam novinarka, pošto je neko od njih komentarisao upravo da među privedenima ima i novinara. Na to sam dobila odgovor da oni nose maske i šlemove i da ne čuju i ne vide baš uvek sve lepo“, prepričava svoje poslednje iskustvo Stevanović za Cenzolovku.
Kao i naše prethodne sagovornice, uprkos strahu i ona nastavlja da se bori kroz svoj posao.
„Najveći stres i strah od nepoznatog doživela sam upravo u trenutku kada sam se našla uz ogradu s policajcima koji su mene i grupu sabili na to mesto, jer nisam znala šta će se dalje dešavati. Sada, kada je prošlo više od dve nedelje, i dalje osećam neku vrstu neprijatnosti, jer novinari ne bi smeli da se suočavaju sa takvim situacijama i nepoštovanjem njihovog integriteta dok izveštavaju sa nekog događaja. Kao što sam napisala u prvom tekstu za “Vreme”, jutro posle incidenta, oni su mene sprečili da obavljam sopstveni posao u tom trenutku, iako im je bilo jasno da nisam demonstrantkinja, već da sam novinarka. Straha sada nema, a da li će nešto isplivati kada sledeći put budem izveštavala s protesta, videćemo. Što se mene tiče, apsolutno nastavljam da izveštavam i odlazim na teren. Ovo je moj posao i dok god budem birala da se bavim novinarstvom, baviću se kao i do sada“, objašnjava Stevanović.
Iako ona sama nikome nije prijavila, redakcija nedeljnika Vreme odmah je reagovala saopštenjem i osudom napada. Takođe, oglasila su se i domaća i inostrana udruženja i asocijacije – UNS, NUNS i ANEM, kao i Evropska federacija novinara. EFJ je izdao alarm i zabeležio slučaj u bazi napada na novinare.
NOVINARKE NAPADAJU I PRETE IM, IZLOŽENE SU HAJKAMA I DOBIJAJU OTKAZE
Povodom svih ovih slučajeva, ali i drugih napada, reagovala je i grupa Novinarke protiv nasilja saopštenjem u kojem navode da „ovakvi napadi nisu samo napad na jednu novinarku, već i na slobodu medija, javni interes i pravo građana da budu informisani“. Dodaju da, prema evidenciji mreže safejournalists.net, samo u avgustu 2025. godine zabeleženo je čak 25 fizičkih napada na novinare, od čega 14 od strane policijskih službenika.
Napadi su praćeni hajkama u tabloidima, iznošenjem ličnih podataka, kao i otpuštanjem novinarki zbog izražavanja ličnih stavova van radnog mesta.
Prema evidenciji i saznanjima, iz medija ili od samih novinarki, pored naše tri sagovornice, 5. septembra u Novom Sadu reporterke N1 Tamara Stojanović, Ksenija Pavkov i Žaklina Tatalović, iako vidno obeležene kao PRESS, gurane su i udarane pendrecima od strane policije, dok je 19. avgusta novinarka N1 Lea Apro više puta udarena policijskim štitom.
Novinarki televizije Nova S Sanji Ignjatović Eker i njenom detetu prećeno je nakon što je Informer pokrenuo kampanju protiv nje, 14. avgusta, a samo tri dana ranije u Vrbasu reporterka N1 Jelena Mirković i snimatelj Denijal Dabić pretrpeli su psovke, uvrede i pretnje klanjem od strane SNS pristalica.
Pored fizičkih napada i pretnji, novinarke su izložene hajkama i otkazima. Biljana Stepanović i Vladimira Dorčova Valtner česta su meta tabloidnih medija zbog svojih stavova i predstavljanja kritičkog ugla gledanja na stanje u društvu, aktivnosti državnih organa i službenika i predstavnika vlasti, dok su Marija Šehić (Euronews), Sandra Gucijan i Dorotea Čarnić (Politika), kao i Milica Blažević (Tanjug) ostale bez posla.
“Novinarke protiv nasilja” zahtevaju:
– da nadležni organi hitno reaguju na pretnje Smiljani Milinkov i osiguraju njenu bezbednost,
– da se svim napadima na novinarke i novinare pristupi ozbiljno i da se procesuiraju počinioci,
– da policija i institucije štite građane i garantuju slobodu govora i slobodu medija.
Uprkos apelima i zahtevima raznih novinarskih udruženja i organizacija, kako domaćih tako i inostranih, još uvek nema sankcionisanih zbog napada na novinarke prilikom izveštavanja.
Autorka je novinarka N1
