Umesto Vučića mnogi biraju sebi dostupnije protivnike

Mnogo ljudi umesto borbe protiv osnovnog protivnika našeg normalnog života i budućnosti radije biraju kolege koje im smetaju, ljude od kojih strahuju da bi posle promena možda mogli postati uticajni

Od početka ovog raspleta poznato je da zastupam tezu da rešenje našeg problema nije u izborima, nego u procesiranju kako izdajnika tako i ljudi koji su se bavili klasičnim formama kriminaliteta iz redova vlasti. U tom smislu, izbori su možda u nekom trenutku bili rešenje krize, i to ono koje odgovara Vučiću, ali sada deluje da više nisu ni to. Oni i dalje verovatno odgovaraju Vučiću više nego pobunjenom narodu ali gotovo je sigurno da njihovi rezultati ne bi bili priznati, da bi bili osporavani sa svake strane i da bi samo generisali intenzivnije sukobe.

Vlast je ogoljena u svojoj sili i korupciji, i sada već zapravo nije ni bitno koliko ljudi je za njih jer oni evidentno i svakodnevno do te mere krše zakon da za njih prosto nema drugog izlaza do hapšenja, pritvora, suđenja i robije.

Retko kada su se društva dovodila u ovaj stadijum podeljenosti i nesposobnosti vlasti da prikrije svoju mehaniku korupcije, zloupotrebe, moralne i ljudske bede kojom se vodi i hrani.

Teško ćemo mi moći dugo da izdržimo u takvoj zajednici, ne samo zato što se jaz između pobunjenih građana i vlasti sa njenim polugama proširio i postao nepremostiv već i zato što je uprkos svim nenormalnostima u kojima inače živimo, krajnje štetno živeti u otvorenoj korupciji i siledžijstvu.

U tom haosu koji je stvoren, u tom procesu koji se sada odvija i čiji je ishod strateški izvestan – ali operativno još uvek nije – javlja se vrlo opasna tendencija među ljudima da se primarno obračunaju sa svojim ličnim, profesionalnim ili mikropolitičkim konkurentima i protivnicima.

Mnogo ljudi umesto borbe protiv osnovnog protivnika našeg normalnog života i budućnosti, a to je bez ikakve sumnje Aleksandar Vučić, radije biraju sebi dostupnije protivnike, kolege koje im smetaju, ljude od kojih strahuju da bi posle promena možda mogli postati uticajni i smetati im na drugačiji način ili više nego Vučićevci i sl.

Naravno da nisu svi podjednako fokusirani na Vučića kao problem i da mnogi imaju neke intenzivne sporove sa ljudima iz bliže okoline koji su im važniji. U tom smislu, svako fokusiranje na te interne borbe pomaže Vučiću da se oslabi tonus borbe protiv njegove despotije i kriminala.

Kada se na to doda i prirodna potreba pojedinca da se odmori i osloni na nekog, Vučić je ovih dana veoma spreman da priskoči i podmaže odustajanje od njega kao osnovnog protivnika.

Otud sam Vučić koristi razne figure poput Dragana Đilasa, Dinka Gruhonjića i njima sličnih da ih nametne građanima kao većeg protivnika od sebe i da ih koristi kao strašilo kojim stvara mračnu sliku posle njegovog pada gde nas čeka period krađe, izdaje i sl.

Međutim, većeg izdajnika od Aleksandra Vučića ovaj narod praktično nije video, i u svojoj istoriji nikada nije imao toliko nacionalno poniženje sprovedeno u miru, bez rata i bez sankcija.

Isto važi i za krađu, korupciju, privatizaciju, obespravljenje radnika i guranje kapitala sve dalje od bilo kakve korisne uloge u društvu.

Kad je reč o prirodnim resursima i svim drugim stvarima oko čije je eksploatacije potrebno napraviti širok konsenzus da i ne govorimo.

Rečju, svi koji misle da u ovoj borbi treba postaviti realan cilj i ukloniti ljude koji im smetaju iz najbliže okoline, i da im je to preče od sklanjanja Vučića greše jer sa tim protivnicima ili bez njih, nema budućnosti dok je on tu, i bolje je da probamo da ga sklonimo sada kad mi to hoćemo nego da poslužimo za koju godinu kao đubretari njegovih stranih vlasnika i izađemo na ulicu u njihovoj režiji, kako bismo počistili njihovo smeće.

Iskreno se nadam da policija koja je sinoć tukla narod u Novom Sadu zna da to radi isključivo za račun Aleksandra Vučića. Bespredmetno je više pričati o svemu kako su se ponašali i gde su sve prekoračili ovlašćenja, to treba zapisivati i prijavljivati. Ali, jako je važno da oni znaju da ovo sada rade samo za jednog gosta u ovoj krčmi u koju je pretvorena naša država.

Isto važi i za ljude koji možda sebe ne vide kao ćacije, ali misle da u ovom trenutku treba da se nekako napiju krvi bližnjima koji im smetaju, pa eventualno i uz Vučićevu pomoć. Sve što urade tim povodom i na taj način, približava ih časti da im se poput onog dodatka Hadži koji označava vrstu podviga, na ime ili prezime doda prefiks Ćaci koji označava posebnu vrstu sramote i izdaje sebe i svoje zajednice u ovim vremenima.

Odavno smo došli do tačke kada zapravo više i nije bitno koliko ljudi simpatiše osobe koje su kriminalci i da li bi glasali za njih, jer to ne bi smelo da spreči njihov odlazak u zatvor. Svako ko je spreman da toleriše kriminalce na čelu države i kriminal kao osnovnu delatnost ljudi na vlasti, oslonac njihove vladavine i sistem rada, osudio je sebe na život u društvu koje postaje sve bolesnije i koje nestaje ne samo vrednosno nego i biološki.

Niko neće pobeći od cene koju ćemo svi zajedno platiti za svoje odluke, ali će onima koji su se borili za drugačiji ishod barem savest biti čista.

Naslov i oprema: Stanje stvari

(Fejsbuk stranica Dimitrija Vojnova)