Gradjani Srbije (ovo su nalazi istraživanja „Demostata“) ne zaključuju u dovoljnoj meri da njihov životni standard uveliko zavisi od njihovih geopolitičkih orijentacija. I da je hipokrizija navijati za Putina, a istovremeno putovati i letovati u NATO zemljama, istovremeno ohrabrivati decu da umesto ruskog uče jezike s kojima bi mogli da žive i rade u NATO zemljama.
autor teksta:Zoran Panović
Čudo je taj demokratski centralizam, stara komunistička fora koju je usavršio predsednik SPS Ivica Dačić. Ni iskusniji, teorijski i praktično potkovani, socijalisti neće baš javno reći „demokratski centralizam“, ali će nizom floskula poručiti da je njihova partija moderno organizovana i da se njeni unutrašnji odnosi zasnivaju na demokratskim načelima organizovanja, delovanja a i odgovornosti, po čemu je lider i primer na srpskoj političkoj sceni. Dakle, demokratska načela organizovanja, a ne „subordinacija“, osnosno hijerahizovana slepa poslušnost, kao kod većinskog koalicionog partnera SNS.
I odnos partije prema njenom visokom funkcioneru Branku Ružiću, potpada uslovno pod „demokratski centralizam“ SPS, pravi ili fingirani. Eto, istekla je i šestomesečna suspenzija kojom je Ružić kažnjen zbog učešća u demonstracijama i protestu protiv vlasti, što je, kako je tada ocenjeno, bilo suprotno odlukama i politici SPS. Iz ove partije ističu da je odluka o ukidanju suspenzije doneta automatski i da o njoj niko nije posebno odlučivao. Ružiću su ponovo vraćene funkcije koje je imao pre odluke o suspenziji. Vraćena mu je funkcija potpredsednika Glavnog odbora, člana Predsedništva i člana Glavnog odbora. I ono što je najvažnije, vraćena mu je mogućnost da može da govori u ime partije kojoj pripada.
I Branko Ružić je progovorio, ali gle iznenađenja za neke – nije otišao na televiziju N1 odakle je navodno rekao nešto suprotno politici SPS, odakle je navodno nervirao Vučića i njegove, odakle je probudio nadu naivnijem delu opozicione javnosti da se pojavljuju pukotine u režimu i da socijalisti – sa Ružićem umesto Dačića – možda mogu da ponovo krenu putem „moderne levice“. Da se okanu izvornih principa patriotske, slavske, levice u koje ih je povratila inercija višegodišnje koalicije sa naprednjacima, koji su u srpskom političkom darvinizmu ipak poslednji u lancu ishrane. Odnosno, da socijalisti ponovo presaldume i budu jezičak na vagi.
Ružić je, sasvim je očigledno, shvatio partijske drugove koji su naglasili kako se u SPS „poštuje individualizam i subjektivitet delovanja članova i funkcionera, ali i odgovornost i efikasnost za poštovanje i sprovođenje odluka organa partije“. I onda su drugovi zaključili da su retke partije sa takvom unutarpartijskom demokratijom, u čemu ima uslovne istine za sve one koji poznaju anatomiju SPS, njeno funkcionisanje i manifestacije „demokratskog centralizma“, pa kad je reč i o uslovnim neslaganjima i njihovim prevazilaženjima. Uglavnom, uvažavajući sve te principe, koje je i sam stvarao, Branko Ružić se nije ponovo pojavio na N1 da eventualno u emisiji „Iza vesti“ (gde se oprobao) ili nekoj drugoj nastavi tamo gde je stao, već se pojavio na televiziji „Hepi“ u njenoj gledanoj emisiji „Aktuelnosti“ koja podržava svaku, pa i ratnu politiku Rusije i njenog predsednika Putina. Što je neko u lojalističko-zavetničkom delu vlasti, delom i u SPS, mogao da shvati i kao indirektnu „samokrtiku“.
Na pitanje da li je njegova nekadašnja odluka da dođe u „Iza vesti“ lična ili politička, da se iskorači ka medijima koje Vučić ne kontroliše, Ružić je nekad na N1 rekao da – zavisi kako se pogleda. Što ne mora da znači da i sada pojavljivanje u „Aktuelnostima“ zavisi od toga kako se pogleda. Ako je na N1 (a nije bilo samo jednom), nastup Ružića mogao da se s jedne strane pogleda kao jasna kritika gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića (da vodi „infantilnu politiku“), kao uslovna kritika Aleksandra Vučića (jer je uspostavio sistem s jasnom subordinacijom, koji funkcioniše na način da daje rezultate i proizvodi pozitivne efekte), kao uslovna podrška Draganu Đilasu (pa što ga ne uhapse ako je kriv zbog nekih tamo „miliona“), sada se nastup u „Aktuelnostima“ ne može gledati drugačije nego kao (geo)politička potvrda stavova nedavne sednice Glavnog odbora SPS na kojoj je zaključeno da je osnivač SPS i njen prvi predsednik Slobodan Milošević prva žrtva „obojenih revolucija“, i to u vreme kad taj termin nije ni postojao. I kao što je nekad tvrdio da je lična odluka onoga koji se bavi politikom i politička odluka, pa i pojavljivanje na N1, onda isto valjda važi i za Ružićevu odluku gde će nastupiti na neki način premijerno i simbolički bitno nakon okončanja takozvane suspenzije u SPS.
Povodom kontroverznih nastupa na N1 Ružić je rekao: „Ako je dolazak bilo kog političara na bilo koji medij politička odluka, onda Srbija nije daleko dogurala“. Nije i dalje, jer u Srbiji postoji asimetrični medijski aparthejd i Ružić je jedan od retkih koji je imao luksuz (delom možda i hrabrost) da prekrši njegova pravila. Jedno isključuje drugo, tako da je sad zaista teško zamisliti da bi Ružić ponovo otišao na N1. Mada nije teško zamisliti demokratsku javnost koja bi rado prihvatila da im Ružić još jednom „proda ciglu“. To što je prihvatio generalnu liniju partije i povinovao se pravilima „demokratskog centralizma“ koja je prekršio stvarno ili fingirano, ne znači da Ružić i dalje ne održava sitan žar kakvog-takvog koalicionog kapaciteta SPS i mogućnost da ova partija kao dokaz da u Srbji nema „nulte tačke“ (ni 2000, ni 2012), može da prekrši zakone fizike i da se odupre (sa ili bez Dačića) liniji horizonta koju je prešla ulazeći u gravitaciju naprednjačke crne rupe gde od koalicionih partnera na kraju ostanu samo froncle.
Nakon gostovanja na TV „Hepi“ (gde valjda nije otišao pod moranjem, jer su to “lične odluke“, kao što reče), Ružić se logično nije našao na udaru režimskih tabloida i pojedinih predstavnika vlasti gde se našao nakon famoznih gostovanja na TV N1 u oktobru prošle godine i martu ove kad je rekao da ide na veliki protest 15. marta u Beogradu. Što ne znači da će biti u istom društvu predstojećeg 1. novembra na komemoraciji žrtvama tragedije u Novom Sadu. Teško da će sad Ružić ići toliko daleko da pojedine kolege iz vlasti optuži da su „politikanti“, ali dobar deo javnosti i dalje će za Ružića misliti, ne bez razloga, da je on jedan od retkih pravih političara na srpskoj političkoj sceni. Jer, zaista, od toliko politike stiče se paradoksalan utisak da Srbija upravo ima deficit pravih političara.
Umesto „kolektivnog Zapada“, „kolektivnog Putina“, možda bi za Srbiju bilo najbolje da ima „kolektivnog Ružića“. Da sve bude fleksibilnije, adaptilnije, da se crvene linije sa svih strana pomere malkice unazad. Lako je utvrditi da je Branko Ružić realan čovek i političar koji realno postoji. Da nije tako neko bi pomislio da je Branko Ružić vrhunski programirani politički softver. Imali su nekad i naprednjaci jedan dobar „softver“, a to je bio „sukob“ Đuke i Zorane (Vladimir Đukanović i Zorana Mihajlović), koji se ciklično, gotovo programirano, pojavljivao. Čak je delu javnosti „prodata cigla“ da se radi o sukobu nekave prozapadne i proruske opcije u SNS, o tobožnjem sukobu dogmatske, konzervativne i liberalne neradikalske struje, da je čak to primer nekakvog stranačkog pluralizma mišljenja, ni manje ni više nego otpor jednoumlju. Što danas deluje baš naivno kad se zbijaju naprednjački redovi i kad je i Zorana postala Vučićeva Marija Zaharova, dok ni Đukanović više ne traži „Bruta“ i „brutove“ po stranci jer je bar onaj „Brut“ koga je u kolumnističkoj igri detekcije u „Politici“ Đukanović oštro a stilski raskrinkao, kako mi kaže upućeni naprednjak, u međuvremenu shvatio poruku i dokazao da je lojalista.
Neka buduća politička teorija mogla bi da obradi „slučaj Ružić“ i kao studiju slučaja (case study) političkog umeća, zatvaranja kruga putem političkog slaloma. Sa „suspenzijom“ kao dramskim efektom. Dok je još bio ministar prosvete (pre ostavke), Ružić je u prvoj reakciji nakon masakra u „Ribnikaru“ okrivio i „zapadne vrednosti“. U sasvim drugom kontekstu, gostovanje na TV „Hepi“ u proputinovskoj emisiji je na neki način potvrda stava o „zapadnim vrednostima“. Što bi opet bio neki otklon od neuspešnih i napuštenih pokušaja da se SPS transformiše u „modernu evropsku levicu“, a što opet u Ružićevom slučaju može da bude, ali opet pašićevski ne mora da znači. Jer, kao što mi reče jedan iskusan čovek, ne bez izvesnog respekta iako prezire SPS – „Ružić je političar“.
Kao ponovo „slobodni socijalista“ kome je istekla šestomesečna stranačka suspenzija, Ružić je prokomentarisao na „Hepiju“ svetsku politiku i naglasio da je Trampov mirovni sporazum za Bliski Istok „pozitivan impuls“, da je to „iskorak“. Ružić nije uveren da će se održati mir između Hamasa i Izraela, ali mudro ne isključe mogućnost i da hoće. Sa N1 sigurno ne bi zvali Ružića da im komentariše stanje u Gazi i Ukrajini.
Ipak, ne treba neke stvari olako okarakterisati kao „Ružićeve sofizme“. Ko pažljivo sluša, može da zaključi da bi nešto od onog što ovaj socijalista govori o stanju u svetu, upravo bilo potrebno u Srbiji. Na primer, da se, u politici radi „konsekventno ono što je transakciono moguće“. Ma koliko da je „živopisan lider“ (Ružić je mislio na Trampa). Nije to svakom politikologu lako da formuliše. Ako je Rusija, kako smatra Ružić, „zadržala istorijski nivo ozbiljnosti“, šta znači za Srbiju „istorijski nivo ozbiljnosti“, i imamo li ga? Pa „sporadična potreba simbolike u politici“, pa „adaptibilnost na revijalnu politiku“. Pa razumevanje dvosmislenosti i konradiktornosti u politici. Kod Trampa to znači da jedan dan hoće da naoružava Ukrajinu, a drugi da traži od Ukrajine da se odrekne dobrog dela svoje teritorije. Ili kontradiktornost koju personifikuje nemački kancelar Merc, a koja se ogleda u tome da Evropljani ne mogu istovremeno da se naoružavaju i ratuju protiv Rusa i da zadrže dostignuti životni standard. Kao što ni građani Srbije (ovo sad nije rekao Ružić, već su to nalazi istraživanja „Demostata“) ne zaključuju u dovoljnoj meri da njihov životni standard uveliko zavisi od njihovih geopolitičkih orijentacija. I da je hipokrizija navijati za Putina, a istovremeno putovati i letovati u NATO zemljama, istovremeno ohrabrivati decu da umesto ruskog uče jezike s kojima bi mogli da žive i rade u NATO zemljama. I dosta je tu sebičnosti – nihilističke želje da Putin presudi Zapadu, bez obaziranja šta će biti sa srpskom dijasporom koja je gotovo cela u zemljama „kolektivnog Zapada“.
Inače, Ružić je na TV „Hepi“ cirtirao i u političkom diskursu boljeg od sebe: Osnivača DPS, ideologa u startnom trijumviratu Momir, Milo, Sveto, prvog i jedinog predsednika Državne zajednice Srbije i Crne Gore – Svetozara Svetu Marovića, odnosno njegov „sofizam“ – krilaticu „rat za mir“ tokom napada na Dubrovnik.
Tokom suspenzije Branko Ružić je stigao da se druži i sa partijskim drugovima iz Užica. Utisak mu je sledeći: „Užička Republika nikada nije jenjavala u ideološkom, vrednosnom i ljudskom, socijalno pravednom smislu. Velika je čast družiti se sa drugaricama i drugovima svih starosnih dobi, a još veća privilegija, shvatanje da su socijalisti večni ukoliko očuvaju identitet i ne dozvole nipodaštavanje.“ Ako će se o koalicionim odnosima onda ne treba filigranski politički talenat da se proceni gde je bilo više „nipodaštavnja“ SPS – dok su bili u koaliciji sa Koštunicom i Tadićem, ili u koaliciji sa Vučićem. Što bi mogla biti i neka interna ohrabrujuća Ružićeva poruka stranačkim drugovima.
No dobro, na ovom mestu je bitnije Ružićevo podsećanje na Užičku republiku među užičkim socijalistima. Ako se druženje desilo 24. septembra, to znači da je odabran dan koji se u socijalizmu slavio kao Dan grada (oslobođenja) Titovog Užica. Iako tada nije bilo nikakvog oslobođena grada, ni borbi. Prvo Nemci odlučuju da se povuku iz Užica i da grad predaju četnicima Koste Pećanca, pa onda partizani opkoljavaju grad, nekakav dogovor se postiže, četnici napuštaju grad, a partizani ga bez borbe preuzimaju 24. septembra 1941. i tada zvanično počinje partizanska Užička republika, koja nije isto što i celokupna slobodna teritorija u Zapadnoj Srbiju koju su 1941. zajedno stvorili četnici i partizani pre početka građanskog rata.
Ali, ovo Ružićevo veličanje Užičke republike je i povod da se zapitamo koliko zaista postoji „užičkih republika“ ili njihovih percepcija. Da li Ružić misli na istu Republiku i njenu percepciju kao „Libegraf“i „Novi optimizam“ kad organizuju ovog oktobra javnu tribinu „Vatre Užičke republike“ pod sloganom „Alo.Požega! Alo.Kosjerić! Alo.Srbijo! U fonu demokratske pobune građana i studenata Srbije i značajnog doprinosa Zapadne Srbije i Užica tom procesu. Citat sa varijacijama iz filma „Užička republika“ Žike Mitrovića „Alo, Požega!“ zahvaljujući Rambu Amadeusu postao je pop kulturni fenomen. Inače, taj film je krcat istorijskim falsifikatima.
I da li su to iste „užičke republike“ kao ona na koju referiše i šef BIA Vladimir Orlić, kada na dan ove organizacije polaže venac na grob Slobodana Penezića Krcuna i Aleksandra Rankovića. Ako je ko personifikacije te Republike to je upravo Krcun.
Ali, ’ajmo redom, da probamo da se snađemo u lavirintu srpskih konfuzija. Imao je Vučić običaj da rotira ministre: Na primer u resorima odbrane i policije Stefanovića, Vulina i Gašića, u BIA Vulina i Gašića. Da li bi drugačije bilo kad bi Vučić zarotirao Nikolu Selakovića i Vladimira Orlića, pa da Selaković dođe na čelo BIA, a Orlić na funkciju minstra kulture?
U januaru ove godine ministar kulture Selaković, obišao je radove na obnovi kuće slikara Mihaila Milovanovića u zaseoku Tuk u selu Ribaševina pored Užica i tom prilikom istakao da je na taj način ispravljena istorijska nepravda jer je smrt Mihaila Milovanovića, i ne samo njega, jedna od najvećih mrlja, jedna od najvećih moralnih propasti i posrnuća Užičke republike. Slikar je, smatra Selaković, paradigma žrtvi te Republike, nije mu oprošteno što je spašavao od nemačkog okupatora zarobljene članove porodica pojedinih Užičana. Nije mu Republika oprostila njegovu umetničku prošlost i činjenicu da je bio najpoznatiji slikar srpske Vrhovne komande tokom Prvog svetskog rata.
U likvidacijama tokom Užičke republike jednu od ključnih uloga imao je upravo onaj kome venac polaže na grob Selakovićev stranački drug Vladimir Orlić – Slobodan Penezić Krcun. Da li bi Selaković kad bi bio šef BIA položio venac Krcunu na grob samo da bi valjda dokazao da je ova Vučićeva država bezbedonosno jaka i spremna za akciju protiv spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja kao ona Titova čiji su šefovi represivnog aparata bili Leka i Krcun. Koji su postali simboli srpstva jer su u poželjnoj interpretaciji prošlosti otišli ili stadali Titovom voljom jer su navodno branili srpske interese i pokazali da komunizam kad je nacionalno osvešćen i nije tako loš. I Leka i Krcun su 1948. ostali uz Tita u sukobu sa Staljinom. Što Vučić i njegova vlast koji se kunu – nikad više četr’es osma verovatno previđaju. Slikar Milovanović, polaznik likovne akademje u Minhenu streljan je pod optužbom da je engleski špijun.
Ni ova vlast naravno neće položiti Titu cveće na grob, ali zašto su onda Ursulu fon der Lajen pre neki dan, kao i mnoge pre nje, i pre Vučića, sačekali gardisti u uniformama Titove garde (samo bez petokrake na šapkama).
I samo moderno ime Bezbedonosno-informativna agencija (BIA) – uspostavljena 2002. – je bilo otklon od Ozne, Udbe, De-bea, onoga čiji su temeljni simboli i Leka i Krcun. Za koje se nekako pretpostavlja da bi, da su doživeli, podržali Miloševića kad je ovaj dolazio na vlast. Ali ko to garantuje. Možda i ne bi. Čudne su istorijske sudbine: Krcun je okrvavio ruke za revoluciju, a deca su mu otišla u SAD. Čoveku dođe da se zapita – da li su i Leka i Krcun bili „radikalna levica“. Ili bi se i oni da mogu s kapitalistom Trampom borili protiv „globalne Antife“? I staljinisti su antifašisti, što se zaboravlja, ali neostaljinisti se ne gade krajnje desnice. Naprotiv. Staljin je taktički paktirao s Hitlerom, ali ovi sad žele iskrenu saradnju, novi „Molotov – Ribentrop“ samo bez „Barbarose“.
Među mnogima, tokom Užičke republike ubijen je i komunista, intelektualac, jedan od prvih kritičara Staljinovog režima – Živojin Pavlović. Pavlović je krajem 1940. godine u Beogradu samostalno objavio knjigu „Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora“. U velikim čistkama 1930-tih godina stradali su i mnogi jugoslovenski i srpski komunisti kao i Pavlovićev prijatelj, bivši šef Komunističke partije Jugoslavije Milan Gorkić. Po Titovom naređenju Krcun je organizovao hapšenje i likvidaciju Pavlovića.
Užička republika jeste bila partizanska slobodna teritorija, ali i sovjetizovana Vandeja. Marketinški se može koristiti kako kome danas odgovara. Što se i čini.
