Otkako sam počeo da upotrebljavam istorijske argumente u ćaskanjima kojima svi popunjavamo nametnute praznine, primetio sam kako se broj sagovornika za mojim stolom vremenom smanjuje. Ipak, osećam se bolje usamljen
Čovek tokom života često preko sopstvene dece dolazi u kontakt sa majkama i očevima njihovih drugara. Najčešće su u pitanju roditelji njihovih školskih drugova, ponekada roditelji njihovih saigrača iz sportskih klubova gde deca treniraju, ili roditelji njihovih drugova iz raznih vannastavnih aktivnosti. Nekada čovek uspostavlja logične i nužne kontakte sa neposrednim komšijama, nekada slučajna poznanstva u šetnji kućnog ljubimca, a nekada ima česte komunikacije vezane za posao kojim se bavi. Sve u svemu, čovek tokom života nužno provede dosta vremena razgovarajući sa osobama čije društvo nije u mogućnosti da bira!
Ne znam, poštovani čitaoci, da li ste i vi imali slično iskustvo, da vam u takvim razgovorima u poslednje vreme nekako često promovišu hrvatsko primorje kao najlepše mesto za letovanje. Svestan sam činjenice da živim u širem centru srpske prestonice, na teritoriji gde je ukopan hrvatski komunista Broz i gde je avnojevska emocija dominantna. Uostalom, i predsednik države je izjavio da nećemo sklanjati „Kuću cveća“, jer je „Tito deo nas“.
Dakle, poznat mi je osećaj da iako formalno živim na srpskoj teritoriji, ja nažalost nisam stanovnik srpske države. Ali mi je nejasna doslednost, a često i agresivna retorika ovih promotera hrvatskog turizma u razgovorima sa mnom, posebno ako se uzme u obzir da svi oni dobro znaju moj svetonazor. Njihova upornost me je ponekad dovodila do raskrsnice paranoje: ponašaju li se kao da imaju direktan interes, kao da ih plaća hrvatska služba?
Preko dve decenije sam učtivo ćutao na ovu histeriju, nekada bih im diskretno stavljao do znanja da nemam interesovanja za tu destinaciju u komšiluku, a vrlo retko sam kulturno pokazivao da uopšte nisam voljan za diskusiju u tom pravcu. Ako ste doživeli slične situacije, onda bih rado sa vama poštovani čitaoci podelio iskustvo o tome kako sam odlučio da prekinem zavet avnojevske „omerte“ i da stvari nazovem pravim imenom. Ako nemate ovakva iskustva , onda bih vas ponizno zamolio samo za malo tolerancije prema još jednom okupiranom Srbinu.
U čemu je tajna?
Na moje logično pitanje promoterima hrvatskog turizma zašto bih išao u Hrvatsku ako nije, kako smo već konstatovali u razgovoru, osetno jeftinija ili vidno komfornija, dobijao sam odgovore kako je tamo obala „mnogo lepa“. Zatim bi ti isti ljudi nastavljali diskusiju uz obavezan dodatak da im se „tamo ništa nije desilo“, odnosno da ih niko nije napao, vređao ili ponižavao.
U ovakvim konverzacijama – koje sam izbegavao što sam više mogao zbog njihove površnosti i besadržajnosti – kretao sam se samo u okviru turističko-ugostiteljsko-hotelijerskih parametara. Odnosno, iznosio sam argumente prosečnog Japanca ili prosečnog žitelja Mađarske, koji slučajno živi u Srbiji i govori srpski jezik. Zašto bih letovao u Hrvatskoj, pored Grčke, Crne Gore, Turske, Italije, Egipta, Francuske, Španije, Albanije…?
Grčka ima tri mora umesto jednog koje ima Hrvatska i ima čak više ostrva od našeg zapadnog suseda; Grčka ima neuporedivo dragoceniju antičku i versku turističku ponudu od Hrvatske; do Grčke se stiže mnogo brže auto-putem i ona je svakako bezbednija za srpske državljane. Turska, Egipat i Albanija su osetno povoljniji od Hrvatske, dok egipatski i turski „all-inclusive“ hoteli pružaju mnogo veći luksuz od svih aranžmana u Hrvatskoj (a u najgorem slučaju su podjednako ili manje rizični).
Francuska, Italija i Španija su za slične pare kopljima iznad Hrvatske, da ne govorimo o tome šta sve čovek može tamo da poseti, uprkos činjenici da se do njih nešto teže stiže u sezoni. Crna Gora jeste infrastrukturno slabija, ali je jeftinija i poseduje zvanično najlepši morski zaliv na svetu – Boku Kotorsku, i tamo se čovek ne oseća kao da je u stranoj državi. Stvarno, čemu onda Hrvatska?
Ako izuzmemo imbecilni argument koji sam dobijao od promotera hrvatskog turizma kako im se „tamo ništa nije desilo“ – gde se proglašava značajnim dostignućem kada za velike pare koje otplaćujete čitave godine ne dobijete batine ili gnusne uvrede – onda je njihov ključni zaključak estetske prirode: „obala je mnogo lepa“. Jer, svakome je jasno da su gradovi i mesta ostalih morsko-turističkih država puno interesantniji, bogatiji ili sadržajniji od hrvatskih, kao i da su u velikoj prednosti kada se radi o arheološkom, istorijskom ilk religijskom turizmu u odnosu na hrvatsku ponudu. Pritom, često nisu ni skuplji.
U čemu je onda tajna te hrvatske obalske lepote koja mi je preporučivana, koja bi me uprkos svemu narečenom, svojim čarima tako snažno privukla?! Nikada nisam dobio nijedan ozbiljan odgovor, osim konstatacije koja se izgovarala uz prateći uzdah mahom ženskih sagovornika, kako je „jednostavno mnogo lepo“. I tačka. (Uvek sam se pitao, doduše zbog učtivosti „u sebi“, zbog čega onda taj kriterijum „lepote i estetike“ ne primenite i na vaše sopstvene živote: vi ružno jedete, neprijatno ste ugojeni, neuredno ste obučeni, nemate nijednu umetničku sliku na zidovima vašeg doma, knjige ne kupujete a kamoli da ih čitate, prostor ispred kuće gde živite je zapušten i prljav…)
Deca jugotitoizma
Pošto mi sagovornici nisu uzvraćali odgovarajućim sadržajem, rešio sam da se samostalno otisnem prema pučini mogućih argumenata. Držim do tvrdnje da je svaki morski horizont na svetu isti: plava linija koja razdvaja nebo i otvorenu morsku površinu. Iste su i plaže, bilo peskovite, bilo kamene, bilo šljunkovite, bilo betonske: bukvalno svaka morsko-turistička država na svetu ima sve ove vrste plaža. Svuda je sve isto ili vrlo slično: boja i toplota mora, miris soli i vetra nad morem, jedrilice i brodovi koji plove i galebovi koji kruže.
Na ovom mestu bih, opreza radi i poučen pređašnjim iskustvom, kovertirao izvinjenje hrvatskim galebovima u slučaju da su posebni u odnosu na ostale. A to pređašnje iskustvo me je podsetilo na moju sagovornicu tokom jednog dečijeg rođendana koja je u egzaltaciji uzvikivala da je tokom posete Sloveniji videla kako na pašnjacima pasu koze – ali ne kao ove naše, već posebne slovenačke koze.
Crna Gora jeste infrastrukturno slabija, ali je jeftinija i poseduje zvanično najlepši morski zaliv na svetu – Boku Kotorsku
Svuda po svetskim morima su isti suncobrani i ležaljke na plažama na čijim platnima su odštampane vinjete svetskih korporacija (uglavnom u vlasništvu korporacije BlackRock), isto izgledaju svi morski barovi i kafići po obalama, i služe ista pića i istu hranu. U čemu je onda toliko dominantna „lepota hrvatskog primorja“ i gde je ta njena izuzetnost, zbog kojih bi neko rezolutno odlučio da samo tamo letuje?
Ako je reč o ostrvima onda možemo govoriti samo o pogledu na njih iz helikoptera, kada se ona jasno vide. Pogled sa obale je vizura bez ostrva ili možda na jedno udaljeno, tamo negde prema horizontu. Ako je reč o pogledu sa ostrva prema kopnu gde se vide gradovi i planine iznad njih, onda je Boka za deset klasa iznad svih. Doduše, neki od sagovornika su pokušali da mi objasne kako nigde ne mirišu borovi kao u Makarskoj, kako nema zalaska sunca kao na Hvaru, kako je najbolja bevanda u Istri, ili kako najlepši vetar duva prema Opatiji.
Uvek bih ih pitao: sa kojim ste mirisom borova na svetu upoređivali miris makarskih i kojim metodama? Koliko ste zalazaka sunca uzeli u obzir na planeti i koji su parametri za utvrđivanje lepote zalaska? Da li ste stručnjak za vino ili se bavite proizvodnjom vina? Kako se određuje lepota duvanja vetra i koju ste mernu jedinicu koristili tom prilikom? Nikada ne bih dobio ni jedan jedini odgovor. Čak ni pokušaj.
Nikada im do skora nisam izrekao elementarnu činjenicu: nije vama lepo hrvatsko primorje zbog njegove nestvarne krasote, već zbog druga Tita! Jer ste vi deca jugotitoizma. Spadate u onu kategoriju ljudi sa kojima neko ide 10 godina u isti razred, a ne može ni imena da im se seti.
Nisu vas viđali po gradu, svirkama i tribinama, a danas lažete kako ste zorama zatvarali diskoteke i kafane. Niste slušali ni Smak, ni Sklonište, ni EKV, ni Azru, ni Čorbu. Zato danas slušate najbezličniju muziku koja se pojavila na ovim prostorima – „hrvatski pop“, koga podjednako forsiraju i „Pink“ i „N1“ kao grčeviti dokaz urbanog. Vi ste prva generacija srpskog naraštaja koju je jugotitoizam ubedio da kroatofilni most vodi do evropskog asfalta. Preslabi za ful-kontakt a prejaki za rokenrol: dakle, nigde.
Moralni argumenti
Od skora sam odlučio da prestanem sa lažnom učtivošću kada naletim na agresivnog promotera hrvatskog turizma i postao sam surovo iskren. Umesto turističko-ugostiteljskih argumenata počeo sam da upotrebljavam istorijske činjenice. Tako im govorim: Ne, ne letujem u Hrvatskoj i nemam nameru za ovog života. Zašto, pitate se, kada je sve „tako lepo“. Zbog 74.000 razloga. Ne, ne, zbog 74.000 evra, taman posla. Nije ni zbog 74.000 dinara, iako nije reč o malom novcu, niko nije propao zbog njega.
Radi se o mnogo većem i svirepijem gubitku, radi se o nečemu što se ne može nadoknaditi. Radi se o 74.000 ubijene srpske dece u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, jedino i samo zato što su bila rođena u utrobama srpskih majki. Zatim se radi i o „Jastrebarskom“ – jedinom dečijem logoru u istoriji koji je bio stacioniran baš u Hrvatskoj i gde su bili zatvarani baš mali Srbi.
Vidim, gospođo, koliko volite svoje dete i sećam se kako ste se zabrinuli kada je na prošlom rođendanu malo povredilo noktić u igraonici. E pa slična deca su u Hrvatskoj oduzimana srpskim majkama poput vas, i slata direktno na klanje ili u logor. Jesu li ovo dovoljni razlozi – svakako moralne prirode – zašto ne želim da letujem u Hrvatskoj?
Spomenik na zagrebačkog groblju Mirogoj posvećen djeci sa Kozare (parcela 142) stradaloj u koncentracionim logorima u NDH (Foto: Wikimedia commons/Plamen/Public domain)
Mogao bih još mnogo toga da navedem, recimo, „Jasenovac“, krečnjačke jame po Dalmaciji i Lici prepune srpskih skeleta, ili milion zaklanih. Mogao bih svako pojedinačno stratište da opišem, mogao bih da kazujem o zaklanom slikaru Savi Šumanoviću ili piscu Dragiši Vasiću. Zato smatram da je amoralno letovati u Hrvatskoj, jer je „njeno more“ nagrada za monstruozan genocid koji je izvršila u ratu, i koji joj je darivala vaša avnojevska Jugoslavija na čelu sa vašim „drugom Titom“.
Šta kažete, da se i na „Pinku“ i na „N1“ prikazuje kako naši glumci i pevači letuju po Hrvatskoj i pozivaju ostale da im se pridruže? Ne smeta im što se u isto vreme odigrava proslava „Oluje“, jer ljudi moraju da gledaju u budućnost, a ne da budu zatočeni u prošlosti. Upravo kucate na otvorena vrata: i Pink i „N1“ su avnojevske televizije (iskreno izvinjenje Javnom servisu – tom bastionu jugotitoizma – što nije posebno apostrofiran u diskusiji)! Obe ove televizije kao simulakrum političke borbe čine udarne simbole naše okupacije.
Birano društvo
Kažete da moramo da se okrenemo sadašnjosti i budućnosti: slažem se. Recimo, da uživamo u koncertu Tompsona na kome je prodat najveći broj ulaznica u istoriji, i na kome se promotivno pevalo o genocidu nad srpskim narodom. Kako se Hrvatska, u kojoj letujete igrom slučaja zajedno sa nekim srpskim glumcima i pevačima, „okrenula budućnosti“? Tako što negira genocid nad skoro milion Srba? Tako što smatra da su u Jasenovcu zatvarani i ubijani Hrvati?
Ne daj Bože da se zarati dok ste na odmoru u Hrvatskoj, ne bih voleo da sam u sličnoj situaciji u vašoj koži
Da li ste videli trunku pokajanja u Hrvatskoj za toliko zaklanih nevinih ljudi samo zato što su bili pravoslavne vere? Nemojte da mi govorite kako je bilo „slično i sa naše strane“, jer vi o tome – bez ikakve namere da vas vređam – ništa ne znate. Bukvalno, ništa. Za vas je istorija ono što ste kao dete gledali u filmovima Veljka Bulajića, TV-dramama Siniše Pavića ili u serijalu „Otpisani“. Znači, trula i gangrenična laž.
Verujem da je vaš hrvatski domaćin bio veoma ljubazan, i da se puno raspitivao o Beogradu i o atmosferi na „večitom derbiju“. Imao je razlog, lepe pare ste mu ostavili. Ali, upamtite: svi Hrvati koji su kao komšije učestvovali u pokoljima bili su pre toga takođe čitave decenije ljubazni prema srpskim susedima. To im nije smetalo da uzmu kame u ruke, kao i da posle pokolja opljačkaju celokupnu imovinu zatrtih srpskih porodica.
Ne daj Bože da se zarati dok ste na odmoru u Hrvatskoj, ne bih voleo da sam u sličnoj situaciji u vašoj koži. A što se tiče letovanja nekih naših glumaca i naše estrade, šta od njih čovek može da očekuje sem da slede životnu filosofiju guzice?! Otrezniće se, poput Sergeja Trifunovića, tek kada „popiju“ kaznu od hiljadu evra zbog neke besmislice. Tolika im je cena.
Otkako sam počeo da upotrebljavam ove istorijske argumente u ćaskanjima kojima svi popunjavamo nametnute praznine, primetio sam kako se broj sagovornika za mojim stolom vremenom smanjuje. Sve sam usamljeniji u kraju gde živim, na rođendanima, slavljima ili u kafiću tokom raznih pauza. Ipak, osećam se bolje usamljen, što me plaši.
Često se setim reči jednog veoma bogatog preduzetnika i producenta, izrečenih za kafanskim stolom pred Duškom Kovačevićem i njegovim pokojnim kumom Ganetom sa Voždovca. Rekao nam je: „Sve pare koje sam zaradio nemaju ni trunku vrednosti kao činjenica da u životu ne moram u kafani da sedim sa svakim“!
autor: Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
