Braćo, kada ćemo prestati da ,,lajemo“ jedni na druge? Da li smo svesni podrške dželata i zapada… koji jedva čekaju da krene naše bratsko krvoproliće… kao ono u vreme Drugog svetskog rata kada su nas podelili, razjedinili… zbog surovih ideologija… zar nam ponovo isto treba, da nas vrati decenije unazad i ponovo uništi srpsku nit.
Da li kod Hrvata, Albanaca, Jevreja, Nemaca, Francuza… postoji takva patološka mržnja i podela? NE.
Proterani smo iz Kninske Krajine, iz Like, iz Slavonije, iz naših vekovnih ognjišta u Bosni i Dalmaciji. Sa Kosova i Metohije, kolevke našeg naroda i naše vere, i dalje odjekuje plač za izgubljenim zavičajem. Ali taj plač nije samo zbog zemlje… već zbog gubitka pamćenja, identiteta i svesti o tome ko smo… vrlo brzo zaboravljamo a i ne zanima nas mnogo naša srpska istorija, iz koje možemo videti i spoznati budućnost i opasnost.
Asimilacija koju smo doživeli u današnjoj Makedoniji, ćutanje i ravnodušnost u dijaspori, medijska pomama koja pokušava da nam prekroji prošlost… sve to su novi oblici istog starog oružja. Nekada su nas ubijali nožem i olovom, a danas nas uništavaju zaboravom, podvajanjem i mržnjom prema samom sebi… kroz razne projekte i seminare a da toga ni svesni nismo.
Kao da nam je u genu da grlimo sopstvenog dželata i da ga istinom ne povredimo.
Kao da se nad našim narodom ponovo nadvija senka onog zlog vremena kada smo se delili na partizane i četnike, kada su braća dizala ruku jedan na drugog, dok je neprijatelj trljao ruke i gurao nas ko hijene jedne na druge.
Slično vidimo danas u Ukrajini sa bratskim krvoprolićem pravoslavnog Ruskog naroda… koje je počelo Majdanom u Kijevu… slično se dešava i u Beogradu… ne dao Bog da dođe do tog zla.
I danas, osamdeset godina kasnije, umesto da učimo iz te tragedije, mi ponovo upiremo prstom jedni u druge, deleći se po partijama, zastavama, ideologijama, umesto da se saberemo pod jednim imenom… Srbin… i oko Svetosavlja… i onda izaberemo rodoljubivu vlast.
A Njegoš nas je davno opomenuo:
„Blago tome ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi.“
A Sveti vladika Nikolaj je zapisao:
„Narod koji izgubi veru u sebe i u Boga… prestaje biti narod, postaje masa.“
Zato pitanje „gde je kraj?“ ne sme da bude izraz očaja, nego poziv na buđenje. Kraj će biti onda kada zaboravimo svoje zadužbine, svoje grobove, svoju istoriju, veru i jezik. A sve dok postoji i jedan koji se moli, koji piše, koji svedoči… Srbija živi.
Jer nije prvi put da smo pali, ali je svaki put vaskrsenje bilo veće od pada. Narod koji je iz pepela Prvog i Drugog srpskog ustanka podigao državu, koji je iz Prvog svetskog rata izašao sa skoro trećinim stanovništva manje, ali sa duhom snažnijim od svih imperija… taj narod ne sme izgubiti veru u sebe… a verujem da nikada i neće.
Danas se borba ne vodi mačem, već istinom i perom. Ne na frontovima, već u školama, u domovima, u svesti našeg naroda. Ako ne sačuvamo pamćenje… neće imati ko da nas se seća. Ako ne sačuvamo jezik, istoriju i veru… izgubićemo i budućnost.
Neka nam zato svako sećanje na stradanje ne bude poziv na mržnju, nego na sabornost. Jer Srbija nije jedna partija, jedna ideja ili jedna granica… Srbija je zavet. A zavet nikada ne umire.
Živela Srbija!
