ANATOMIJA JEDNE IZNEVERENE REVOLUCIJE ILI ZAŠTO SRBIJI NE TREBA ZORAN ZAEV

autor:D-r Nenad Živanovski – Stolić
Ovih dana, tražeći na internetu intervju mog prijatelja Branislava Brajana Rašića za beogradski magazin „Karakter“, najdalje što sam uspeo da stignem je bilo do njegove naslovne strane na Instagramu. Neshvatljivo za današnje vreme, ali ovaj časopis nema svoj sajt, tako da je dostupan samo za čitanje u štampanom formatu. S obzirom na relacije na koje živim i putujem (Skoplje-London), nisam imao mogučnost da kupim i pročitam „Karakter“, pa mi je jedino ostalo da se zadovoljim naslovima o sadržaju objavljenim na prvoj strani. A na njoj su bile najave tekstova: „Miljenko Jergović o Basari“, „Snežana Čorgadin o Đinđiću“. Samo moj Brana nije govorio o drugima, nego je ispričao svoju impresivnu životnu priču kao rok fotograf u Londonu. Međutim, ono što mi je najviše privuklo pažnju bila je najava ispovesti Dubravke Stojanović, pretenciozno formulisana kao „Moj politički manifest: Volela bih da Srbija ima Zaeva“.

Kao što sam već spomenuo, s obzirom na to da nisam imao priliku da prelistavam ovaj časopis, a time i da pročitam politički manifest profesorke Stojanović, moju polemiku, tj. ukazivanje zašto Srbiji nije potreban Zaev zasnivaću samo na naslovu njenog manifesta, intuitivno pretpostavljajući šta je rekla kada se ponadala da samo Zaev Srbiju spasava.

Objektivno nezadovoljstvo kao razlog za revoluciju

Ko je Zoran Zaev? On je bio premijer Makedonije od maja 2017. do januara 2020. godine. Ako za njega pitate u zapadnoevropskim diplomatskim krugovima u Skoplju i makedonskom nevladinom sektoru, koji je donedavno prestižno držao logo USAID-a na svojim sajtovima, dobićete odgovor da je on bio najevropskiji premijer Makedonije, koji je uspeo da reši tridecenijski spor sa Grčkom oko imena države. Ako razgovarate sa običnim ljudima, bilo da su njegovi bivši politički protivnici ili simpatizeri, odgovor bi se najčešće svodio na psovke, kletve i razočaranja. Ravnodušnost retko kod koga da postoji, a čak i njegov najveći pristalica rezignirano će izraziti razočarenje.

Da bi se razumela politička traektorija Zorana Zaeva od „jedine nade za spas Makedonije od diktatorskog režima Nikole Gruevskog, do najvećeg izdajnika u istoriji Makedonije“, treba videti kako je došao na vlast i postao premijer države.
Međutim, da bi se to razumelo, ostavimo nakratko Zaeva po strani i razmotrimo deo društvenog kontekst koji je postojao u regionu u poslednjih 15-tak godina, konkretno u Makedoniji, Albaniji i Republici Srpskoj.

Za njegovo razumevanje, malo test pitanje za čitaoce: šta povezuje Martina Neškovskog, Davida Dragičevića i Klodijana Rašu?
Odgovor: Svu trojicu je (navodno) ubila policija. Martina je na smrt pretukao član obezbeđenja premijera Gruevskog, za Davida roditelji tvrde da ga je tukla, maltretirala, silovala i ubila policija u RS, dok je Klodijana smrtonosno upucao policajac u Tirani dok je išao da kupi cigarete tokom policijskog časa u vreme kovida. Iako su sva tri slučaja imala istu osnovu za izazivanje gneva i protesta stanovništva, samo su u slučajevima Martina i Davida izazvali višemesečne građanske proteste (logistički podržane od strane nevladinog sektora, obezbeđenog grantovima zapadnih ambasada).
Iako se skopskim ulicama, po kojima su ljudi šetali i blokirali ih, skandiralo „Pravda za Martina“ (a u Banjaluci „Pravda za Davida“), u vazduhu se osećalo da su protesti bili usmereni na pad vlade Gruevskog (i Milorada Dodika). Međutim, u tom trenutku – 2011. – Gruevski je bio veoma popularan među biračima, pa je političkim inspiratorima i organizatorima protesta bilo jasno da nema kritične mase za smenu vlasti, već da je građansko nezadovoljstvo dobar kapital da se na nekom narednom uličnom protestu naruši monolitnost vlasti.
Iznenađujuće ili očekivano, zbog servilnosti albanske vlasti prema Zapadu, u Tirani nije bilo ovakvih organizovanih protesta, odnosno nezadovoljstvo je trajalo samo 2-3 dana, koliko neorganizovani gnevni građani imaju kapacitet da se spontano okupe i protestuju protiv represije koju im je učinila policija. Ovih dana, često spominjana albanska nevladina organizacija „MJAFT!“, koja je krvavu ruku prva upotrebila kao simbol, u periodu Klodijanovog upucavanja nije zabeležila nikakvu aktivnost u vezi sa ovim ubistvom, iako se na njenom sajtu navodi da je jedna od njenih glavnih aktivnosti rehabilitacija mirnih protesta i drugih vidova građanskih reakcija.

Početak revolucije

Ali vratimo se na slučaj Makedonije. Protesti zbog smrti Martina Neškovskog bili su inicijalna pokazna vežba za način na koji će u budućnosti biti rušen režim Gruevskog i istovremeno izgradnja političke infrastrukture, pre svega u civilnom sektoru, kojom će iz pozadine upravljati opozicija, a sve u koordinaciji i uz podršku zapadnih ambasada.
Za „sukob titana Gruevski – Zaev“ nije se dugo čekalo, več je u januaru 2016, opozicioni lider izašao u javnost sa šokantnim otkrićem o masovnom prisluškivanju tajne policije, koju je predvodio brat od ujaka premijera Gruevskog, Sašo Mijalkov. Saznanja su bili zastrašujuća: poslednjih godina prisluškivani su na hiljade građana i snimljeni su stotine hiljade dosijea, brojevi koji su makedonsko „duboko grlo” učinili dubljim i od Niksonovog Votergejta. U seriji pod nazivom „bombe“, Zaev je počeo kontinuirano da objavljuje na internetu prisluškivane razgovore kako između članova vlade tako i njenih protivnika. To je ukazivalo da Gruevski nije imao poverenja ni u svojim najbližim saradnicima i ministrima.
Javnost je bila šokirana, ljudi su počeli da se preispituju da li su rekli nešto loše na račun vlasti dok su razgovarali telefonom i da li su i oni bili meta prisluškivanja. Strah od izgovaranja imena Saše Mijalkova mogao bi da se uporedi sa vremenom Aleksandra Rankovića. U zemlji je zavladala masovna psihoza paranoje, koja je sasvim opravdano prerasla u revolt protiv vlasti, koji su makedonska opozicija i nevladin sektor artikulisali u građansko nezadovoljstvo i bunt (koja to opozicija na svetu ne bi iskoristila ovakav penal!?).

Bio sam koristan idiot

Spontani građanski protesti su suptilno počeli da dobijaju svoj organizacioni okvir pod nazivom Šarena revolucija, predvođeni mladima i studentima, čiji se nastup sastojao od bacanja kondoma ispunjenih različitim bojama na vladine zgrade izgrađene u neoklasičnom stilu u projektu Gruevskog „Skoplje 2014”. Zaev i opozicija su od samog početka podržali mlade organizatore, ali sa distance (kao šetači i bacači boje po vladinim zgradama), kako vlast ne bi diskreditovala građanske proteste da su opozicioni.
Kao jedan od ogorčenih građana, čiju je porodicu direktno pogodila vladavina Gruevskog i nepravda partizovanog pravosuđa, i ja sam bio deo tih protestnih šetnji. Međutim, još od samog početka pobune, nešto mi nije štimalo. Dok se ogromna kolona građana kretala od sobranja prema vladi, svi smo se osećali jednaki, kompaktni, ujedinjeni. Međutim, kada bi smo stigli ispred vlade, odjednom, niotkuda, pojavili bi se, za mene i ostale, neki nepoznati mladi ljudi, koji bi raširili veliku gumenu pračku i počeli da lansiraju kondome pune farbe na vladinu zgradu. Istog trenutka, kada bi ispraznili „šaržer“, kako su se pojavili, tako bi neprimetno i nestali u masi. Ubrzo se saznalo da su to bili vođe iz senke Šarene revolucije (iako se tvrdilo da vođa nema), a prvi među jednakima bio je jedan visok, mršav, bradat momak, koji je tokom čitave revolucije nosio izbledele farmerke i belu majicu izmazanu šarenim bojama. Njegovo ime bilo je Pavle Bogoev.
Kada su protesti dostigli kritičnu tačku, a vlast više nije mogla da izdrži pritisak građanskog nezadovoljstva, potpuno izkompromitovana objavljenim snimljenim razgovorima, morala je da prihvati glavni zahtev sada več ujedinjene opozicije i Šarene revolucije. A, to je bilo formiranje PRELAZNE VLADE! Posrednici su bili ambasador SAD u Makedoniju Đef Bejli i predstavnik Evropske unije u Skoplju Aivo Orav (sada predstavnik EU u Prištini i koji, po makedonskom modelu, ništa čudno da formira i novu široku koalicionu vladu sa ili bez Aljbina Kurtija. Za to će mu iskustvo iz Makedonije biti dragoceno).

Triumf revolucije

Posle višemesečnih pregovora vlasti i opozicije, konačno je bio prihvačen tzv Pržinski sporazum, kojim je Gruevski pristao da bude prelazne vlade, u kojoj on više neće biti premijer. Ukratko, evo šta je značila prelazna vlada u slučaju Makedonije:
1. Prelazna vlada imaće mandat od 100 dana, sa jedinim ciljem da organizuje nove izbore;
2. Premijera prelazne vlade predlaže vladajuća VMRO-DPMNE;
3. Opozicioni SDSM predlaže ministre unutrašnjih poslova i rada i socijalne politike;
4. Opozicioni SDSM predlaže zamenike ministre finansija, informacionog društva i javne uprave i ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Ovi zamenici ministri imaju pravo veta na odluke ministara VMRO-DPMNE.
5. Ovim sporazumom će se SDSM, koji bojkotuje parlament, vratiti u njega i predvodiće skupštinski anketni odbor formiran za aferu prisluškivanja.
6. SDSM prestaje da objavljuje bilo kakav prisluškivan materijal. Nakon što se SDSM vrati u Sobranje, svi materijali koji poseduju SDSM ili bilo ko drugi biće dostavljeni javnom tužilaštvu na hitan postupak.
7. Državnoj izbornoj komisiji će biti data veća ovlašćenja da osigura slobodne i poštene izbore, kao i jednake uslove za sve stranke.
8. Sve preporuke OEBS/ODIHR biće sprovedene, uključujući verifikaciju biračkog spiska u skladu sa dogovorenom novom metodologijom. Pre narednih izbora, Vlada će zatražiti jačanje dugoročnog i kratkoročnog monitoringa od strane OEBS/ODIHR.
Uprkos ovako ispregovaranom Pržinskom sporazumu, kojim su ispunjeni svi zahtevi opozicionog SDSM-a, na izborima 2017. ponovo je pobednik bio VMRO-DPMNE, sa dva poslanika više od SDSM-a. Tada su na scenu stupile zapadne ambasade, pre svega SAD, koje su zabranile pobedničkoj albanskoj partiji DUI, koja je u prethodnoj vladi bila koalicioni partner VMRO-DPMNE, da pravi koaliciju sa pobedničkom makedonskom partijom i naredile joj da formira vladu sa na izborima poraženim SDSM.

Deca jedu svoju revoluciju

Ovim je bio otvoren put Zoranu Zaevu da postane novi premijer države, ali ne izbornom voljom birača, već američkim naređenjem. U poslaničkim klupama kao član SDSM seo je i vođa Šarene revolucije, pomenuti Pavle Bogoev, čije mršavo telo ubrzo počinje da dobija enormno na težinu, tako da više ne može da zakopča ni jedno dugme na sakou (niti da vidi svog vršnjaka dok mokri). Slavni „šareni revolucionar” počinje dodatno da iritira svoje pratioce i javnost objavom fotografija sa egzotičnih putovanja, na kojima često u ruci drži tompuse. Ipak, njegov kraj je neslavan: uhvaćen je u kupovini kokaina, posle čega i nestaje sa političke scene.

Međutim, šta se dešava sa bivšim opozicionim liderom, a sada premijerom Zoranom Zaevom? Već u prvih sto dana vladavine, u javnosti su počele da izlaze afere o nepotizmu i korupciji. U Srbiju dobro poznata folk pevačica Cvetanka Laskova, postaje mu savetnik za kulturu. Ono što Mira Marković nije uspela da postigne devedesetih da postavi Zoricu Brunclik za ministarku kulture, Zaev je bio na dobrom putu da to učini, samo da se građani nisu pobunili.

Deset najprioritetnijih zahteva glasača i svih onih koji su ga podržali u protestima, koje je opozicionar Zaev obećao da će ispuniti kada će postati premijer (poput nezavisnog sudstva, slobodnih medija, ukidanja institucionalne represije nad građanima, poboljšanje ekonomske situacije, krivične odgovornosti za sve one iz prethodne vlasti koji su prekršili zakon, sudska razrešnica u aferi prisluškivanje, departizacija javnih institucija, borba protiv korupcije, pravda za one koji su bili žrtve prethodnog režima revizijom sumnjivih sudskih presuda, rasvetljavanje afere oko milionskog finansiranja projekta Skoplje 2014 i vraćanja starog izgleda zgradama, kao i onoga za šta su se svi potajno nadali da će Zaev uraditi – ne iz revanšizma, već na osnovu nepobitnih dokaza – zatvorska kazna za Nikolu Gruevskog), bili su ignorisani.

Suprotno ovim prioritetima građana i učesnika protesta, premijer je, mimo svih očekivanja, počeo da sprovodi sasvim drugačiju agendu, koja većini građana uopšte nije bila bitna: počeo je pregovore sa grčkim premijerom Aleksisom Ciprasom i preko noći promenio ime države u Severna Makedonija, ne samo za spoljnu već i za unutrašnju upotrebu, iako je kao opozicionar pred televiziskim kamerama stavljao ruku na srce i obečavao da dok diše makeodnski vazduh ne će promeniti ustavni naziv zemlje. Promena imena značila je ekspresni prijem zemlje u NATO, iako je na referendumu većina građana bila protiv ulaska u NATO ako je cena za to bila promena imena.

Umesto u zatvor, Nikola Gruevski je na kontroverzan način pobegao iz zemlje u Budimpeštu, za šta ni najnaivniji ne veruju da nije bilo dogovoreno da bude izvedeno uz pomoć Zaevove vlade. Kadrovi bivše vlasti nastavili su da dobijaju vladine tendere. Arhitektonsko ruglo od antičkih spomenika i građevina ostalo je, bez i jedna stara fasada da bude restaurirana. Korupcionaške afere prethodne vlasti, kao i afera prisluškivanja, počele su da se razvodnjavaju i zastarevaju u nameštenim sudskim postupcima, a specijalni tužilac Katica Janeva, dovedena sa mandatom da ispita i procesuira aferu prisluškivanje završila je u zatvor zbog korupcije i reketa. Martina Neškovskog više se niko nije sećao. Zapadne diplomate su izgubile interesovanje za politički proces u zemlji jer je ono za šta su bile poslate uspešno završeno: Makedonija je postala članica NATO-a.

Povratak na predrevolucionarno stanje

Razočaran i izneveren, narod se ponovo okrenuo opozicionoj VMRO-DPMNE, koju je, navodno, rebrendiranu i distanciranu od Nikole Gruevskog, preuzeo da vodi univerzitetski profesor Kristijan Mickovski, koji je obećao da će kada dođe na vlast vratiti ustavni naziv države. Ubrzo je bio pozvan u američku ambasadu, nakon čega mu nikad više nije palo na pamet da ponovi to obećanje.

Na poslednjim izborima VMRO-DPMNE je ubedljivo pobedio SDSM, sa duplo više poslanika, a Mickovski je postao premijer, najavljujući da će se obračunati sa kriminalom i korupcijom od prethodne vlasti. Kao i Zaev, tako i on najviše što je dobacio u hapšenju bili su partijski eksponenti iz trećeg i drugog ešalona. Zoran Zaev, daleko od očiju javnosti, inkognito se preselio da živi u Dubaiju, gde mu je u oktobru 2024. godine, za njegov pedeseti rođendan, pevao Haris Džinović za ogroman honorar. Glavni Zaevov saveznik u rušenju Gruevskog, Radmila Šekerinska, pre nekoliko meseci postala je zamenik generalnog sekretara NATO-a i otišla da živi u Briselu, dok glavno osumnjičeni u aferi prisluškivanje Sašo Mijalkov je na stalnoj relaciji otvoreno odeljenje zatvora u Strugi i mondenskih Monte Karlo i Kan.
Pamet u glavu Srbi!

Zašto sve ovo pišem vama u Srbiji? Pozvao bih se na Novaka Đokovića, koji kaže: „Neću da dajem savete, samo delim svoje iskustvo, pa ko hoće neka prihvati”. I ovo nije savet vama, već naše makedonsko iskustvo, koje ima sličnosti sa onim što se dešava u Srbiji, ali i šta bi vam se tek moglo dogoditi. Kao i mi, i vi sa pravom zahtevate pravdu, vladavinu prava, odgovornost, okončanje korupcije i, konačno, smenu vlasti koja to nije sprovela.

Ali da li imate plan za dan posle, sto dana posle, godinu dana posle, četiri godine posle? Da li ste sigurni da će ono što su sada vaši prioriteti biti i prioriteti buduće vlade koju ćete podržati? Da li ste sigurni da se sudski postupci protiv odgovornih za rušenje nadstrešnice neće razvodniti i da se Goran Vesić, koji je od demokrate postao naprednjak, neće vratiti starom jatu i tako zaštititi? Ko vam garantuje da NOVA S i N1 neće „smanjiti doživljaj” i izveštaje sa sudskih ročišta o nadstrešnici ne će emitovati negde pre sportskih vesti? Nasuprot tome, niotkuda, kao prioriteti vaše vlade će postati priznanje Kosova, sankcije Rusiji, izolacija Republike Srpske, priznanje „genocida“ u Srebrenici, Vojvodina Republika!?
Zato budite mudri i ne verujte obećanjima koja će vam dati opozicioni političari – šta će uraditi kada dođu na vlast, već insistirajte da potpišu pisanu izjavu u kojoj će navesti šta neće da rade!

Učite iz našeg iskustva, kako ne biste i vi gledali isti crtani film kao mi. Podsetiću vas na scenu kada Tom, uobičajeno nasamaren glupom forom od Džerija, očajnički gleda sebe u ogledalo, a na njemu, umesto sopstvenog lica, vidi prevarenog magarca. Nema sumnje da će doći dan kada ćete i vi morati da se pogledate u ogledalo.

Ili, ako vas još uvek drma adrenalin koji vam je Madona ubrizgala da ste posle 1968. najveći studentski protest, uvek imajte na umu reči duhovnog vođe pobune iz 1968. Sartra, koji je egzaltiranim studentima uverenih da rade nešto važno i istorijsko, cinično poručio:
„Sve vas prezirem, jer znam da ćete za deset godina biti isti kao oni protiv kojih se sada borite!”
Zoranu Zaevu nije trebalo ni deset meseci, zato i on ne treba Srbiji.
(autor je novinar iz Skoplja)