Dugotrajna suša u Srbiji – „Da bar dođe kiša kad dođe političar…”

„Onda bismo imali i vodu i posetu u isto vreme”, kažu meštani koji su se obratili inicijativi Pravo na vodu tokom njenog istraživanja o suši u zemlji. U najnovijem izveštaju, inicijativa otkriva da je više od 100 mesta u Srbiji tokom leta 2025. ostalo bez vode. U saopštenju se navode prijavljeni problemi sa vodosnabdevanjem u gradovima i selima, kao i zanemarivanje od strane institucija i države.

Meštani širom Srbije žale se na presušene bunare, mutnu vodu, pukle cevovode i nepravdu koja se oseća prilikom svakog odvrtanja slavine, navodi Pravo na vodu. Mnogi krajevi nemaju vode, dok se u drugim uvode višenedeljne restrikcije.

„Srbija se nalazi u delu Evrope koji je najteže pogođen klimatskim promenama, a situaciju dodatno otežava to što se mere prilagođavanja ne sprovode blagovremeno ili uopšte. Dugotrajna suša je činjenica, ali za ovakvo stanje u vodosnabdevanju odgovornost leži pre svega u lošem planiranju, neulaganju, nesprovođenju propisa i promašenim političkim odlukama”, ističe inicijativa u saopštenju.

Ove godine su Gadžin Han i okolna sela (Zaplanje) „na ivici potpunog kolapsa”, jer trenutno se na ovom području voda obezbeđuje iz samo jednog izvorišta, navodi inicijativa Pravo na vodu.

Lebane je još jedna od najžednijih opština u Srbiji. „Većinu vode zahvata iz reke Šumanke koja je ove godine, kao i prethodne, potpuno presušila, a postojeći bunari ne mogu da pokriju ovaj manjak”, kažu aktivisti i aktivistkinje.

Građani lišeni prava na vodu suočavaju se i sa ozbiljnim zdravstvenim posledicama. U selu Donje Brijanje kod Leskovca nema nijednog vodovoda, a većina bunara je presušila. „Kada bunarske vode ima, ona je neispravna. Na ovom području decenijama postoji endemski nefritis – bolest bubrega direktno vezana za lošu vodu koju priznaje i gradonačelnik Leskovca”, podseća Pravo na vodu.

Pravo na vodu takođe osporava ideju da se na selu najviše pije dostupna i čista voda. „Širom Srbije, sela su ta koja prva ostaju bez vode i poslednja je dobijaju. Ljudi odustaju od stočarstva, pa čak i svojih malih bašta, koje propadaju, jer nemaju vodu kojom mogu da održe imanje”, navodi se u saopštenju.

Pravo na vodu posebno ističe da, uprkos svim ovim problemima, „istina je da ovde problem nije samo nebo bez kiše, već i to što projekti rekonstrukcije stoje zarobljeni u fiokama.” Zvaničnici često krive prirodu ili građane za probleme sa vodom, poput takozvane „nenamenske potrošnje” za navodnjavanje bašti ili punjenje bazena.

„Planovi za rešavanje problema vodosnabdevanja su birokratizovani, a neutemeljeni prema realnom stanju, potrebama i mogućnostima na terenu”, naglašava inicijativa.

Na primer, selo Donje Brijanje udaljeno je svega 150 metara od magistralnog vodovoda, dok planovi zvaničnika predviđaju priključenje na akumulaciju Barje, udaljenu 50 kilometara. „Nijedan od ova dva plana nije ni na vidiku u pogledu realizacije, a za to vreme ljudi pate i stradaju”, kažu aktivisti.

U Lebanu, navodno rešenje za vodosnabdevanje je izgradnja akumulacije Ključ sa branom visokom 70 metara, koju bi trebalo da puni reka Šumanka – koja trenutno uopšte ne teče. „Za samo delić troškova ove zamišljene (i suve) akumulacije, problem se može rešiti magistralnim cevovodom od akumulacije Barje”, ističe inicijativa.

„Ne možemo čekati još deset sušnih leta da se stvari pokrenu. Potrebna su ulaganja sada – u infrastrukturu, u zaštitu izvorišta, u javno upravljanje vodama na neprofitnoj osnovi”, zaključuje Pravo na vodu.

A.M.