Ima li smisla fudbal u Srbiji?

Depresivno stanje u srpskom klupskom fudbalu odražava se i na atmosferu u državnoj reprezentaciji. Stiče se čvrst utisak da je vlastima mnogo važnija kontrola skandiranja na tribinama od samog rezultata nacionalnog tima na sportskom polju
Naslov ovog teksta nam govori da se radi o retoričkom pitanju, odnosno o pitanju na koje je unapred poznat odgovor. Verovatno da prava dilema nije „da li fudbal ima smisla u Srbiji“, već koji je njegov smisao. Zato bi metaforičko polje smisla srpskog fudbala bilo oivičeno za jedne strane Stendalovom potragom za izgubljenim vremenom, kao i potragom za izgubljenim smislom Viktora Frankla sa suprotne strane.

Da li je vreme saveznik srpskog fudbala ili je ono njegov grobar, dilema je koja nas još snažnije pritiska posle novog debakla fudbalske reprezentacije Srbije u kvalifikacijama za Mundijal. Pre pokušaja bilo kakve analize sadašnjeg stanja, neophodan je kratki izlet u jugoslovensku fudbalsku prošlost, dakle u vreme kada je fudbal imao puni smisao u Srbiji.

Brozova država je svakako bila ideološki antisrpski projekat – što nije tema ovog teksta – ali je na nekim njenim nezagađenim poljima cvetalo raskošno srpsko cveće. Jedno od tih polja je bilo fudbalsko polje, posebno kada se radi o klupskom fudbalu. Od 45 odigranih fudbalskih prvenstava do raspada Brozove Jugoslavije, klubovi iz Srbije su osvojili 31 (Crvena Zvezda 18, Partizan 11 i Vojvodina dva), a klubovi iz svih ostalih republika 14 (Hajduk sedam, Dinamo četiri, Sarajevo dva i Željezničar jedno).

Iako je u tadašnjem prvenstvu postojala „velika četvorka“ (Zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo), i iako je bilo nekoliko derbija (recimo, sarajevski derbi: Želja-Sarajevo), pod „velikim derbijem jugoslovenskog fudbala“ smatrane su utakmice između Crvene Zvezde i Partizana. Ovi beogradski klubovi su postigli i na međunarodnom planu mnogo više od ostalih: Partizan je stigao do finala Kupa šampiona, a Zvezda do finala Kupa UEFA (jedino je Dinamo od svih ostalih nesrpskih klubova osvojio „Kup sajamskih gradova“, preteču Kupa UEFA).

Kruna velike istorije srpskog klupskog fudbala je bila Zvezdin trijumf u Kupu šampiona 1991. godine u Bariju, kao i osvajanje titule prvaka sveta iste godine u Tokiju. Međutim, ovim uzvišenim dometom počela je da se polako gasi sjajna zvezda srpskog klupskog fudbala. Ovaj pad se poklapao sa raspadom Brozove Jugoslavije zbog čega se raspala velika Jugoslovenska liga u fudbalu, takmičenje koje je sa pravom proglašeno za jedno od nekoliko najboljih u Evropi. Koje su bile odlike takve lige, i koji je bio duh tadašnjih fudbalskih vremena?

Jugoslovenski fudbal
Brozova država je brojila preko 20 miliona ljudi, a Prva fudbalska liga je imala 18 klubova. Ako pogledamo da danas postoji sedam prvoligaških takmičenja koja su nastale nakon raspada Jugoslavije, prostim sabiranjem dolazimo do zaključka da danas na ovim prostorima prosečno oko 100 timova ima prvoligaški status. Samo ovaj parametar je dovoljan da izvedemo zaključak kako je osetan pad kvaliteta na prvoligaškom nivou matematička nužnost.

Na prostorima nekadašnje Jugoslavije više ne živi dvadesetak miliona ljudi, već se ovaj broj rapidno umanjuje usled „bele kuge“ i migracija koje se odvijaju uglavnom na Zapad. Posledično, usled sve manjeg broja dece umanjuje se i fudbalski potencijal.

Današnja deca procentualno mnogo manje igraju fudbal nego što je to bilo slučaj sa generacijama rođenom pedesetih, šezdesetih ili sedamdesetih godina prošloga veka. Nekada su školska odeljenja brojala i do 40 đaka, a u njima svega par dečaka nije znalo da šutne loptu. Danas je situacija obrnuta: samo nekoliko dečaka prosečno po školskim odeljenjima igra fudbal. Nagli razvoj tehnologije i pojava „virtuelne stvarnosti“ su decu odvukle sa poljana i sportskih igrališta, i prebacile ih u dobrovoljne „digitalne zatvore“ sopstvenih soba. Kao posledica ogromnog pada kvantiteta, usledio je logičan pad kvaliteta.

Zatim, socijalistička Jugoslavija je celokupno sportsko vaspitanje podredila principu ranopravnosti gde je svako dete moglo besplatno da trenira bilo koji sport, za razliku od sadašnjice kada se to sve plaća. Nisu postojali menadžeri (osim u nekim slučajevima na najvišem fudbalskom nivou), već se edukacija odvijala preko trenera, zbog čega je novac bio podređen samoj lepoti igre. Tako se stvarao kult igre, a ne kult profesionalizma.

Zbog ove osobine su mnogi jugoslovenski klubovi, a i sama reprezentacija, kasnije plaćali cenu usled nekih ljudskih aljkavosti ili neshvatljivih propusta. Ali su zato proizvodili masu velikih fudbalskih majstora, od kojih su neki bili među nekoliko najboljih na svetu u svoje vreme: Bobek, Mitić, Vukas, Džajić, Sušić, Slišković, Jerković, Šekularac, Milutinović, Zajec, Oblak, Pančev, Stojković, Halilhodžić…

Generacija velikih fudbalera koja je svoje blistave internacionalne karijere ostvarila nakon raspada jugoslovenske države, rođena, učena i selektovana je u socijalističko vreme: Boban, Prosinečki, Mijatović, Savićević, Šuker, Jugović, Mihajlović, Bokšić…

Dakle, fudbal iz vremena socijalističke Jugoslavije je imao znatno širu bazu talentovane dece, mnogo veće društveno interesovanje i bolji sistem edukacije. U ovom sistemu je sportistima bilo zakonom zabranjeno da napuštaju jugoslovenski sport pre napunjene 28 godine života, čime su svi klubovi mogli da računaju sa dugoročnim angažmanom svojih asova.

Danas svi klubovi sa bivšeg jugoslovenskog prostora prodaju talentovane igrače još pre nego što napune dvadesetu godinu života: na nesreću, ova praksa se u javnosti smatra uspehom. Primera radi, Crvena Zvezda je skoro prodala supertalentovanog Andriju Maksimovića u bundesligaški Lajpcig. Ako bi vreme vratili četiri decenije unazad, Andrija Maksimović bi po tadašnjem zakonu igrao u Zvezdi još punih deset godina!

Takav kvalitet fudbala u kojem su veliki asovi igrali čitavu deceniju za matične klubove punio je tribine stadiona po čitavoj Jugoslaviji. Na istim prostorima, danas su stadioni mnogo komforniji, ali prazni: sasvim suprotno od svetske tendencije sve punijih tribina. Nekadašnje fudbalsko prvenstvo je bilo vrlo ujednačeno i neizvesno. Dešavalo se da ekipa bude šampion sa 8-9 poraza u sezoni i sa mnogo nerešenih igara, mahom na gostovanju.

Bio je veliki uspeh izvući bod u Tuzli, Mostaru, Rijeci, Nišu, Osijeku, Ljubljani, Skoplju, Titogradu (današnja Podgorica), Kruševcu… Dakle, neuporediva je nekadašnja jugoslovenska liga sa svim ligama koje su na ovim prostorima nastale od njenog tkiva, niti je ikako moguće da se to vreme vrati. Zato se ne može vršiti upoređivanje ili modeliranje na osnovu koga bi se danas obavljala potencijalna reforma zaostalog fudbala na ovim prostorima. Ipak, moguće je bar donekle reprizirati neke stvari.

Večito rivalstvo
Naša prva srpska liga (formalno: Superliga), prati sve teške bolesti fudbala na eks-jugoslovenskom prostoru kao što su loš kvalitet, nezanimljivo prvenstvo, prazni stadioni, sumnjiva regularnost ili politički uticaj na konačni ishod takmičenja. Ali ima i veliki dodatni problem koji ne postoji ni u jednoj od liga sa bivšeg jugoslovenskog prostora.

U Srbiji samo dva kluba, Crvena zvezda i Partizan, praktično mogu da osvoje šampionsku titulu! Vojvodina je dva puta uspevala da bude prvak u socijalističkoj Jugoslaviji, a od raspada te velike države i njenog mnogo ozbiljnijeg prvenstva, nije uspela u aktuelnim uslovima ni „da pipne loptu“. U Hrvatskoj je situacija takođe prilično besmislena jer je Dinamo u većini slučajeva šampion već oko Nove godine, ali su pored njega titulu ipak uzimala bar još dva kluba: Hajduk i Rijeka.

Današnja deca procentualno mnogo manje igraju fudbal nego što je to bilo slučaj sa generacijama rođenom pedesetih, šezdesetih ili sedamdesetih godina prošloga veka

U svim ostalim bivšim jugoslovenskim republikama a sadašnjim nezavisnim državama, situacija je takva da se mnogi klubovi smenjuju na šampionskom tronu. Recimo, u Bosni i Hercegovini je titulu uzimalo sedam različitih klubova od formiranja zajedničke lige pre nešto duže od dvadeset godina, u (Severnoj) Makedoniji čak 10 od raspada Jugoslavije, u malenoj Sloveniji osam, a u još manjoj Crnoj Gori je bilo desetak različitih šampiona. U Srbiji, jedino i samo, ista dva.

Nije ovaj podatak da se u Srbiji suštinski takmiče samo dva kluba (Zvezda i Partitan) jedini problem vezan za njihovo rivalstvo. Podrazumava se da ovaj fakticitet uzrokuje stanje u kome će neko od njih u najgorem slučaju biti drugi na tabeli, što bi svuda u normalnim takmičenjima bio veliki uspeh jer bi otvorio put prema evropskim takmičenjima. U našim uslovima se ovakvo drugo mesto logično smatra neuspehom.

Zvezda i Partizan su simbolički ostali klubovi na „avnojevskoj“ ideologiji: na njihovim grbovima i dalje blista crvena petokraka, i za njih još uvek važi osnovačko-vlasnička struktura iz avnojevskih vremena. Ovakav zaostali i danas apsolutno neprilagođeni model uprave ugradio je sve loše strane i socijalističkog i tržišnog modela, koji važi za skoro sve klubove u Superligi Srbije.

Kod naših klubova nema privatnog vlasnika, nema ni klasičnog državnog vlasništva nad njima kao u slučaju javnih preduzeća, a nema ni javno-privatnog vlasništva gde se kombinuje po preciznim pravilima upravljanja suvlasnički odnos privatnog i državnog kapitala. Naši klubovi, uključujući Partizan i Zvezdu, modelirani su po Brozovom socijalističkom zakonu koji predviđa da se sakupi gomila drugara i napravi na ledini sportsko društvo.

Danas ovakva fantomske skupštine gospodare srpskim klubovima i biraju u „burazerskoj“ atmosferi njihove uprave, čiji članovi ne prate svojim privatnim kapitalom stolice u upravljačkom bordu. Ovakav model ne podleže bukvalno nikakvoj odgovornosti u slučaju gubitaka, niti ikakvim ličnim nadoknađivanjima minusa u kasi. U slučaju da su Zvezda ili Partizan privatni klubovi sve gubitke bi morao da nadoknadi njihov vlasnik.

Kod naših klubova nema privatnog vlasnika, ali nema ni klasičnog državnog vlasništva

Međutim, naša praksa je da već duže vreme sve gubitke ovih klubova nadoknađuje država iz budžeta! Tako svi građani ove zemlje plaćaju sportske i poslovne promašaje srpskih fudbalskih klubova, a posebno dva najveća jer oni u proseku imaju projektovane budžete stotinak puta veće od ostalih.

U prevodu: i Partizan i Zvezda plaćaju fudbalere na godišnjem nivou od nekoliko stotina hiljada evra do par miliona, a i članovi njihovih uprava imaju veoma visoke plate. Onda na kraju, kada se podvuče crta i kada se pojavi minus od par miliona evra do par desetina miliona evra, ispada da njihove finansiske požare gase građani Srbije koje zarađuju prosečno 10 do 15 hiljada evra na godišnjem nivou!

Ovakav mešoviti model najgoreg iz socijalizma i najgoreg iz kapitalizma, logično je uzrokovao tri fenomena: prvo, idealan je za mahinacije i korupciju. Osim toga, ne razvija ideju stručnosti i znanja i magnet je za kapital iz kriminalnog miljea.

Korupcija se ostvaruje preko „naduvanih“ transfera ili preko „ugradnje“ u nerealno visoke plate fudbalera, a u oba slučaja se napumpni višak vraća nekome u privatni džep. Stručnost nije prioritet u ovom modelu jer će sve voljne ili nevoljne greške nadoknaditi srpska država iz budžeta, samim tim se poslušnost više isplati od stručnosti. Prirodno je da ovakav nejasni i kontaminirani model upravljanja klubovima postaje meka za „pranje para“, kao i da privlači sve tradicionalno „kontraverzne biznismene“ sa ovih prostora.

Pitanje privatizacije
Neupućeni čitalac bi sasvim logično pomislio da je ovakvo stanje uzrokovano činjenicom da država nema nikakvu realnu mogućnost kako da reši pitanje srpskih klubova – posebno Zvezde i Partizana – pa zbog toga kupuje socijalni mir i anestezira potencijalno nezadovoljstvo pokrivanjem minusa u njihovim kasama. Ovo drugo je sasvim izvesno: država decenijama preko Zvezde i Partizana reguliše ventile socijalne pobune, a aktuelna vlast je preko „večitih rivala“ dodatno patentirala izum kontrole političkog nezadovostva.

Tačno je da danas navijači Partizana redovno skandiraju protiv predsednika države, ali je razlog njihovog nezadovoljstva sportske, a ne političke prirode. Smatraju da je on uzrok velike krize rezultata u FK Partizan, kao i da snažno podržava Zvezdu u fudbalu.

Sasvim je bila suprotna situacija pre 10-15 godina kada je na čelu Srbije bila „žuta“ vlast. Tada je Partizan bio dominatan u fudbalu i košarci, a navijači Zvezde su bili protiv te vlasti jer su smatrali da favorizuju komšije sa Autokomande. Pošto aktuelna vlast na sport – posebno na fudbal – prvenstveno gleda kao na polje političke borbe, onda je za njih podatak da skoro 90 odsto ljudi u Srbiji ukupno navija za „večite rivale“ isključivo deo izbornih kalkulacija.

Iz takve nakaradne postavke nemoguće je očekivati produktivne reforme u srpskom klupskom fudbalu i njegovo konačno bekstvo od avnojevskog zakonskog modela. Tako bi privatizacija Zvezde i Partizana (naravno i ostalih klubova) izbacila mogućnost političkih kalkulacija preko navijačkih masa i svela bi ulogu države samo na regulatornu „sa pristojne distance“.

Ali, onda bi vlast izgubila uticaj u klubovima i na tribinama. Sada nam se ponovo vraća logički bumerang: država prihvata ovakvo stanje kao nužno jer nema realnih tržišnih mogućnosti da reši vlasničko pitanje Zvezde i Partizana. Zvuči više nego logično. Ali nije. Oba beogradska rivala sa Autokomande bi mogla tržišno da se prodaju jer su uočljive snažne indicije da postoje interesanti.

U krajnjem slučaju, država nijednom nije pokušala da tržišno reši pitanje vlasništva i uprave u Zvezdi i Partizanu. Nije pokušala ni da promeni zakonsku regulativu i da se oslobodi avnojevskih okova u sportu. Iako je već dugo vremena fudbal svuda u svetu profitabilan posao.

Cene mladih igrača su visoke, tv-prava su pristojna, apanaže iz UEFA-e su podsticajne: danas se ispalti biti vlasnik fudbalskog kluba ako je državno prvenstvo iole pristojno. Međutim, kod nas je i dalje na snazi avnojevska močvara. Zbog svega toga, zbog zabrinjavajućeg nedostatka političke hrabrosti i vizije, srpski građani danas plaćaju iz budžeta gubitke „večitih rivala“, a lako bi mogli zauvek da se oslobode ovog balasta, i čak nešto da prihoduju u državni budžet!

Prazne tribine
Tako je mrtvi savez dve avnojevske petokrake na grbovima Partizana i Zvezde postao tamničar čitavog srpskog klupskog fudbala (Sportsko društvo Partizan čak još uvek ima prefiks „jugoslovensko“, iako jugoslovenska država ne postoji već decenijama).

Danas je na snazi inercija njihovog nezdravog rivalstva: kretanje u kome više nije važno nikakvo opšte poboljšanje ukoliko će rival još više da pati. Bitno je biti bolji od njega bez obzira koliko nisko može pasti atmosfera takmičenja. Više čak ne važi ni ona narodna poslovica „bolje biti prvi u selu nego poslednji u gradu“, naš klupski fudbal metaforički rečeno više nije čak ni po zaseocima, gudurama, vrletima…

Takvo nezdravo rivalstvo ubija i mogućnost bitnog iskoraka u ostalim klubovima. Čak i kada se pokaže teorijsko-zakonska mogućnost privatizacije nekog kluba (slučaj Čukarički), postavlja se pitanje motiva budućeg vlasnika. Zašto bi bacao novac kada mu je jasno da zbog političke realnosti ne može biti prvak države? Pošto iza sebe ne bi imao kritičnu masu navijača u bilo kom drugom klubu osim „večitih rivala“, vlast bi imala motiv da ga spreči u nameri da osvoji prvenstvo, jer nema izbornu računicu.

Tek kada bi se uz pomoć državne vizije stvorila bar još tri jaka privatna kluba u državi u gradovima kao što su Niš, Novi Sad i Kragujevac, odnosno kada bi se precizno definisala njihova vlasnička struktura i garantovala bezbednost i regularnost takmičenja, srpsko klupsko prvenstvo bi dobilo neki smisao.

Tada bi se osetno smanjila mogućnost nameštanja rezultata ili politički pritisci na regularnost takmičenja. Međutim, u datim okolnostima i sa ovakvom državnom politikom, verovatnoća da se ovo dogodi jednaka je šansama da FK Vojvodina ili FK Čukarički osvoje Ligu Šampiona. Dakle, nula. Samo država može zakonskim putem i političkom voljom da postavi zdrave osnove. Na nesreću, svetlosnim godinama smo daleko od toga.

Dodatni problem leži u iskustvenoj činjenici da zreli igrači ne žele da igraju u ovakvom takmičenju, osim kada su kratkoročno tu da „spašavaju sopstvenu karijeru“. Poznato je više slučajeva kada je Crvena Zvezda nudila nekim stranim igračima bolje ugovore od onih koje su kasnije dobili u drugim državama, ali su ovi odbili zbog besmisla samog domaćeg takmičenja. Kod njih je sportski motiv nadvladao finansijsku korist.

Režim je sebi postavio prioritetni zadatak da po svaku cenu spreči pogrdno skandiranje protiv predsednika države

Nije lako godinama igrati pred praznim tribinama, posebno na gostovanjima gde praktično ne postoje navijači domaćeg kluba. Gde god po Srbiji da gostuju Zvezda ili Partizan njihovi navijači su ubedljiva većina na tribinama. Prilično depresivno za svakog fudbalera željnog adrenalina. Tako smo došli do tačke u kojoj postoje samo dve-tri utakmice u sezoni, utakmice „večitog derbija“.

Verovatno da bi regionalna liga bila snažan podsticaj za povratak publike na stadione. Ukoliko je zbog istorijskih događaja nepoželjno da se u njoj zajedno takmiče srpski i hrvatski klubovi (o šiptarskim da ne govorimo!), moguće je napraviti neki oblik zajedničkog takmičenja sa nekim klubovima iz Bosne, Severne Makedonije, Crne Gore, čak Slovenije: sve njihove lige su takođe besmislene. Sigurno je da bi se moglo razmišljati i o zajedničkom takmičenju sa bugarskim, rumunskim ili mađarskim timovima, njihovim prvenstvima takođe nedostaje smisla.

Besmisleni fudbal
Depresivno stanje u srpskom klupskom fudbalu odražava se i na atmosferu u državnoj reprezentaciji, bez obzira što skoro svi njeni članovi igraju u ozbiljnim inostranim ligama. Aktuelne političke podele u kojima se društvo poput jabuke rascepilo na dve odvojene polovine, ostavile su traga i na atmosferu u košarkaškoj reprezentaciji tokom nedavnog evropskog prvenstva.

Posebno se ovaj trulež oseća u događanjima oko terena, gde se stiče čvrst utisak da je vlastima mnogo važnija kontrola skandiranja na tribinama od samog rezultata na sportskom polju. Režim je sebi postavio prioritetni zadatak da po svaku cenu spreči pogrdno skandiranje protiv predsednika države, bez obzira što bi takva kontrola i cenzura mogla bitno da našteti odnosima u državnom timu, ili da obezvredi prednost domaćeg terena.

Zato je za odigravanje odlučujuće utakmice protiv Albanije za odlazak na Mundijal izabran mali stadion u Leskovcu, koji nema nikakvu „vruću“ atmosferu koja bi trebala da ponese naše igrače. Čak je bilo nemoguće kupiti karte u slobodnoj prodaji, sve ulaznice su podeljene pristalicama vladajuće koalicije od kojih su mnogi od njih prvi put gledali uživo neku fudbalsku utakmicu.

Kakva publika, takva i atmosfera. Albanska reprezentacija nije mogla da dobije lepši poklon, umesto grotla beogradskih stadiona, atmosfera je bila kao da su igrali na neutralnom terenu. Videlo se osetno razočaranje srpskih reprezentativaca što ovako važnu utakmicu igraju u krajnje provincijalnim i nefudbalskim uslovima. Prevelika cena je plaćena samo zbog straha od skadiranja protiv jednog čoveka.

Posle svega, ostali smo zapanjeni informacijama koje su iznete u našoj javnosti da je sada već bivši selektor Dragan Stojković Piksi svoj rad u reprezentaciji naplatio preko 10 miliona evra. Bez obzira što mu je ovaj novac isplaćen u skladu sa ugovorom i po pravilniku, radi se o neshvatljivom iznosu za svakog prosečnog srpskog građanina. Čak i uvredljivom, posebno ako se saberu svi razultati državne reprezentacije pod Piksijem.

Dragan Stojković je veoma bogat čovek koji je svoj novac pošteno zaradio po svetu. Verovatno da je bio najkompletniji srpski fudbaler u istoriji. Posle svega, da je bio selektor za simboličnu platu ili da je veći deo svojih prihoda u reprezentaciji podelio sirotinji iz „južne pruge“ odakle potiče, ostao bi upamćen pored fudbalske i kao ljudska legenda. Ovako, ostaje svima gorak ukus u grlu posle njegovog odlaska.

Na kraju, opet o smislu fudbala u Srbiji. Fudbal „sam po sebi“ svakako ima smisao svuda po svetu, pa i u Srbiji. Ali ovakva agonija u klupskom fudbalu i ovakva avnojevska praksa u državi, ubijaju izvornu magiju fudbala kao igre. Pošteno, sve manje ima smisla redovno odlaziti na tribine po srpskim stadionima. Uostalom, publike je sve manje: ovo je dovoljan pokazatelj. Fudbal bez publike i bez navijača je potpuno besmislen, posebno u državi koja iz budžeta dotira svoje „najuspešnije“ klubove. Ispada da se sav fudbal u Srbiji igra da bi se obogatilo nekoliko desetina funkcionera ili da bi neki roditelji preko dece nadoknadili sva svoja materijalna ograničenja…

autor:Igor Ivanović ,publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Pascal Kesselmark/Eurasia Sport Images/Getty