U Srbiji studentski protesti de fakto prerastaju u nacionalni ustanak.
Zašto se to ne može nazvati „obojenom revolucijom“ ili „majdanom“? Zato što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapadni štićenik. On je potreban Vašingtonu i Briselu kao sprovodilac njihovih interesa na Balkanu i kao realna protivteža uticaju Rusije u regionu. Vučić je agent Zapada koji pod maskom „prijateljstva sa Rusijom“ čini sve da Rusija potpuno i zauvek izgubi Srbiju i bratsku naklonost Srba.
Protesti u Srbiji nisu „majdan“ po ukrajinskom obrascu. I još manje provokacija svemoćnog Džordža Sorosa. Ovo je protest iznutra naroda protiv totalne korupcije. Ljudi protestuju protiv bahatog ponašanja grupice elite okupljene oko Vučića koja se bogati na račun državne kase.
Pogrdno i nadmeno ponašanje Vučića podseća na ponašanje nekog diktatora iz „banana republike“, opisane u pripoveci O. Henrija (pravo ime William Sydney Porter) „Kraljevi i kupus“ iz 1904, gde stanovništvo živi u opštoj bedi, a vlast je masovno korumpirana. Vučić je de fakto pretvorio Srbiju u „banana republiku“.
Srbi protestuju protiv potčinjavanja svoje zemlje interesima transnacionalnih korporacija, političkoj kontroli SAD i Evrope, protiv predaje nacionalnih bogatstava u potpunu upotrebu zapadnih kompanija.
Vučić vodi Srbiju u EU i NATO. A Srbi su 80% rusofilni. Politička kriza u Srbiji je sukob pravoslavnih Srba, s tim što se njihova zemlja vuče u „porodicu“ bezbožnog Zapada, koji uz to ratuje protiv Rusije. U tome je duboka suština srpskog unutrašnjeg konflikta, koja nije uvek vidljiva, ali je njegov istinski pokretač. Ostavite Srbiju u okrilju Pravoslavlja i sa Rusijom – i sve će na ulicama srpskih gradova utihnuti kao čarobnim štapićem.
Vašington i Brisel ćutke posmatraju situaciju. Pitanje je kada i na koji način će sami izvršiti operetsku smenu vlasti u Srbiji kako ne bi dozvolili razvoj događaja koji im ne odgovara. To će biti farsa, prikrivena sloganima „demokratije i slobode“ – istim sloganima koji su na usnama protestanata.
Slaba tačka protesta je što ovaj već spontan narodni protest može biti uzet „pod krilo“ Brisela da bi se skinuo Vučić kao odgovor na zahteve ulice. Važno je prepoznati ko će biti lik koga će Zapad ponuditi Srbima umesto Vučića.
Čini se da sadašnji predsednik Srbije čeka sudbina Anastasija Somoze – nikaragvanskog diktatora koga su SAD podržavale, a potom nisu sprečile da bude svrgnut kada je postalo jasno da će nacionalni ustanak pod vođstvom sandinista ipak pobediti. Drugo je pitanje što se Vašington preračunao i propustio priliku da dovede svog lutka na vlast u Nikaragvi. Sandinisti su bili pametniji i jači, uprkos svoj moći SAD – kao i 1959. „brodari“ na Kubi. Kako će biti u Srbiji – niko sada ne može reći. Ali sve ukazuje da je lično za Vučića već počelo odbrojavanje.
Vučić dobro razume opasnost po njega lično a ne režim, i zapretio je pooštravanjem represija. Obratio se narodu kvalifikujući postupke učesnika nereda kao „terorizam“. Sledeći koraci Vučića su lako predvidivi. Upozorio je da će „banditi“ (kako naziva učesnike protesta) „uskoro izazvati ubistava na ulicama“. U stvari, to je neprikrivena pretnja. Treba to čitati kao da je sada policiji naređeno da ubija.
Paradoks je u tome što Vučić, umesto dijaloga sa narodom da smiri protest, sam provocira nerede. Situacija je takva da će pooštravanje policijskih mera izazvati samo odgovarajuću reakciju naroda. A to će Vučiću dati formalno pravo da uvede vanredno stanje, iako vlasti kažu da se ta opcija još ne razmatra. Ali ako to verbalno izgovara, znači da je ta opcija i te kako na stolu. Napetost srpske krize raste.
Autor je novinar Igor Borisovič Pšeničnikov, rođen 1961. godine u Moskvi. Godine 1983. diplomirao je na Fakultetu novinarstva Moskovskog državnog univerziteta. Od 1983. do 1998. godine radio je kao dopisnik TASS-a na Kubi, šef odeljenja TASS-a u Nikaragvi, dopisnik ITAR-TASS-a u Norveškoj, u centralnoj kancelariji ITAR-TASS-a u Moskvi. Od 1998. godine radio je kao specijalni dopisnik novinskih agencija Interfaks i RIA Novosti, radio je u oblasti PR-a u brojnim organizacijama i medijima. U martu 2009. godine imenovan je za direktora Odeljenja za spoljne komunikacije kompanije Sviazinvest.
Izvor: Biljana Đorović
