Aleksandru Dikiću – Dosta nam je revolucije!

0
80

U svom autorskom članku, Koje je vreme? Vreme je revolucije!, objavljenom u listu Danas, moj stari partner u polemikama, Aleksandar Dikić, poziva na revolucionarnu promenu sistema i postizanje novog društvenog ugovora. Da nisam uveren u njegovu naivnu dobronamernost, ne bih se na ovaj opasni apel ni osvrnuo. Elem, siguran u autorovu iskrenost i želju da ovom društvu bude bolje, moram da reagujem kako ne bih ćutanjem saučestvovao u navođenju naše javnosti na totalitarne ideje novih srpskih revolucionara.

Pitanje promena u našem društvu se iznova aktuelizuje u svakoj izbornoj kampanji. Promene se, u jednom delu javnosti, uzimaju kao nešto, eo ipso, korisno i blagotvorno. Retki su glasovi razuma koji upozoravaju da one mogu biti na bolje, ali i na gore, te da je nužno biti veoma oprezan kada se za neke suštinske izmene odlučuje ili agituje.

Šta tek reći za tektonske promene poput revolucije? Koliko je to rizično, potencijalno razorno za jedno društvo i državu? Vredi li zbog maglovitih obećanja jednakosti, izneverenih u tolikim ranijim revolucijama po svim meridijanima, ući u ciklus sukoba, nesigurnosti, možda građanskog rata? Isplati li se toliki hazard da bi se možda neki novi pesnik zapitao o mogućnosti slobode da peva kao što su sužnji pevali o njoj?

Držim prilično neodgovornim pozivanje na revoluciju bez detaljno obrazloženog predloga budućeg društvenog uređenja, odnosa prema poraženima, pravima građana, vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i sl.

Ostoja Simetić

Ja mislim da se neka ozbiljnija promena društva ne da zamisliti u okvirima tzv. predstavničke demokratije u kojoj pobednici izbora instrumentalizuju državu, te koristeći njen monopol na silu, nameću svoje interese i ideje ostatku društva. Već je samo to izvor nesloge i društvenog sukoba, jer partije, kao što se i etimološki da naslutiti, dele društvo, a ne rade na njegovom jedinstvu. One svoje partikularne interese proglašavaju za interes naroda, države, društva… Ideologije nastoje da sebi podrede i nauku i umetnost i svaki vid ispoljavanja duha i svesti, a one revolucionarne se terorom obračunavaju sa neistomišljenicima.

Da Vas podsetimo:  Opet otkazan 65. Međunarodni beogradski merkantilni sajam izdavačkih udruga

Ruska revolucija otpočela je careubistvom i masakrom njegove porodice, uključujući ženu i decu. Kasnije je crveni teror progutao više od 60 miliona neprijatelja revolucije. Društvo je izašlo iz hladnog rata poraženo, devastirano i osramoćeno.

Francuska revolucija je teror proglasila za legitimno političko sredstvo (sic!). Nema slobode za neprijatelje slobode! Pri čemu revolucionar određuje ko je neprijatelj slobode. Kako to užasno zvuči?! Daleko je gore, krvavije u praksi. Istoričar Francuske revolucije će vam reći da su pobednici ispoljili zverski sadizam, divljački bes i morbidnost kojima jedino pariraju ustaški zločini iz Drugog svetskog rata.

Ko voli horore, može da pročita knjigu Marka S. Markovića „Istina o Francuskoj revoluciji“ gde se navode precizni opisi zločina, brojke pobijenih i izvori za ove tvrdnje. Masakriranim katoličkim kliricima, dželati su zabadali ruke u rasporene utrobe i vadili im iznutrice. Obezglavljene leševe plemkinja su silovali, a njihove glave nabijene na koplja, pronosili ispod prozora sobe u kojoj je bio zatočeni kralj. Mučenjem su naterali dete da kaže da ga je majka seksualno zlostavljala. U Vendeji, koja nije htela da prihvati revoluciju, pobili su preko 200.000 ljudi, uključujući decu, koju je republikanski komandant mrzeo kao buduće pobunjenike. Revolucionari nisu dozvoljavali sahranjivanje leševa, čak ni svojih vojnika, da bi u toj pokrajini, odanoj zakletvi i kralju, izbile zaraze i boleštine.

Treba li govoriti o slobodi koju je nama donela komunistička revolucija? Šta su njeni rezultati? Crvena buržoazija koja je iz partizanskih cokula uskočila u beogradske salone? Goli otok? Zabranjene knjige, predstave i filmovi? Hapšenja za kafansko pevanje o vojvodi Sinđeliću? Oduzimanje zemlje? Čupanje brkova? Ubistva sveštenika?

To nisu izuzeci, već manir revolucionarnih pobednika. Oni uobražavaju da imaju pravo da svoju verziju revolucionarne pravde nameću, na prekim sudovima, celom narodu, da ubijaju, tuku, hapse, otimaju, vređaju, gaze, tlače… svakoga ko im se usprotivi.

Da Vas podsetimo:  EIDAN “DOBROM ŽORŽU” O ISELJAVANJIMA

Iz svih tih revolucija, naročito Francuske, na idejama prosvetiteljstva, nastala je današnja ekstremna levica koja se odlikuje užasno totalitarnom svešću što ne trpi suprotstavljanje ni po kom osnovu. Ako ne želite da vaša ćerka deli studentski ženski toalet sa muškarcem koji tvrdi da se oseća kao žena, vi ste fašista. Kad profesor Džordan Piterson odbije da koristi novoizmišljene lične zamenice za LGBTA+++ identitete, biva ostrakovan, maltertiran do te mere da psihički oboli. Ako ne aplaudirate histeričnim napadima Grete Tunberg vi ste zatucani. Ako smatrate priliv miliona muslimanskih vojno sposobnih muškaraca u Evropu osvajačkim pohodom, vi ste nacista. Ako primetite da ne beže od rata u geografski i kulturološki sebi mnogo bliže bogate zalivske zemlje, već baš na stari kontinent, vi ste zli, krezubi i glupi.

Cancel kultura. Čik se ogrešite o ideološku pravovernost novih revolucionara! Prekršite nove dogmate ako smete. Je li to sloboda? Je li to jednakost?

Vae victis!

Nadalje, Dikić kaže: Šansa za pobedu opozicije leži u totalnoj mobilizaciji društva i visokom stepenu solidarnosti i poverenja građana u nove političke lidere.

Marinika „majka Srebrenice“

Koji su to novi politički lideri? Isluženi kadrovi Dikićeve partije razliveni u desetak novih strančica? Bivša novinarka koja je, bukvalno shvativši višepartijski sistem, skakutala od Čankove LSV preko Živkovićeve Nove stranke do Đilasove SSP u međuvremenu potpisujući predlog rezolucije Skupštine Srbije kojom bismo prihvatili muslimanski ratno propagandni mit o opštinskom genocidu u Srebrenici? Možda onaj momčić bez radnog iskustva, ali sa mokrom fotografijom pod tušem? Da nije advokat koji je branio Mila Đukanovića od velikosrpske agresije? Ko, Dikiću?

I da odaberemo nekog „novog“ „lidera“ kakva je to promena sistema kada niko ne zagovara bilo šta sem oveštale predstavničke demokratije? Kome još, u ovom trenutku, nije jasno da je svaka stranačka organizacija zavisna od svojih finansijera? Da taj finansijer za svoje pare hoće nešto zauzvrat?

Da Vas podsetimo:  SLAVITI FABRIKU - SIMBOL NAŠE PROPASTI

Od koga mogu da se dobiju pare za stranački život?

  1. Od stranaca,
  2. Od tajkuna ili
  3. Od režima

Ako uzmete novac od stranaca, vi radite u interesu tih država, a ne u interesu svoje države i naroda.

Ako vas plaćaju tajkuni, oni traže da, po dolasku na vlast, odužite svoj dug, kroz tendere, zakone, propise, privatizacije…

Ako vas plaća režim, onda niste opozicija.

Četvrtog, nažalost nema.Jedina, makar nominalno korenita promena koja se nudi, jeste predlog koalicije NADA o vraćanju monarhije u Srbiju. To je zbilja nešto različito od ovoga što imamo sada, iako i ova ideja podrazumeva preživljavanje stranačkog mehanizma.

U poslednjih sto godina, ne znam niti za jedan predlog koji bi raskrstio sa partijskim sistemom, sem Ljotićevog nacrta Ustava koji je odbio kralj Aleksandar, a koji je predviđao ukidanje stranaka uz ograničavanje pasivnog biračkog prava, dok bi aktivno bilo opšte.

No, kao zaključak tvrdim da je revolucija uvek puna nasilja, nepravde i uzurpacije. Ratovi se ne vode zbog lepih žena, pravde i istine, već zbog para i teritorija. Isto tako, revolucije se ne planiraju niti se izvode kako bi ljudi bio ravnopravni i slobodni, već kako bi pobednici zagrabili iz budžetskog korita, progospodovali na visokim položajima, najeli se, napili i nadružili sa sekretaricama.

Zato su samo dugotrajne, evolutivne promene, koje bivaju overene pečatom vremena i iskustva blagotvorne i održive.

http://xn--j1aat.xn--90a3ac/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime