Ka jedinom mogućem kraju, bez obzira na posledice – ka istini

Septembar, drama apsurda sada ulazi u završnicu. Društvene mreže su preplavljene impresivnim scenama iz velikih i malih gradova, gde su 1. septembra desetine hiljada ljudi hodale u tišini deset meseci od tragedije u Novom Sadu. Leto je iza nas, a protesti uopšte nisu izgubili na brojnosti. No, gde se sa tim uopšte sada nalazimo?

Kada bi, u nekom srećnijem univerzumu, ljudi koji vrše vlast ili barem ono što je od nje ostalo u Srbiji bili u domenu onog što je normalno ljudsko ponašanje – da su podložni i pogrešnim odlukama i ličnim strastima, pa i da su spremni za izvesna nepočinstva, ali negde tamo ipak imaju izvesnu granicu onog šta se nikako ne radi ako vršiš vlast – uzmakli bi samo nakon sinoćnih masovnih protesta.

Nakon tolike tišine naroda koji ih neće, energije koju predvode studenti i deca, čak i da se pre toga baš ništa nije desilo (a desila se cela istorija sveta u malom), ljudi koji su iole normalni razmatrali bi opciju da nekako odgovore, možda i raspišu izbore, ostanu u okvirima normalnosti, vrate ono što je tuđe (vlast koja pripada narodu) i sebi daju kakvu takvu šansu da nastave da žive u istoj zemlji sa građanima, a možda čak i da se jednom bave nekom politikom.

Naivno jedno promišljanje, zar ne?

Međutim, zamislite ne njih, nego najgoru osobu koju poznajete, nekog u svom okruženju i kolektivu, nekog ko je jako nemoralan i zamislite kako mu ljudi, predvođeni decom, prolaze u tolikim kolonama, u celoj zemlji, sa belim cvetovima u rukama, u tišini. Šta bi svako učinio? Za većinu ljudskih bića koja nisu sasvim otupela od zla jedini je ishod da odstupe.

Režim u Srbiji, naravno, nije ni trepnuo. Oni nisu ni do političke analize svoje situacije stigli, pa uporedili sopstvene propale veštačke skupove, dali kakav komentar svojim medijski otrovanim sledbenicima, nego su stvar pokušali da zataškaju, pa su se i nadvikivali neprimerenom muzikom, oslovljavanjem dece i studenata ustašama i bizarnim saopštenjima policije sa brojkama u koje baš niko ko ima očinji vid ne može da poveruje.

Ali, apsurd nije u tome što je jedan režim u padu ogrezao u ambivalenciju, istorija je to videla previše puta, nego što smo i mi sasvim staloženi oko toga. Mogao bih se opkladiti da ne samo vi, nego baš nijedno lice sa jučerašnjih skupova nije ni pomislilo da će on zbog njih ustuknuti i povući se. Mi smo se doslovno navikli na totalnu izopačenost ovog režima, na njihovu spremnost da totalno ignorišu stvarnost i da ništa ljudsko nikad ne pokažu. Ali, kao i oni, niko od nas nema nameru da ustukne, što se i juče jasno videlo.

Studenti i oni koji ih slede nikada neće odustati. Mi se sa tim ne možemo nikad pomiriti ne zbog inata, nego prosto zato što smo ljudi. Svaki onaj građanin Srbije koji se upoznao sa njihovim lažima, on više ne može da se vrati u njegovu iluziju, ma šta režim pokušao da odigra, ma kakav raskol izveo i operaciju sproveo. Režim je svojim neistinama uspeo da svoj opstanak veže za sukob istine i laži. Možete misliti da je naivno verovati u pobedu istine, ali taj sukob, jednostavno, neće prestati.

Stvarnost je, u takvim okolnostima, postala potpuno apsurdna.

Policijski kordon, na primer, od studenata i profesora filozofije čuva ulaz u Filozofski fakultet u Novom Sadu. Studenti sa susednog Pravnog u beskrajnom loop-u puštaju numeru „Mama voli bebu“. Dekan koji vodi batinaše ih zbog ove muzike koja iritira policajce optužuje za sadizam. Studenti šire platno i gledaju utakmicu reprezentacije ispred kordona, a dileri droge ih nazivaju ustašama. Slika srednjoškolaca koji sede okrenuti leđima profesoru koji im predaje umesto otpuštene razredne obilazi Srbiju, dok penzioneri otrovani Informerom pišu na Fejsbuku kako decu izdajnike treba nabijati na kolac i uvesti red u škole. Studenti za dva meseca pokušavaju da završe godinu, pa da se vrate na plenume, a sudije onima u kućnom pritvoru ne daju da izađu na ispit.

U međuvremenu, predsednik republike piše pisma Gardijanu u kojima opanjkava studente Srbije, a uredništvo ga objavljuje u pismima čitalaca, ispod rubrike sa pijace. Ljudi toliko preziru režim da odbijaju da idu na muzičke festivale gde im se nudi pivo u neograničenim količinama. Režim u suludoj ekonomskoj operaciji smanjuje cene čaja za 12 dinara, ali u supermarketima više nema akcija i svi proizvodi su preskupi. Pravila za obračun struje su nepravedno promenjena, struja poskupljuje, brojni studenti i građani su i dalje u pritvorima, a Ćaciji po Letoniji love ljude koji na utakmicama viču „Pumpaj“. Predsednik je ogradio tenkovskim barijerama svoje stanište i putuje u Kinu.

Srbija je, ako iole uključite logiku, svedena na apsurd. No, to nam pokazuje da su društvene sile starije od banalnih mehanizama vlasti. Proces je spor, mučan, ali vidimo sad kako režim koji je izgubio legitimitet ipak ne može vladati samo ignorancijom. Uprkos medijima i kapitalu, počinje da odumire kao strano telo u organizmu. Imuni sistem je mobilisan, telo je pod temperaturom i društvo je u užasnom stanju, ali proces ide ka samo jednom cilju – uništenju uljeza. Ka jedinom mogućem kraju, bez obzira na posledice – ka istini.“

Autor: Slobodan Bubnjević