Skoro milion stanovnika Srbije potpalo bi pod kategoriju beskućništva kada bismo koristili tipologiju Evropske unije. Na Međunarodni dan beskućništva, prisećamo se sistemskih prepreka sa kojima se suočavaju lica u situaciji beskućništva u Srbiji i koliko je zapravo malo potrebno da bi neko u ovoj zemlji izgubio krov nad glavom.
Pravo na dom postaje sve ugroženije u Srbiji. Umesto sistemske zaštite i napretka u socijalnim politikama, građanke i građani Srbije suočavaju se sa sve većim preprekama i pretnjama po osnovna ljudska prava, poput prava na dom.
Jedna od takvih pretnji jeste Predlog zakona o dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji sadrži kriterijume koji isključuju veliki broj domaćinstava, naročito višečlanih i siromašnijih porodica, čineći zaštitu prava na dom gotovo iluzornom, o čemu ste ranije mogli da čitate na Mašini. Mreža za borbu protiv beskućništva saopštila je da ove izmene Zakona neće zaštititi one kojima beskućništvo najviše preti, a da zbog previše strogih uslova, tek mali broj građana moći će da se zaštiti od prinudnih iseljenja.
Dok se nejednakosti produbljuju, a sve više građanki i građana je u neposrednoj opasnosti od gubljenja jedinog doma, milioni dinara se ulažu u projekte i sisteme koji samo pogoršavaju problem.
Tako, na primer, u sistem Socijalna karta, o kom ste ranije mogli da čitate na Mašini, koji je ubrzao ukidanje i ograničavanje socijalnih davanja desetinama hiljada građana, od 2022. godine do avgusta 2024. godine (kada je Državna revizorska insituticija objavila svoj izveštaj o ovom sistemu), uloženo je više od 656 miliona dinara.
U sistem za automatizaciju instrumenata socijalne zaštite (SOZIS), za koje pojedini socijalni radnici kažu da im je dodatno otežao posao, od uvođenja 2022. godine do avgusta 2024. godine uloženo je 800 miliona dinara.
Van sistema i bez zaštite
Kada je u pitanju problem beskućništva u Srbiji, Marko Vasiljević iz Inicijative A11 u razgovoru za Mašinu ocenjuje da država, jednostavno, negira postojanje problema beskućništva. Kako dodaje, korisnici se zapravo odvraćaju od toga da uđu u sistem, odnosno da uđu u prihvatilišta.
„Generalno se problem ljudi koji su u situaciji beskućništva minimizira, on se hronično zanemaruje i negira te se uglavnom svodi na individualnu odgovornost pojedinaca koji se nađu u toj situaciji, a ne na nekakvu društvenu odgovornost koja se pre svega odnosi na podršku ljudima“, smatra Vasiljević.
S tim u vezi, sagovornik Mašine takođe napominje probleme poput neadekvatne metodologije u sprovođenju popisa beskućnika u Srbiji, kao i nepotpune definicije termina.
„Kod nas se u zakonu ne pravi razliku između primarnog i sekundarnog beskućništva. S druge strane, kada je reč o primarnim beskućnicima, kada se radi popis niko zapravo ne popisuje te ljude na mestima gde oni borave, nego se ti podaci dobijaju posredno preko ustanova socijalne zaštite. A mi znamo da postoji jako veliki broj onih koji se nikada nisu obraćali ni za kakvu vrstu pomoći, znamo da mnogi od njih imaju problema sa ličnim dokumentima i da ne ispunjavaju formalni kriterijum kako bi uopšte mogli da pristupe određenim pravima“, rekao je Vasiljević.
Kako kaže, u Srbiji zbog toga ne postoje egzaktni podaci o pravom broju ni primarnih, ni sekundarnih beskućnika.
„I u tom smislu je nemoguće kreirati odgovarajuće mere za suzbijanje i borbu protiv beskućništva, odnosno pronalaženja odgovarajućeg rešenja za ljude koji su u potrebi za nekom vrstom smeštaja“, smatra Vasiljević. Popis stanovništva, baš kao ni drugi zvanični izvori podataka ne beleže beskućništvo na adekvatan način. Posledično, potrebe ljudi koji su već u situaciji beskućništva nisu adekvatno prepoznate od strane sistema.
Samo u Beogradu i Novom Sadu, članice Mreže za borbu protiv beskućništva rade sa više od 4.000 osoba u situaciji bez krova nad glavom, što bez sumnje ukazuje na to da je broj ljudi u situaciji beskućništva u Beogradu, Novom Sadu, i u Srbiji, znatno veći, pisali smo na Mašini.
Prihvatilište za odrasla lica kog u stvari i nema
Prihvatilište za odrasla i stara lica čeka rekonstrukcija, ali kako se navodi u saopštenju Mreže za borbu protiv beskućništva, bez jasnih planova o zbrinjavanju korisnika za vreme izvođenja radova, mogli ste da čitate na Mašini.
Foto: Marko Miletić / Mašina
Mreža za borbu protiv beskućništva je slala dopis Sekretarijatu za socijalnu zaštitu Grada Beograda, sa kako navode, molbom za informacije o daljim planovima i pružanjem usluga u Prihvatilištu, ali kažu da odgovore nisu dobili.
„Zahvaljujući praktičnom iskustvu stručnih radnica i radnika članica Mreže saznali smo da su od jula korisnici ove usluge premešteni i da aktuelno Prihvatilište radi u prostoru Gerontološkog centra Beograd, Dom za stare Voždovac. Javnost, institucije, pa čak i sami korisnici nisu do danas o ovim činjenicama adekvatno obavešteni“, navode u saopštenju.
Takođe dodaju i to da nije poznato na koji je period ovakav smeštaj obezbeđen i šta će biti sa starim objektom Prihvatilišta u Kumodraškoj ulici.
Ko su ljudi u situaciji beskućništva i koliko ih zapravo ima?
Sagovornik Mašine objašnjava da ljudi koji se nađu u situaciji beskućništva su u velikoj meri dehumanizovani, i to nije karakteristika samo za naše društvo.
„Oni se ne posmatraju kao ljudska bića koja imaju svoja osećanja, svoje strahove. Takođe je problem što se odgovornost stavlja na pojedinca, te drugi misle da to njima ne može da se desi. A realnost je da bilo ko od nas može veoma lako da sklizne u beskućništvo“, kaže Vasiljević
Kako se u studiji prof. dr Mirjane Bobić pod nazivom „Beskućnici“ navodi, beskućništvo je veoma složen i kompleksan problem ekstremne društvene deprivacije, ističe se u studiji i dodaje da je ovaj fenomen najtešnje povezano sa siromaštvom kao osnovnom dimenzijom socijalne marginalizacije.
Kako se u studiji ističe, beskućništvo je način (pasivne) adaptacije na splet nepovoljnih događaja i životnog toka, odnosno ono je više posledica preklapanja većeg broja nepovoljnih ishoda, a manje rezultat pogrešnih, ličnih izbora.
bu
Međudržavna organizacija FEANTSA (Evropska federacija nacionalnih organizacija koje rade sa beskućnicima) uspostavlila je jedinstvenu tipologija beskućništva i društvene isključenosti − European Typology of Homelessness (ETHOS), koja se koristi u zemljama Evropske unije.
A na to koliko je ovaj društveni problem ozbiljan, duboko ukorenjen i preteći po stabilnost celokupne zajednice, alarmira podatak da ukoliko bismo rigorozno primenili napred navedenu tipolotiju (ETHOS), onda bi skoro 10% populacije Srbije potpalo pod grupu beskućnika ili lica pod stalnim rizikom od beskućništva (oko 800-900 000 stanovnika), navodi se u studiji „Beskućnici“.
Pola miliona građana u riziku od siromaštva u Srbiji
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2024. godini stopa rizika od siromaštva iznosila je 19,7%, dok je stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti iznosila 24,3%.
Stopa rizika od siromaštva predstavlja procenat lica čiji je raspoloživi ekvivalentni prihod niži od praga rizika od siromaštva, koji je u 2024. iznosio 35.606 dinara prosečno mesečno za jednočlano domaćinstvo. Stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti pokazuje procenat lica koja su u riziku od siromaštva, ili su izrazito materijalno i socijalno uskraćena, ili žive u domaćinstvima veoma niskog intenziteta rada.
Podsetimo, Centar za politike emancipacije istakao je da više od pola miliona ljudi radi i prima zaradu čiji iznos je niži od praga rizika od siromaštva, dok minimalne zarade pokrivaju tek nešto više od jedne trećine plate za život. Poslednji podaci pokazuju da plata za život u Srbiji iznosi 150.670 dinara, dok od oktobra će minimalna plata biti 58.630 dinara.
Stambena kriza – rastući problem u Evropi
Prema najnovijem Eurobarometru (januar–februar 2025), zabrinutost zbog troškova stanovanja raste širom Evrope: 61% ispitanika u EU izjavilo je da su zabrinuti da više neće moći da plaćaju kiriju ili hipoteku, dok je više od četvrtine (27%) ovu zabrinutost opisalo kao „veliku“.
U 2024. godini gotovo 72,9 miliona ljudi u Evropskoj uniji, odnosno 16,2% stanovništva, živelo je ispod praga siromaštva (koji je definisan kao 60% medijanskog ekvivalentnog dohotka nakon socijalnih transfera). Iste godine, više od jednog od pet Evropljana (20,0%) i dalje je bilo u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti, pri čemu su najviše stope zabeležene u Bugarskoj (30,3%), Rumuniji (27,9%), Grčkoj (26,9%) i Španiji (25,8%), navodi se u najnovijem Evropskom indeksu stambene isključenosti.
Prema podacima izveštaja „Tenth Overview of Housing Exclusion in Europe“, 4,9% ispitanog stanovništva Evropske unije izjavilo je da su u nekom trenutku svog života iskusili beskućništvo.
Kako da sistem reši beskućništvo umesto što ga reprodukuje
Prema Vasiljeviću, pitanje beskućništva mora sistemski da se rešava, počeši od toga da mi moramo da znamo koje su razmere tog fenomena u našem društvu.
„Moramo da imamo nekakve verodostojne podatke, a onda nekakve politike i nekakav strateški okvir koji će biti zasnovan na tim podacima. Jer, mi ako nemamo podatke ne možemo da imamo ni politike koje će biti zasnovane na tim podacima, niti nekakve odgovarajuće mere. Na primer, imamo sada ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a to je pre svega jedna populistička mera koja ni na koji način neće doprineti rešavanju problema“, napominje Vasljević.
S druge strane, sagovornik Mašine ukazuje da Srbija još uvek nema usvojenu nacionalnu stambenu strategiju, iako je 2020. godine postojao nacrt, a koja bi osobe u situaciji beskućništva prepoznala kao posebno ranjivu kategoriju.
„Kada govorimo o ljudima koji su sada u situaciji beskućništva, mi uglavnom govorimo o nekakvim privremenim rešenjima. Stalno se govori o prihvatilištima, ali ljudi zaboravljaju da u prihvatilištu možete da boravite najduže šest meseci, u izuzetnim slučajevima malo više. Ali, ne govori se o trajnom stambenom zbrinjavanju ovih ljudi, a koji bi omogućio njihovo sveobuhvatno socijalno uključivanje. To je, ponavljam, jedino moguće kroz inkluzivni model socijalnog stanovanja“, rekao je Vasiljević.
Ali, kako za kraj dodaje sagovornik Mašine, tu opet nailazimo na drugu vrstu problema, a to je da je sistem socijalnog stanovanja potpuno neodrživ i na kraju krajeva nije priuštiv za ljude koji su zapravo najugroženiji.
„Mi imamo sistem socijalnog stanovanja koji umesto da štiti ljude koji su u potrebi za krovom nad glavom te da sprečava beskućništvo, on reprodukuje, odnosno proizvodi ga“, zaključuje Vasiljević.
Organizacije koje se bave ekonomskim i socijalnim pravima u Srbiji godinama upozoravaju na zabrinjavajuće kršenje osnovnih ljudskih prava, dok odgovor vlasti uporno izostaje. Politike i zakoni koji se donose samo produbljuju nejednakosti i guraju sve veći broj ljudi u siromaštvo. Koliko dugo ovakav sistem može da opstane i koliko društvo još može da ga trpi?
