Piše: Isidora, majka dvoje dece
Ne znam u kom trenutku sam prestala da verujem ovom sistemu.
Možda onda kada sam prvi put čula “Otkud ja znam?” od nekoga ko bi MORAO da zna.
Možda onda kada sam u bolničkom hodniku shvatila da životi ovde vise o najtanjoj niti.
Možda onda kada sam prvi put osetila da sam sama — potpuno sama — u borbi koja bi trebalo da bude zajednička.
Ali danas znam jedno:
Nisam se ja promenila. Sistem se raspao.
Ja sam samo prestala da se pravim da ne vidim ruševine.
majka glasno
Fotografija: Ilustracija VI
Jer kako drugačije objasniti zemlju u kojoj majka, sa detetom u naručju, pita najjednostavnije pitanje:
„Je l’ mu bolje?”
A dobija odgovor koji preseče vazduh:
„Otkud JA znam?“
To nije samo bahatost.
To je simptom bolesti daleko veće od one zbog koje smo došli na pregled.
To je momenat kada shvatiš da si ušla u mašinu koja melje sve — znanje, empatiju, odgovornost, LJUDE.
A onda komisija.
Meseci čekanja da bi me neko, kome je medicina u opisu posla, pitao:
„Kako ste Vi posumnjali?“
Ja.
Majka.
Ona koja ne spava, koja osluškuje svaki uzdah, svaki pogled, svaku promenu.
Ja treba da objašnjavam kako sam POSUMNJALA.
I tako shvatiš da se ovde od tebe očekuje da budeš i majka, i doktor, i psiholog, i pravnik, i trkač sa preponama.
Da se ne slomiš, ne posustaneš, ne zaplačeš.
Da ćutiš dok te procenjuju oni koji ne znaju ni gde stoje, ni šta gledaju.
A onda dođeš do notarâ.
BESPLATNA medicinska dokumentacija.
Ali kad je nešto besplatno — onda ne valja, jel’ da?
E onda kreću pogledi, kolutanja očima, leva ruka sporija od desne, glava teža od razuma.
Kao da smo mi došli da ih mučimo.
Mi, roditelji koji žongliramo između pregleda, terapija, dijagnoza i strahova.
Mi smo njima problem.
Mi smetamo.
I tu se već lomi nešto unutra.
Ne glasno.
Ne brzo.
Nego tiho, bolno, duboko.
Onaj deo tebe koji veruje da institucije postoje da bi pomogle — počne da se kruni kao stara fasada.
A bolnica…
Bolnica je poglavlje koje se čita sa rukom preko usta.
Da se ne povrišti.
Hitno postaje “u jutro”.
Spinalna postaje eksperiment.
Rana postaje polje na kom se uči anatomija bez pitanja.
Bakterije postaju “ma ništa”.
Komplikacije postaju “prvi put vidimo”.
A ti…
Ti postaješ objekat koji diše.
Statistika sa pulsometrom.
Neko koga valja “srediti” do smene.
A onda stigne vest o maloj Emi.
Detetu od četiri godine koje je otišlo nakon rutinske operacije.
Rutinske.
I tu ti se duša prepolovi.
Tu shvatiš da nije ovo priča o pojedinačnim greškama.
Nije ovo priča o lošem danu.
Ovo je priča o sistemu koji je zaboravio da su ljudi – LJUDI.
I konačno razumeš:
nemamo mi problem s lekarima.
Mi imamo problem s bogovima bez odgovornosti.
Sa zidovima bez lica.
Sa institucijama bez duše.
I zato pišem.
Ne zato što sam slomljena.
Nisam.
Da sam slomljena, ćutala bih.
Pišem zato što sam OPASNOG stepena svesna.
Jer kad majka progleda — to je jače od bilo čije funkcije.
Ne želim aplauz.
Ne želim utehu.
Ne želim rame.
Želim da ljudi shvate:
Ovo što prolazimo — nije normalno.
Ovo što prihvatamo — nije prihvatljivo.
Ovo što ćutimo — ne sme da se ćuti.
Ako institucije nemaju glas — ja imam.
Ako sistem nema obraza — ja ću ga raskrinkati.
Ako oni misle da je ovo samo moj problem — varaće se.
Jer nisam majka koja se povlači.
Ja sam majka koja USTAJE.
I dok god imam glas — biće glasno.
Isidora, majka dvoje dece
