Ono što nema svaki drugi političar u Srbiji

autor:Milan Ružić

Ako su već zdravstvo i obrazovanje u Srbiji pretrpeli najveću štetu prilikom prelaska sa vlasti na vlast, sa jahača na jahače, vreme je možda, ukoliko je suditi i po izjavama ministara i ostalih političara, nešto od toga ugasiti. Zdravstvo ne možemo, jer onda ne bi imao ko da nam uzima polovinu plate glumeći lekara tako što će vas za kijavicu poslati na magnetnu rezonancu u svoju privatnu kliniku gde ćete za tričavih 600 evra obaviti sve testove. Ne kažem da su krivi lekari, već „sistem” koji ne postoji i čije je nepostojanje dozvolilo današnju situaciju.

Međutim, ostavimo zdravstvo po strani, jer još uvek zaista imamo sjajnih lekara koji, nažalost, gledaju gde da otputuju. Zadržimo se na onome što je nekada, kao i zdravstvo, bilo besplatno i u najmanju ruku sjajno, a to je obrazovanje.

To je ono što nema svaki drugi političar u Srbiji.

Nekadašnje obrazovanje u svim formama i nazivima kroz koje je prošla Srbija bilo je jedno od najboljih u Evropi. Ono što se danas dešava na tom polju je suludo, nepotrebno i apsolutno neprilagođeno. Neki od primera neprilagođenosti, a preko njih ću pretrčati, jer želim da se fokusiramo na nešto jako važno, jeste recimo učenje teorije o algoritmima u prvom razredu osnovne škole u kom smo nekada imali šest predmeta, a danas čak deset. Pa recimo „Gorski vijenac” (istina odlomak, ali opet neprilagođen) u šestom razredu osnovne škole. I još mnogo sličnih prekoračenja potencijala i metodike.

Ono na čemu želim da se zadržim je jedna od najvećih sramota i besmislica u našem obrazovnom sistemu, a ne govorim o otvorenom lobiranju i tome da kad nastavnici i profesori nametnu đacima udžbenike izdavačkih kuća, oni od istih tih kuća dobijaju novčanu nagradu, već govorim o prijemnom ispitu na koji poskakuju srca roditelja i đaka na prelazu iz osnovne u srednju školu.

Naime, već godinama svedočimo tome da neko pre prijemnog otkrije šta će biti na samom prijemnom ispitu, a onda imamo prevoz testova u blindiranim automobilima uz pratnju policije. Pa tajna štampanja tri opcije od kojih će dve biti bačene kada se samo jedna izvuče tog dana. Dakle, bespotrebno se troši ogromna suma umesto njene trećine. Čemu to ismevanje jedne države koja tvrdi da je ozbiljna, a deca joj hakuju sajtove ministarstava i dečji testovi se voze pod budnim okom policije, vojske ili koga već…

Čak ni to nije najgora stvar, već sledeća… Više ne postoji kao nekada prag prolaznosti koji je bio 11 (od 20) poena iz srpskog i 11 (od 20) poena iz matematike kako biste upisali četvorogodišnju srednju školu. Sve ispod toga rezultiralo bi padom na prijemnom ispitu i upisivanjem deteta u trogodišnju srednju školu, a samim tim, to bi značilo njegovu nemogućnost da upiše fakultet. To je bio sjajan filter za odvajanje dobrih od loših đaka. A danas ne postoji prag prolaznosti i u svim školama, usled bele kuge, ima mesta za upis, pa ima čak i gimnazija u koje se upisuju dvojkaši i trojkaši iz osnovnih škola. I tad morate da podredite i program i metodiku nastave svima, a u tom rasponu (ne)znanja, to je nemoguće.

Rešenje bi bilo ili ukinuti prijemni ispit i škole upisivati na osnovu uspeha iz onsovne škole ili poslušati naše bivše i sadašnje ministre koječega koji tvrde da je najbolje otvoriti privatne škole.

Ne može se očekivati da ozbiljni ljudi koji nešto znaju, a imaju titule profesora, nastavnika ili učitelja rade u školama za plate koje mogu da zarade na kiosku uz minimum odgovornosti. Da ne govorimo o poštovanju profesora, jer to više ne postoji. Nekada su se pred tim ljudima na ulici skidali šeširi, a danas i sama država, kako videsmo pri obračunu sa studentima, želi da im skoro pa skine glavu.

Naše školstvo je zrelo za potpunu reorganizaciju u svakom mogućem smislu. Ali država ne haje za to, već vodi rat protiv studenata i profesora, a uz pomoć ljudi koji ne znam da li su završili ni osnovne škole, a kamoli fakultete. Dakle, ovakvoj partijskoj nomenklaturi apsolutno odgovara odgoj neobrazovanih nasilnika sa pridodatom fakultetskom diplomom. Tome u prilog najbolje govori činjenica koju je skoro u jednom intervjuu izneo jedan ugledan univerzitetski profesor, a to je da je od 2010. do 2025. godine doktoriralo 600% više ljudi, neog što je doktoriralo u periodu od osnivanja Univerziteta u Srbiji do 2010. godine.

Skoro smo bili svedoci toga da predsednik države kaže kako na birou ima preko 8.000 prosvetara koji čekaju posao i da bi trebalo otpustiti sve one koji zbog podrške studentima nisu radili. A zašto ih država ne smeni ako je tako moćna i ako može?

Prvo, zato što bi studenti izvršili još veći pritisak. A drugo, zato što su „kolege prosvetari” koji su većinom protiv studenata, a to se zna i nije ništa novo i neobično, zaposleni preko partije, a u školama se sve o svakome zna. Odmah bi otpušteni rekli ko je studirao preko 20 godina i u kom od sela, pa mu je ipak dat prioritet, čije dignute noge drže direktoru vezane ruke i usta, koji sekretar uzima mito i otvara firme, koji računovođa kom prevozniku namešta javnu nabavku za ekskurzije, pa onda on/ona besplatno putuje cele godine, ko je nepismen u kolektivu, ali predaje srpski jezik jer mu je neko iz familije direktor, kom se jediničaru daju najbolje ocene, jer su direktor i učitelji uplašeni njegove ili njene majke na čelnoj poziciji, čija se deca mogu kinjiti i terati u ćošak, ko na glasanjima iz zbornice sve snima ili sluša, pa prenosi predsednicima opštine, ko skrinšotuje privatne Vajber prepiske kolektiva, pa šalje u stranku za milovanje po glavi i tapšanje po leđima.

Ništa od ovoga nije moja izmišljotina i sve ove činjenice su sakupljene u razgovorima sa profesorima, nastavnicima i učiteljima. Samo malo porazgovarajte sa njima umesto što ih proganjate i za sekundu će vam biti jasno sve što nedostaje našem obrazovnom sistemu.

Dakle, reforma školstva bi bila ogroman posao samo ako poslom smatramo uklanjanje određenih privatnika ili državnih struktura iz tokova novca, kao i uklanjanje lažnih diploma. Ukoliko se samo donesu rigoroznija pravila vezana za prijemne ispite i od njih se ponovo naprave filteri, a ne opšta smejurija, imaćemo školski sistem poboljšan, barem onu njegovu ishodišnu tačku, za najmanje 40–50%. To bi mogao biti prvi korak, a svi ostali da idu za njim. Teško jeste i iznervirali bi se neki nosioci lista, ali to je sve zanemarljivo ukoliko pričamo o budućnosti naše zemlje.

A vi, političari, nemojte misliti da je ovo nekakav napad, već najdobronamerniji savet kako da se ova država oporavi i najbolja preporuka šta da učinite za Srbiju i njenu budućnost pokazavši tako u praksi da vam je stalo do ove zemlje, njene mladosti i budućnosti, a ne samo do vaših rezultata na izborima i neprekidne predizborne kampanje.

Uostalom, da je školstvo onakvo kakvo treba da bude, vi biste bili bolji političari, a studenti ne bi bili na ulicama.