Selo gori a baba se češlja* (pozajmljeni naslov)

povodom teksta Obojeni građanski rat (Slobodan Antonić, Koreni, 29.5.2025)

Najpre mi je pažnju privukao naslov – Obojeni građanski rat, a potom, na samom početku teksta, oštre zamerke autora na žestoke kritike javnosti upućene patrijarhu Porfiriju, koji je za vreme nedavne posete Moskvi studentske proteste otvoreno nazvao obojenom revolucijom, a zatim – u nastavku teksta, autor ostao kod tog termina, iz čega se stiče utisak da ga koristi i kao svoj. Pošto spadam u one koji smatraju da je u ovom složenom društvenom trenutku potrebna opšta sabornost svih opozicionih snaga – a držim da i autor pomenutog teksta tu spada, smatrao sam da ovakvi tekstovi ne doprinose tom cilju, posebno ako dolaze iz visokih intelektualnih krugova, pa sam se upustio u ovu polemiku. Izvinjavam se čitaocima zbog dužine teksta – bazni tekst je dug, pa je i polemika ispala takva.
* * *
“Kada je patrijarh Porfirije aktuelne proteste u Srbiji nazvao „obojenom revolucijom“ na njega se sručilo drvlje i kamenje”, kaže autor teksta Obojeni građanski rat, Slogodan Antonić (dalje: SA), politikolog, „sociolog, univerzitetski profesor i politički analitičar“ (Vikipedija).
„Da, opravdano“, kaže autor ovog teksta, Dragiša Čolić (dalje: DČ), građanin, advokat.
SA: „Porfirije otvoreno pljunuo u lice studentima“, „na nepodnošljivo ružan i potkazivački način govorio o srpskoj pobunjenoj mladosti“, „denuncirao vernike svoje crkve“… – besnelo se.
DČ: Da, opravdano, jer patrijarh Porfirije je obojenom revolucijom nazvao studentske proteste, u Moskvi, u političkom kontekstu, iako crkva nije politička organizacija, a opšte je poznato da je on epigon aktuelne vlasti – njegov prevodilac u Moskvi, mitropolit Irinej Bački, još više, te da se oni itekako bave politikom – i to opredeljeno, na strani vlasti.
SA: Na Novoj.rs patrijarh je nazvan „mračnjakom iz 13. veka“, na Peščaniku „izaslanikom nečastivog“, a u listu „Danas“ se pisalo kako je „patrijarh SPC jedna od najvećih sramota srpskog naroda“.
DČ: Nisam ovlačćen da zastupam pomenute, ali se slažem sa izrečenim kvalifikacijama.
SA: „Patrijarha i njegovog prevodioca (vladiku bačkog, Irineja — S. A.) kao dobrodošlica moraju dočekati jaja vernika“, gnevno se preporučivalo u listu „Danas“, a patrijarh Porfirije i vladika Irinej su u istom listu nazvani još i „dvojicom cinkaroša“, a na Novoj.rs čak i „čirom na dupetu“.
DČ: isto kao u prethodnom komentaru – Slažem se sa izrečenim.
SA: Ove uvrede bile su, naravno, nastavak višegodišnje kampanje koju evroatlantski mediji u Srbiji vode protiv SPC…
DČ: Ne bi se moglo reći da u „evroatlantskim medijima“ nije bilo tekstova o SPC – ni više ni manje nego o ostalim pojavama, ali ne bi se to moglo ni nazvati kampanjama jer nedostaje bar jedan od bitnih elemenata koji taj pojam definišu – organizovana oglasna grupa. SA, kao univerzitetski profesor, sociolog, to svakako zna.
SA: … Ipak, nezadovoljstvo ovom izjavom patrijarha delimično je poticalo i iz iskrene ljutnje što su protesti nazvani „obojenom revolucijom“.
DČ: Ovo priznanje, predstavlja izvestan napredak, ali se tom nezadovoljstvu ne može pripisati epitet – delimično, jer obojena revolucija nije neki uzgredni već ključni pojam o kome ovde ragovaramo.
SA: Učesnici ovih protesta, apsolutno ne vide sebe kao „instrument stranog uticaja“ …
DČ: A gde da ga vide? Ovde se SA ozbiljno približava narativu vrhovnog vođe o stranom uticaju kao inspiratoru, organizatoru i finansijeru instrumentalizovanih studenata, a da ne kaže, niti nagoveštava iz čega bi se dalo naslutiti ni ko bi to mogao biti ni koji bi interes tog stranog faktora mogao biti. Naravno, ako eliminišemo Ruse i Kinrze, onda ostaju samo oni “evroatlantisti”, a ako se išta njima za ovih 13 godina vladavine SNS-a sa Vučićem na čelu može zameriti je što vazda igraju na kartu Vučića kao čoveka koji jedini “ima muda” da i formalno završi ovo sa Kosovom, pa ostaje pitanje koji bi onda njihov interes tu mogao biti.
SA: … šta više, s prezirom odbijaju ocenu da su na bilo koji način žrtva manipulacije.
DČ: A šta bi drugo – u iskrenom uverenju rade to što rade a neko im spočitava da to nije njihovo delo, već nekog nepoznatog koji sa njima upravlja, a evo i SA u ovom tekstu ostavlja mesta takvoj sumnji – bez da ičim to čini verovatnim.
SA: Studenti i građani u protestu iskreno su nezadovoljni stanjem u društvu, posebno percipiranom korumpiranošću vlasti. A pošto sama vlast tvrdi da je na delu obojena revolucija, onda se svaka slična ocena doživljava, u studentsko-građanskom pokretu, kao režimska propaganda i kolaboracija s vlašću.
DČ: Patrijarh Porfirije je u Moskvi izrekao direktnu tvrdnju da je u pitanju obojena revolucija a ne nešto slično što bi se tom pojmu dalo upodobiiti.
SA: Da li je ovo što imamo obojena revolucija ili ne, doktrinarno je pitanje, a odgovor zavisi od toga na koji od dva činioca će biti stavljen naglasak – na spontanost pokreta masa, ili na delovanje organizovanih struktura (pogotovo onih iz inostranstva).
DČ: Tvrdnju “Obojena revolucija” iliti delovanje organizovanih struktura iz inostranstva je lansirala vlast, patrijarh Porfirije je to prihvatio i direktno potvrdio, pa oni to treba i da dokazuju. Ostaje pitanje šta u ovom tekstu o tome misli SA koji uvodi u priču dilemu – organizovane strukture iz inostranstva ili spontanost pokreta. I mi sad treba da se bavimo tim pitanjem kao doktrinarnim – selo gori a baba se češlja!
Mi ovde imamo to što imamo i vidimo. Ima li naša intelelektualna elita – a tu spada i SA, delotvornijih ideja od nametanja doktrinarnih dilema, e da bi se tek kad tu dilemu raspravimo uključili i opredelili na koju ćemo stranu.
A stvari se mogu postaviti i ovako. Studenti su biciklima išli do Strazbura, trčali do Brisela. Zašto? Da bi skrenuli pažnju Evropi i svetu i sa te strane zadobili podršku, a time i pomoć. Javljaju se i prvi pozitivni odazivi. Hoće li sada vlast – i deo intelektualne elite koji ih podržava, a znamo da ima i takvih, u nekakvoj nametnutoj doktrinarnoj raspravi dokazivati da je to i dokaz da je u pitanju obojena revolucija.
Svaka pomoć je dobrodošla. Nije li onomad Ursula fon der Lajen, čelnica EU ustvrdila da je Srbija oaza demokratije. Ne pomažu li takvi narativi opstanku ovog režima na vlasti. Zar SNS ne zloupotrebljava godinama svoje učlanjenje u evropsku narodnu grupaciju – najbrojniju grupaciju u evropskom parlamentu, koja godinama blokira radikaknniji otklon EU prema Srbiji. Pa može li se ova studentska evropska inicijativa uzeti bar kao apel – ako nećete da nam pomognete, nemojte nam bar odmagati. Ili će naša vlast sada, ako im dalja podrška te vrste bude uskraćena, to uzeti kao dokaz o obojenoj revoluciji.
Umesto ovakvih doktrinarnih rasprava korisnije bi bilo da se naša intelektualna elita uključi i pomogne ovom narodu koji ih i plaća da mu pomogne, da se opredeli, da ne pogreši. Bar ćemo znati ko je na kojoj strani. Vazda uzalud u tom smislu prozivamo one na vrhu intelektualne piramide – akademike, članove SANU da se uključe. Sem retkih pojedinačnih izuzetaka, odgovora nema. Da li da shvatimo da su se ostali već opredelili?
SA: No, u svakom velikom istorijskom dešavanju imamo prisutno i jedno, i drugo. I tek kada se zbivanja slegnu, a akteri otvore za svedočenje (da ne govorimo o pristupu arhivama), možemo da utvrdimo pravu srazmeru uticaja oba činioca.
DČ: Studenti ovde prave istoriju. A istoriju pišu pobednici.
SA: Tako smo obe dimenzije našeg 5. oktobra mogli da sagledamo tek posle izvesnog vremena, kao i u kontekstu promena koje su posle tog prevrata nastupile. Meni samom je bilo potrebno nekih dvadesetak godina da bi mi se iskristalisala ocena o 5. oktobru kao o suštinskoj „kolonijalnoj kontrarevoluciji“.
DČ: Ništa nisam shvatio. Šta podrazumevate pod “kolonijalnom kontrarevolucijom“?. Ono što ja kontam, kad to čujem je – da je pre kontrarevolucije bila neka revolucija, ali se tu zbunjujem – koja i od koga? A potom, kontrarevolucija – valjda DOS-a koji je pobedio, ali ne u svoje ime i za svoj račun, što bi mi pravnici rekli, već za račun neke kolonijalne sile – koje? Ja sam od onih koji odmah shvate kad im se triput objasni. Zamolio bih za još dva pokušaja.
SA: Međutim, tema ovog članka nije pitanje „da li je ovo obojena revolucija ili ne“, već pitanje koliko glavni politički akteri svoje ponašanje usklađuju sa sopstvenom ocenom o karakteru protesta.
Meni se, naime, čini da vlast o obojenoj revoluciji ne priča samo iz propagandnih razloga. Ona zaista veruje da ima posla upravo s obojenom revolucijom, i pridržava se već razrađenih načina borbe protiv nje.
DČ:Sopstvene ocene glavnih političkih aktera su jasne. Studenti znaju da njihova eventualna podrška spolja za koju su se sami izborili nije podrška koja sadrži obeležja obojene revolucije.
To zna, ili bi morala da zna i vlast, ali oni forsiraju narativ o obojenoj revoluciji iz pragmatičnih razloga, pre svega zbog svog biračkog tela, jer šta bi drugo. Neće valjda sa priznaju da su studenti u pravu i da se radi o njihovom autentičnom i spontanom protestu zbog stanja u zemlji, a to je onda i alibi za primenu “razrađenih načina borbe protiv” obojene revolucije.
SA: Najbolji dokaz za to je zaposedanje Pionirskog parka i prostora ispred Skupštine (tzv. Ćacilend). Ljudi se pitaju šta je smisao toga, i zašto je ceo taj prostor postao nepristupačan.
DČ: Tu tezu može da izrekne samo neko iz kategorije ćacija – a ja želim da verujem da ne polemišem sa nekim od njih. Oni drugi se ne pitaju “šta je smisao toga, i zašto je ceo taj prostor postao nepristupačan.” Oni znaju da je u pitanju odbrambena fleksibilna paravojna formacija vlasti, neka vrsta sopstvene “legije stranaca” sastavljena ne samo od domaćih, već i stranih plaćenika, a ima ih, naročito u regionu. Oni mogu da služe svrsi čak i u vreme redovnog stanja – kao pokretna podrška na mitinzima, za suzbijanje protesta, izazivanje provokacija i slične namene, zavisno od konkretnih oknosti slučaja i potrebe. Nije li vođa ćacija, ona mala bitanga iz Doboja, imao zapaženu ulogu i na nedavnom mitingu u Nišu. A ko zna koliko je njegovih ćacija tamo još bilo. Uhodana mobilizacija onih koji pune autobuse za mitinge SNS-a slabi i slabiće sve više pod pritikom protesta studenata i građana, kao i promenjenog međunarodnog narativa. Treba imati stalni raspoloživi kadar. To su ćaci.
SA: Ali, u literaturi o obojenim revolucijama – a posebno u onoj o njihovom suzbijanju (koja je najrazvijenija u Rusiji) – ukazuje se da je „stvaranje teritorijalne enklave“, kao „odskočne daske za širenje i konsolidaciju vlasti opozicije“ jedan od ključnih strateških poteza prevratnika. Kao primeri se navode Majdan u Ukrajini, Trg slobode u Tbilisiju, ili trg Tahrir u Kairu. Odatle se kretalo na okolne vladine zgrade, ili se pobuna zrakasto širila po celoj zemlji.
DČ: Opet se bavimo teorijama, a za primer uzimamo obojene revolucije u svetu – koje nisu uspele. Šta je poruka autora teksta Obojeni građanski rat.
Studentski protesti su ipak nešto autentično. A najveća njihova vrednost je što su probudili svest kod indolentnih glasača iz kategorije – svi su isti, ne glasam ni zakoga, a bogami u dobroj meri i kod onih izmanipulisanih koji su vazda glasali za vlast. Najbolji dokaz tome je što vrhovni vođa ne da vanredne izbiore koji su do juče bili njegova omiljena igračka.
SA: Takođe, centralna teritorijalna enklava pobune važna je ne samo iz strateških, operativno-prevratničkih razloga, već i iz propagandnih. Iz perspektive opozicionih medija, „masa se najpre zgusne na jednoj mikroskopskoj geografskoj tački, (…) zatim se taj prostor propagandno pretvara u jedinu pozornicu gde se išta značajno odvija i na koju je koncentrisana sva pažnja, da bi, na kraju, teleskopskim sočivima ta tačka bila veštački uveličana do gigantskih razmera“.
DČ: interesantna analiza – samo joj fali i grafička prezentacija u stilu Vučić/Šapić. A jeli ta osobenost, čak i da je ima, rezervisana samo za one iz vlasti. A ako je ima i na ovoj nazovimo je studentsko-građanskoj strani, imate li predstavu u kojoj meri te dve strane taj metod koriste?
SA: Enklava, naime, postaje slika celokupnog društva, njegovog raspoloženja i njegove volje. A ako je volja narodna hitna smena vlasti – ko sme da bude protiv toga?
DČ: Slažem se. Trenutno raspoloženje enclave je upravo hitna smena vlasti. Ali ova vlast “sme da bude protiv toga” I služi se svim sredstvima..
SA: Da bi se to predupredilo, preporučuje se preventivno blokiranje prostora. I to je upravo ono što vlast radi, još od 6. marta, polako šireći zaposednuto zemljište ispred Skupštine.
Kao što je to nedavno objasnio Ivica Dačić, „Pionirski park im treba za radikalizaciju protesta, za blokadu celog tog prostora ispred Skupštine, za blokadu Predsedništva, i svega ostalog“ (Skupštine grada Beograda, Ustavnog suda, Pošte Srbije/Telekoma, itd). A „nešto što bi ugrozilo vitalno funkcionisanje države, živote građana, mi ne možemo da dozvolimo“.
DČ: To bi mogao da bude jedan od razloga – i za to bi ovaj beogradski ćacilend mogao da posluži, ali to mu nije prevashodna i jedina namena. Osnovni karakter tog ćacilenda je – odbrambena paravojna formacija predsedništva u kojoj funkcioniše predsednik, al i sve ostale multidisciplinarne namene, kao što sam to gore detalnije pomenuo. Dokaz tome je i vođina najava o osnivanju ćacilenda i u drugim krajevima zelmlje. A kad je reč o ovom beogradskom on ima prevashodno odbrambeni karakter jer se nalazi tik uz zgradu Predsedništva.
SA: Drugi pokazatelj da vlast ozbiljno doživljava proteste kao obojenu revoluciju jeste njen odnos prema izborima. Iako su naprednjaci svaki čas raspisivali vanredne skupštinske izbore (2014, 2016, 2022. i 2023), čim su ih studenti zatražili (5. maja) vlast ih je odmah odbila.
DČ: Sigurno je da vlast ozbiljno doživljava studentske proteste, ali ne zato što se radi o obojenoj revoluciji – imaju oni podatke i znaju da tu nije u pitanju nikakav strani faktor kao “inicijator, organizator i finansijer”, već zato što je došlo do ozbiljnog kolebanja u njihovom biračkom telu a time i do opšteg neraspoloženja prema vlasti, pa taj narativ koristi da bi imali veći prostor za kontra mere i represiju, jer kad je u pitanju strani faktor kao agresor sva su sredstva dozvoljena,
SA: Opozicija je to odbijanje protumačila strahom vlasti od studentske izborne liste, kao i istraživanjima koja, po pretpostavkama opozicije, pokazuju da vlast ovoga puta gubi izbore.
DČ: Naravno, u tome se slažemo.
SA: Meni se pak čini da će posredi možda pre biti uvid, koji se stiče iz literature o obojenim revolucijama, a po kom su najčešća tema prevratničkih protesta bili – navodno ili stvarno – pokradeni izbori.
DČ: I dalje insistitrate da je u pitanju obojena revolucija!
SA: Naša vlast se jednostavno boji da će studentsko-građanski pokret – čak i ako izbori budu najpošteniji – objaviti da su izbori pokradeni (ako ne pobede). To će onda biti konačni impuls za opštu pobunu i dovršenje obojene revolucije. Zato vlast čeka da se buntovnici umore, a blokade i protesti, vremenom, izduvaju, pa da tek onda zakaže izbore.
DČ: Da izbori budu pošteni to jednostavno nije opcija. Taj rizik vlast nikako ne bi prihvatila. Vidite li šta rade u Kosjeriću i Zaječaru – na lokalnim izborima, čak i u Novom Sadu na izborima za menu zajednicu, zašto bi bili drugačiji na parlamentarnim izborima. Oni mogu i pored toga da budu pobeđeni samo ako dođe do masovnog odziva građana na izborima, jer ne mogu da pokradu toliki broj glasova – ipak je to limitirano nekim parametrima. I zato je potrebna opšta sabornost svih opoziciono nastrojenih slojeva društva. A narativi kao što je ovaj tekst ne doprinose tome. To je i jedini razlog što se upuštam u ovu polemiku.
Inače tačno je i da vlast ne pristaje na izbore u očekivanju da studentski protesti utihnu, jer računaju da će to pokolebati i veći broj građana u njihovoj nadi za promene a time i povratku u njihov tabor.
SA: Treba znati da u vrhu naše vlasti postoje profesionalci koji odlično poznaju literaturu o obojenim revolucijama. Recimo, Marko Parezanović, načelnik Bezbednosno informativne agencije i profesor na Akademiji za nacionalnu bezbednost, objavio je knjigu o političkim prevratima, a docnije i više članaka o obojenim revolucijama.
Takođe, srpske i ruske bezbednosne službe još su 2021. godine obrazovale zajedničku Radnu grupu za borbu protiv obojenih revolucija. Nema nikakve sumnje da Rusi imaju vrhunske stručnjake iz ove oblasti, te da su razvili praktična znanja o efikasnim metodama prevazilaženja obojenih revolucija.
A nakon što se 15. mart relativno bezbolno završio po vlast, potpredsednik vlade Aleksandar Vulin izjavio je da je „Srbija zahvalna ruskim službama na pomoći u borbi protiv obojene revolucije“. To podrazumeva da je takva saradnja na delu, kao i da se na vrhu vlasti ozbiljno razmišlja kako da se savlada pojava koju oni vide kao obojenu revoluciju.
Znamo li sve ovo, možemo da zaključimo kako, nažalost, nismo ni blizu izlasku iz krize – kao što se u prvi mah pomislilo kad su studenti konačno zatražili izbore. Vlast ih očigledno neće dati dok se pobunjeni studenti ne smire, a studenti se pak neće smiriti dok vlast ne da izbore.
Rđava beskonačnost se nastavlja.
Još gore, u svetoj misiji našeg oslobođenja, studenti u blokadi najavljuju „radikalizaciju protesta, kako bi zahtev za raspisivanje izbora bio ispunjen“, dok „Udruženi beogradski zborovi“ organizuju demonstracije ispred policije zbog „dvoipomesečne okupacije Pionirskog parka“.
Ali ako je istina ono što je ovde rečeno, vlast po ta dva pitanja teško da će da popusti. Stoga se možemo nadati samo daljoj eskalaciji, ne i smirivanju krize.
Dakako, u uređenoj Srbiji razboriti akteri već bi se odavno dogovorili ako ne o izbornoj reformi, onda makar o izbornim uslovima koji bi obezbedili pošteno brojanje glasova. Ali, Srbija je još daleko od uređenog društva, a i ovdašnji politički akteri baš ne plene nekom posebnom racionalnošću. Stoga uporno nastavljamo da idemo putem koji vodi u društveno truljenje, ili čak u građansko nasilje.
Jer, najgora stvar koja bi mogla da nam se desi, kako se trenutno stvari razvijaju, nije obojena revolucija, već obojeni građanski rat. Da li je moguće da su naši akteri toliko ostrašćeni da ih za to baš briga?
DČ: Nisu tu samo Rusi kao savetnici i pomagači. Ova vlast nikad nije štedela na “dobrim savetnicima”, Izraelci, na primer. Baš zato i mislim da svi oni dobro znaju da ovde nije u pitanju obojena revolucija – neki spoljni faktor, već unutarnje nezadovoljstvo koje je eskaliralo, pri čemu je pad nadstrešnice U Novom Sadu bio samo povod. U tome je i suštinska razlika između ovog autora i autora teksta Obojeni građanski rat.
A ta razlika nije samo doktrinarne već i aktivističke prirode. Ako bismo sledili narativ teksta Obojeni građanski rat, došli bismo do zaključka o uzaludnosti studentskih protesta i mirenjem sa stanjem ovakvim kakvo je, jer u protivnom sledi još gore – Obojeni građanski rat! Taj scenario niko za sada ne pominje a studenti posebno, oni insistiraju na građanskoj neposlušnosti a ne na ratu. Najbolji dokaz tome je da su studenti, a sa njima i građani odmah prekinuli veliki protest od 15. marta, čim su se pojavili prvi znaci provokacija. Ali to nikako ne znači da se treba odreći opozicionog delovanja i pasivizirati se, jer ovo stanje samo po sebi neće proći.
A za početak treba učiniti samo jedno – ujediniti se u zajedničkom delovanju oko jednog opozicionog cilja. Ovakvi tekstovi ne doprinose tome. Nametnuli su se studenti, stanimo iza njih, manimo se doktrinarnih rasprava.
Dakle, da budem do kraja jasan: ujedinjeno opozicono delovanje – da, rat obojeni ili bilo koji drugi – ne, bez obzira koja ga strana inicirala.

autor:Dragiša Čolić